Dostupni linkovi

logo-print
Prvo je sve javne i tajne službe stavio pod kontrolu, a onda je krenuo u obračun s neposlušnim oligarsima kao s kako-tako nezavisnim centrima i izvorima moći u jednoj državi hronično slabih institucija. To što je učinio nije nikome moglo zaista prolepšati život, ali se taj prizor pada prebogatih i naizgled svemoćnih ipak mnogima poniženima i uvređenima dopao, makar i zato što su oligarsi krajnje antipatične pojave u svakom smislu, i niko neće nikada pustiti suzu zarad njihove sudbine, čak i ako im se učini neka nepravda. Tako je, dakle, bila okončana epoha, tačnije decenija, „demokratske anarhije“ u zemlji, sveopšte liberalizacije na žalost praćene – za mnoge i suštinski obeležene - ružnim nuspojavama poput velikog socijalnog raslojavanja, ogromnog porasta nezaposlenosti, nabujale korupcije i tranzicionog „kriminala u rukavicama“.

Ne znam na koga je čitalac pomislio čitajući ove redove, ali autor je, naravno, mislio na Vladimira Vladimiroviča Putina, naizmeničnog predsednika i premijera Rusije, čoveka koji je tu veliku i moćnu zemlju „stavio u džep“, mada je na relativno diskretnom i neupadljivom početku njegove vladavine (posle „Borisove epohe“!) malo kome izgledalo da će tako biti, ili bar da mu je to namera, ili uostalom da je to uopšte moguće jer su, bože moj, „neke demokratske slobode nepovratno osvojene“.

Srbija uglavnom ni po čemu nije Rusija, pa čak ni njena bitno umanjena, „džepna“ varijanta, mada dominantna struja domaćih nacionalista voli da sanjari o tome. Srbija nema ni nafte ni gasa za izvoz, a o nuklearnim bojevim glavama da se i ne govori. Međutim, ko zna, možda bi Srbija ipak mogla da dobije, ili možda već i dobija, bar nešto po „ruskom receptu“: ličnog i samovoljnog, dugogodišnjeg Gospodara kojeg će, kada se jednom učvrsti na vlasti na talasu populističkih poena, odatle biti praktično nemoguće zbaciti, čak ni onda kada se na njega zbog nečega naljute mnogi koji mu sada presrećni jedu iz ruke, na čelu s čuvenom „progresivnom inteligencijom“ zadivljujuće tvrdokorne sujete i uvredljivo elastičnih principa. Nije li Srbija, uostalom, jednog takvog u početku opšteomiljenog poštenjačinu bez mane i straha već imala, ne tako davno? I nije ga mogla zbaciti sa vlasti i sa grbače pre nego što je ovaj zaratio s pola sveta i pri tome dobrano ulupao sopstvenu zemlju.

E sad, da li je ijedan čitalac, čitajući prethodne rečenice, pomislio da autor aludira, recimo, na premijera Ivicu Dačića? Teško. Ili na predsednika Tomislava Nikolića? Još teže. No, zato je Aleksandar Vučić, čije trenutne zvanične funkcije neću ni pokušati da nabrojim, uzleteo visoko nebu pod oblake, toliko da njegovoj trenutnoj popularnosti mogu parirati samo rani predsednički dani Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice, tih istaknutih stanara imaginarne srpske Kuće promašenih spasilaca. Na ovom smo mestu nešto već govorili o tome, no hapšenjem Miroslava Miškovića stvar postaje još jasnija i ogoljenija: Aleksandar Vučić igra ulogu svog života, a ulog u njoj je poveliki - sve ili ništa. S tim da mu šanse eksponencijalno rastu, utoliko pre što je, lukavo ili mudro, odabrao da poene stiče baš na onome što „narod voli“, a to svakako nije ono nužno gubitničko gombanje s Kosovom ili donkihotovsko sređivanje devastirane ekonomije, nego je „progon lopova“. A u zemlji u kojoj je sirotinja endemska a bogatstvo retko i prostački razmetljivo, uvek se nađe dovoljno lopova zvučnih imena, i pravih i nategnutih i nabeđenih, tako da tu igru ne možete izgubiti ako ste prigrabili instrumente za njeno vođenje, ako ste dovoljno odlučni i ako se ne uplašite sopstvene moći. Za sada, meni bar ne izgleda da se Vučić uplašio sebe, a drugoga i drugih ionako ima sve manje razloga da se plaši.

Da li to znači da je „borba protiv korupcije“ nešto pogrešno ili suvišno? Naravno da ne. Da li znači da je Mišković (kako ovaj konkretni, tako i „kao metafora“ za tajkunski sloj) nedužan pred zakonom? Ne, ili bar ne nužno: neko ko se ovoliko obogati u ovakvoj zemlji uvek vam, samim sobom i svojim sabranim delima, nudi impresivnu paletu mogućnosti da mu „nešto nađete“, ako znate gde i kako da čeprkate. Ko je sumnjičav, neka pita Bogoljuba Karića i brojnu mu familiju. Naravno, ako im uđe u trag.

Problem je, dakle, u nečemu drugome. Tela koja se tom problematikom kvalifikovano bave uzalud ovih dana ponovo upozoravaju da se i dalje ne čini ništa na sistemskoj borbi protiv korupcije, a jedino ona – a ne spektakularna hapšenja i „bešenje Pedra“ - daje ozbiljne i dugoročne rezultate; partijska država ne da ne slabi nego jača u novom rasporedu snaga; ljudi optuženi za ozbiljnu korupciju aboliraju se „carskom“ samovoljom ako se proceni mogu biti korisni Novom Poretku; Aleksandar se Vučić bez ustezanja ponaša kao policajac i tužilac i sudija istovremeno, mada nije ni jedno ni drugo ni treće, a „targetirani“ ljudi bivaju označerni kao krivci i naredne mete represije što kroz same Vučićeve izjave i najave, što kroz opskurne tabloide više nego očigledno slizane s vlašću i „sivom zonom“ u njenoj blizini. Takvo stanje stvari može ličiti na mnogo šta, može trenutno i prijati ponekome, ali svakako ne može ličiti na demokratiju i vladavinu zakona, osim možda po osebujnim „putinskim standardima“. Minus nafta i gas, kako već rekosmo.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG