Dostupni linkovi

logo-print

Pančić: Osionost, nasilje i drugi karamboli


Aleksandar Vučić na otvaranju famoznog „kineskog“ mosta Zemun-Borča

Aleksandar Vučić na otvaranju famoznog „kineskog“ mosta Zemun-Borča

Nepopravljivo dobronamerni ili barem lakoverniji ponadali su se da će Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka završiti ovu godinu u političkom stilu sasvim drugačijem i svakako boljem od onog bahatog koji su demonstrirali kroz celu 2014: dakle, u stilu koncilijantnosti i demokratske političke kulture. Povod toj nadi bio je korektan, ali odmah i neumereno prehvaljen premijerov potez, naime, poziv bivšem gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu da prisustvuje svečanom otvaranju famoznog „kineskog“ mosta Zemun-Borča. Potez je, dakle, bio u redu, ali jedva da je bilo moguće ne povući ga, jer je u javnosti taj most - kao i onaj kod Ade Ciganlije - toliko asociran sa Đilasom da bi njegovo odsustvo bilo preupadljivo, samim tim i politički štetno; osim toga, Đilas je danas politički neaktivan, utoliko i nije bilo kakva „konkurencija“ ovoj vlasti. Najkomfornije je dokazivati sopstveni demokratski kapacitet širokogrudošću prema onima koji više nisu aktivni u „areni“ kojom vladaš...

A u samoj areni, naravno, uspostavljaju se i sprovode neka sasvim drugačija i mnogo brutalnija pravila. Svojevrsni „performans“ koji je Vučić - nenajavljeno se pojavivši u Skupštini - izveo u srazu s malobrojnim opozicionim poslanicima, a koji su ga ama baš sasvim izveli iz takta (što je, ako ništa drugo, zaista racionalno neobjašnjivo ponašanje za nekoga ko ni na koji način nije ugrožen, jer ima prekomotnu većinu; osim ako se ne radi o autoritarnoj psihološkoj strukturi koja se oseća ugroženom već samom mogućnošću da je neko slobodno i bez ograničenja kritikuje), u tom je smislu bio logičan nastavak prethodnih, možda manje spektakularnih ali dugoročno opasnijih poteza na demontiranju ionako nesolidnih demokratskih institucija i reautoritarizaciji političkog, medijskog i celokupnog javnog života zemlje. Vučićev je osioni razračun pratilo i niz represivnih mera prema pojedinim poslanicima opozicije, što je pojačavalo otužan, ali i preteći sveukupni utisak. Naravno da u svemu tome ni neki opozicioni poslanici nisu sasvim nedužni zbog rečnika koji su koristili, ali toga je parlamentarna istorija i u mnogo „umivenijim“ sredinama ionako prepuna, a osim toga, nisu li sadašnji nosioci vlasti, s istorijom ponašanja i govorenja u skupštini takvom kakvu imaju iz dugih radikalskih godina (ali bogme i iz sadašnjeg perioda), uistinu poslednji na svetu koji bi imali moralno pravo na preosetljivost te vrste?

Otrežnjenje će, jednog dana, biti veoma bolno i skupo, ali ne bi trebalo niko zbog toga da se pre(te)rano raduje - vrlo je moguće da će baš zato otrežnjenje biti odlagano koliko je god moguće. Pa, nije li i sa Miloševićem to trajalo punih trinaest godina?

Nakon skupštinskog kermesa usledili i i vanredni izbori u dve male opštine centralne Srbije, u Mionici i Lučanima. Naprednjaci su ubedljivo pobedili i tako se potvrdilo da je novi srpski populizam još u onoj „cvetnoj“ fazi u kojoj mu se sve unapred prašta jer još traje emotivna investicija većine u čuda i divote koji slede kada se „mudro i pošteno rukovodstvo“ uspešno razračuna s „neprijateljima svih boja“. Otrežnjenje će, jednog dana, biti veoma bolno i skupo, ali ne bi trebalo niko zbog toga da se pre(te)rano raduje - vrlo je moguće da će baš zato otrežnjenje biti odlagano koliko je god moguće. Pa, nije li i sa Miloševićem to trajalo punih trinaest godina?

Kako god bilo, nevolja je u tome što su i ovi izbori bili praćeni zaprepašćujućom količinom gotovo neprikrivanog nasilja, fizičkih razračunavanja „nepoznatih nabildovanih momaka“ s opozicijom, (ne)uvijenih pretnji plašljivijem i manipulabilnijem delu stanovništva šta bi sve loše moglo da mu se dogodi ako ne glasa ili „pogrešno“ glasa etc. Ono što je viđeno naročito u Mionici, kao i prethodno na raznim drugim mestima, od Majdanpeka pa do nekih vojvođanskih opština, scene su kakve su i u zloglasnim devedesetim bile retkost. Tadašnja je, vlast, doduše, „radila“ u lakšim uslovima jer je na raspolaganju imala takoreći neiscrpan rezervoar kosovskih albanskih „mrtvih duša“, koje su mogle - recimo, predveče - masovno da proglasaju za koga god treba, čak i u naseljima gde biračka mesta uopšte nisu ni otvarana...

Usred svih tih decembarskih karambola, oglasio se i predsednik države Tomislav Nikolić, ne samo da podseti na sebe nego i da upozori da je on s Vučićem došao na vlast, pa će s njim, daleko bilo, i otići. Ne znam je li to bilo više upozorenje Vučiću ili njegovim protivnicima, tek, sigurno je da je Nikolić, koji je inače odavno zapao u „protokolarno stanje“ u kojem je politički prilično nevidljiv, ali je zato iritantno vidljiva prostačka i skorojevićka raskoš koja ga okružuje, odnosno koja biva povezivana s njime i njegovom porodicom, hteo da pošalje poruku da s njegovim političkim ambicijama nipošto nije okončano. Najpre je to demonstrirao izvesnim „konzervativnim revizionizmom“ oko Kosova i odnosa sa Rusijom nakon propasti Južnog toka, ali je čak i to palo u zasenak nakon bizarnog spektakla koji je priredio u susretu s kineskim premijerom, umujući pred njim o „žutim ljudima sa istoka“. Da se tada zemlja pod Nikolićem otvorila, da li bi se iko iskreno začudio? Ali, zemlja se nije otvorila, to se dešava samo u epsko-mitskom svetu „vizionarskih“ bajanja, u kojem izgleda srećno živi i predsednik Srbije. I sad tu neki kolumnista nešto pridikuje o „političkoj kulturi“ sadašnje vlasti?! Zaludan posao. Hajde da mi lepo krenemo ispočetka, od najelementarnije opšte kulture, pa ćemo tako stići i do političke.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG