Dostupni linkovi

logo-print

Proletos, tačnije 31. maja, trebalo je da bude održana Parada ponosa u Beogradu, ali onda su Srbiju i region zadesile katastrofalne poplave i neka vrsta vanrednog stanja, i ulična manifestacija LGBT zajednice odložena je za jesen, jer su i sami organizatori procenili da „nije primereno“ u tom teškom trenutku izazivati dodatne kontroverze - na šta je „političkim faktorima vidno laknulo. Uostalom, mi sa malo dužim pamćenjem lako ćemo se setiti bezbroj situacija u prethodnim decenijama u kojima za nešto iz korpusa garantovanih ljudskih prava „nije trenutak“; bila je to takoreći dežurna logika jednog sistema, ali vidimo da se i u drugom sasvim dobro drži.

LGBT akcija u centru Beograda 2012. godine

LGBT akcija u centru Beograda 2012. godine

Kako god bilo, krajem septembra, tačnije 28, trebalo bi napokon da se održi parada, ali gle, eto nam opet poplava, ovaj put najkatastrofalnijih u Hrvatskoj, ali i delovi istočne Srbije veoma su pogođeni njima. Pošto još nema indicija da je aktuelna srpska vlast toliko ojačala da bi mogla da naručuje vremenske prilike kakve joj odgovaraju (osim ako nema dobru vezu kod famoznog HAARP, najnovije zanimacije za sveznajuće ignorante) biće ili da je dobri Bog nešto jako ljut na LGBT zajednicu i zastupnike ljudskih prava, pa na njih šalje munje i gromove, ili da je u pitanju samo zgodna koincidencija, koja može još zgodnije da bude zloupotrebljena, u smislu „pa, kud baš sad kad nam je najteže“ (a uvek nam je najteže). Biće da nije ovo prvo, jer da jeste, imao bi bog i boljih meta od Srbije, u rasponu od bezbrojnih svetskih metropola kojima se još odavno masovno i veselo „paradira“, pa do same regije; evo, nema ni mesec dana kako je u Osijeku bez incidenata održana Parada ponosa, pa lepom gradu na Dravi ipak nije palo nebo na glavu.

Dobro, da se uozbiljimo, sve u nadi da će se uozbiljiti i oni od kojih zavise mir, bezbednost i poštovanje Ustavom i zakonima garantovanih ljudskih prava: teško da će bilo kakva „viša sila“ ovaj put sačuvati zvanični Beograd od iskušenja pred koje je stavljen. Da se odmah razumemo: ne stavlja ga na probu i u iskušenje ni LGBT zajednica ni „međunarodna zajednica“, nego upravo nasilni protivnici Parade, koji samim tim postaju i nasilni protivnici ustavnog poretka Republike Srbije, svojevrsni „ulični pučisti“.

Oni, kao i političke i parapolitičke strukture koje su im de facto pokrovitelji, s razlogom doživljavaju takoreći svakogodišnju „bitku oko parade“ kao nešto mnogo krupnije od pitanja prava seksualnih manjina: radi se o tome ko upravlja ovom državom - legalno izabrana vlast, ili podzemne ekstremističke strukture koje sebi zadržavaju pravo da „stave veto“ na bilo šta što im se ne dopada? To je pitanje već nekoliko puta postavljano i proveravano na „vrućim“ beogradskim ulicama, a država je samo jednom - još za prethodne, demokratske vlasti - makar i na jedvite jade dala traljavo pozitivan odgovor (to jest, da upravlja ona), dok je u nekoliko preostalih „paradnih“ situacija pre i nakon te, odgovor bio zaprepašćujuće i poražavajuće negativan. Ako tako bude i ovaj put, postavlja se pitanje čemu uopšte država (shvaćena kao skup institucija koje, kada je nužno, primenjuju i prisilu u granicama legalnog i legitimnog) koju građani izdržavaju, a koja nije u stanju ni sebe ni njih da odbrani i zaštiti?

Nije li država načelno entitet koji bi morao biti u stanju da pruži dostojan otpor čak i drugim državama i recimo njihovim vojskama, makar i mnogo snažnijim, a kamoli kojoj stotini ili hiljadi pripadnika huliganskog podzemlja, neofašističkih bukača i sličnog uličnog klateža? Kako ozbiljno shvatiti Ustav, zakone i politički poredak koji unapred odustaje od elementarne samoodbrane? Ili čak, u veličanstveno drskoj zameni teza, baš to kukavičko odustajanje proglašava odbranom?

Ne pamti se ovoliko spektakularan i sveobuhvatan izostanak žive i slobodne debate u Srbiji, i uopšte burnog i neizvesnog političkog života, još od „zlatnih“ dana Slobodna Miloševića

Sva su ova pitanja u Srbiji 2014. dodatno zaoštrena jednim nimalo nevažnim paradoksom, nazovimo ga „Vučićev paradoks kontrole“. Naime, na krilima zaista ubedljive pobede kojom je praktično zacementirao svoju vlast, premijer Vučić je sa gotovo nevidljivim saradnicima - u pravu su analitičari koji su uočili da Vučić deluje kao svojevrsni ministar svih resora, a formalni ministri tek kao državni sekretar(čić)i, savetnici ili naprosto statisti - stvorio, to jest uveliko stvara, svojevrsni „postdemokratski poredak“ u kojem jedan čovek i uska grupa ljudi oko njega drže pod neposrednom kontrolom sve najrelevantnije društvene procese; opoziciju su već uspešno razbili (uz njenu obilatu asistenciju, dakako), proces likvidacije ili marginalizacije kritički nastrojenih medija dao je odlične rezultate, nekad onoliko glasna i preosetljiva „slobodna inteligencija“ uglavnom se preplašeno, zbunjeno ili naprosto kalkulantski povukla u neku svoju nirvanu... Sve u svemu, ne pamti se ovoliko spektakularan i sveobuhvatan izostanak žive i slobodne debate u Srbiji, i uopšte burnog i neizvesnog političkog života, još od „zlatnih“ dana Slobodna Miloševića, u vreme „Gazimestanske euforije“, kada (opozicionih) političkih partija još nije ni bilo, a između Vođe i Naroda takoreći nije bilo posrednika.

U čemu je, dakle, paradoks? Vlast Vučića i Srpske napredne stranke pokazuje zavidnu umešnost i još zavidniju rešenost i beskrpuloznost kad treba staviti pod sopstvenu kontrolu manje-više sve društvene tokove koji su im važni, na koje pretenduju, ili za koje procenjuju da bi im mogli biti korisni, ali i opasni, ako ih ne bi kontrolisali. Istovremeno, kada treba braniti ustavni poredak ili prava građana (ko i štošta drugo što se tiče interesa „malog“ čoveka: setite se kako se samosažalno Vučić vajkao o slabosti države i vlasti kada je trebalo braniti ljude od poplava), država je najednom „slaba i nemoćna“, ima, eto, dobru volju, ali nije sigurna da je kadra etc. I eto nam dobro poznatog refrena: „ljudi, nije trenutak“...

Istovremeno - i eto dodatnog paradoksa - ovo zapravo jeste dobar trenutak za Vučićevu vlast da „izvede“ Paradu ponosa ovog septembra, i tako stekne poene tamo gde joj trenutno najviše trebaju. Oni to mogu da izvedu po više nego prihvatljivoj ceni za sve, a za sebe naročito, tako da će biti još perverznije nego inače ako u tome ponovo omanu.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG