Dostupni linkovi

logo-print
Nikad još otkad je među Srbima kalendara nije dvadeset i sedmi juli potrajao ovoliko dugo: evo traje već peti dan, s gotovo potpunom sigurnošću da će se protegnuti i na (bar) početne dane avgusta. Otkud ova paranormalna pojava? Još nam je poodavno najavljeno da je baš 27.7. taj „dan D“ za „rekonstrukciju“ aktuelne Vlade Srbije, što znači da je (najkasnije) tog dana moralo biti nedvosmisleno poznato ko je to i kako - u hiperoptimističkoj verziji čak i: zašto - „rekonstruisan“ a ko nije, i ko će, uostalom, zameniti te koji nisu zadovoljili na merenju prolaznog vremena ministarskog mandata. A još nam je rečeno i da ako kojim nemilim slučajem tako ne bude, to jest ako ne ođe do poune saglasnosti oko tih rekonstruktorskih radova, da onda idemo na prevremene izbore, pa neka lepo birači „rekonstruišu“ vlast po svome.

Umesto svega toga, na samom isteku jula još ima i previše nepoznanica. Jedna je, doduše, upravo otpala: pitanje je bilo hoće li Mlađan Dinkić i URS u potpunosti „leći na rudu“ i pristati na bitno umanjenje svojih - realno ionako precenjenih, to jest u izbornim rezultatima neutemeljinih - kompetencija, ili će izaći (biti izbačeni?) iz vlade, i da li već to znači nove izbore? Dačić je Vučiću „preporučio da Vlada nastavi bez URS“, A Vučić je na to teška srca pristao... Pošto kakva-takva većina za sadašnju vlast postoji i bez URS, a pred vratima Vučićevog virtuelnog kabineta ionako je formiran dugačak špalir onih kojima bi laskalo da ih „prvi potpredsednik“ primeti i milo ih pogleda i koji bi vrlo rado, onako sveži i poletni, sa rezervne klupe uskočili pravo u igru i bili Dinkići umesto Dinkića.

Što se socijalista tiče, Ivica Dačić je bezbedan na premijerskom mestu utoliko što se Vučić i javno odrekao priče o „rotaciji“ s premijerom - mada, se gle, nije baš pretrgao da utiša glasove hora svojih stranačkih obožavalaca, koji su prethodnih nedelja uzduž i popreko zasuli ovdašnje medije ganutljivim izrazima divljenja za čoveka koji je, eto, najbolji i najpopularniji srpski političar, i kojem bi mesto premijera, da je pravde na ovom svetu, „prirodno pripadalo“. Međutim, Vučić ne bi bio što jeste da nije znatno inteligentniji od bizarnih mediokriteta kojima se strateški okružio (ili što boljih nije imao na raspolaganju ili što mu baš ovakvi trebaju i prijaju): on dobro zna da mu takvo „na silu“ ustoličenje donosi više štete nego koristi, i da mu mnogo više na ruku ide pržuckanje Dačića na tihoj vatri, ne bez elemenata tihog ali postojanog „mobinga“ o kojem je nedavno pisala odnekud kao pomalo zgranuta Vesna Pešić.

Jasno je, naime, da je forsiranjem priče o „temeljitoj rekonstrukciji“ vlade najvrućiji kompir uvaljen upravo u Dačićeve ruke, i da tu ritualno žrtvovanje Milutina Mrkonjića, čoveka koji je u ovih godinu dana ionako učinio ama baš sve što je mogao da se samopreporuči za egzemplarni egzorcizam, nipošto ne može biti dovoljno. Mora se, dakle, izbunariti po SPS-u mnogo više i dublje, makar i konfrontirajući njenog predsednika s rođenom strankom, ili ga - što je još gore - prikazujući kao političkog piona koji sve više tek figurira na mestu prvog čoveka izvršne vlasti, mada „svi znamo ko je zapravo Glavni“. Doduše, i za Borisa Tadića se govorilo (donekle preterano, ali ne sasvim neosnovano) da je „pravi“ premijer Srbije, ali on je barem bio u istoj stranci sa svojim premijerskim avatarom...

E sad, kad već spomenusmo predsednika Srbije, onog bivšeg, ne bi nikako valjalo proći ni mimo najpikantnije kontroverze oko „rekonstrukcije“, a u koju je vrlo primetno umešan sadašnji predsednik Srbije. Sećate se, građanin-predsednik Nikolićonomad se javno i pompezno odrekao ne samo stranačkih funkcija nego i samog članstva u Srpskoj naprednoj stranci, što je u nemalom delu naše „demokratske javnosti“ dočekano s dirljivo iskrenim oduševljenjem, u kojem je bilo nečeg detinjeg, takvog da slomi i najtvrđa srca. Međutim, ne morate imati politički duh i njuh jednog Makijavelija da bi vam bilo kristalno jasno da je Nikolić svetlosnim godinama daleko od toga da se uistinu odriče svog udela u vlasti nad vladajućom strankom, a onda tako i nad državom. Da, dobro čitate: mnogo više vlasti i moći u Nikolićevim rukama izvire iz činjenice da (preko „svojih ljudi“) kontroliše deo SNS-a i izvršne vlasti, nego iz samih njegovih predsedničkih ovlašćenja, koja ionako nisu baš impresivna, i uglavnom ne dobacuju mnogo dalje od ceremonijalnog.

Kada je Aleksandar Vučić obznanio koji su to ministri iz redova SNS viđeni za „rekonstrukciju“, obelodanjeno je ono u šta valjda niko razuman nije ni sumnjao: to je pre svega čišćenje vlade od „Nikolićevih ljudi“, i u tom je čišćenju zaobiđen možda samo predsednikov najbliži čovek Bačević, što liči na kakvo-takvo Vučićevo reteriranje, ali ne menja osnovni pravac njegove akcije. No, da je Nikolić na sve to ostao nem, još bi se i moglo pomisliti kako je ono detinje oduševljenje divova naše demokratske misli imalo makar i trunčicu osnova. Umesto toga, prekaljeni je politički dribler iz Bajčetine lepo izvoleo izjaviti (i to u mitsko-istorijskom Brdu kod Kranja...) kako bi, ako je već do rekonstrukcije, trebalo menjati ministarski im iz recimo privrede, policije i sličnih ne-naprednjačkih resora, plus „tužilaštvo“ (?!) što zapravo znači pravosuđe (Vučićev pulen...), a ne iz tamo nekog sporta, kao da je sport problem Srbije... Poruka nije mogla biti jasnija, a to što se Nikolić odmah potom tobože ugrizao za jezik rekavši da je, ako već govori o tome, tako nešto trebalo da kaže „kod kuće“, to je samo mali dodatni začin u jednoj zanimljivoj „korešpodenciji“...

Na koncu, nije zgoreg osvrnuti se i na novi izvor oduševljavanja profesionalnih i volonterskih laudatora „prvog potpredsednika“, naime, na činjenicu da je on „i samog sebe rekonstruisao“ (ne bi li zadao svetao primer kolegama iz Vlade) tako što se odrekao resora u ministarstvu odbrane. Pravo pitanje je tu samo jedno: hoće li ova „žrtva“ bilo kako i koliko i na bilo koji način umanjiti političku moć Aleksandra Vučića? Naravno da neće. Realno, položaj ministra odbrane - čime se ionako najmanje bavio - Vučiću je odavno samo teret, nešto što mu ne donosi nikakav politički profit, a barem implicitno mu nameće suvišne obaveze u jednom području koje mu nije odviše zanimljivo i s kojim se - u današnjim prilikama - ne može učiniti bog zna šta. Zato je Vučić ovom „samorekonstrukcijom“ učinio sebi, a ne Srbiji, jednu prijatnu uslugu; i nije najveći problem što je tome tako - političari to rade stalno, neko veštije, neko nezgrapnije - koliko je problem u dramatičnoj degeneraciji javnog diskursa u Srbiji, pošto se „svi“ prave da veruju u to da se najmoćniji čovek u Srbiji zaista nesebično nečega „odrekao“, a ne da se samo još udobnije ugnjezdio na poziciji s kojem može da kontroliše sve bitne izvore i poluge moći u Srbiji.

Juli nam, dakle, ističe kroz prste kao sitni morski pesak, avgust je pred vratima pa će se valjda i taj ubeskrajeni 27. juli uskoro okončati, a onda nam sledi da vidimo šta ćemo i kako ćemo s njim. Dosadno, avaj, svakako biti neće.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG