Dostupni linkovi

logo-print

Pančić: Opozicioni kandidat i granice kompromisa


Šta je alternativa?: Saša Janković, Zaštitnik građana

Šta je alternativa?: Saša Janković, Zaštitnik građana

Ima nečega bar na prvi pogled neobičnog u javnom apelu grupe od stotinak veoma uglednih javnih ličnosti zaštitiku građana Saši Jankoviću da se kandiduje na predsedničkim izborima koji u Srbiji treba da se održe sledećeg proleća.

Nismo navikli da istaknute građanke i građani, nepovezani partijski ili na bilo koji drugi partikularistički način, ovakvim metodom baršunastog javnog nagovaranja ili kuraženja „vrbuju“ nekoga za ovako visoku i simbolički izuzetno važnu ulogu – i to još nekoga ko nije nikada bio profesionalni političar.

Naravno, nije se „vruća“ priča o Jankoviću kao mogućem predsedničkom kandidatu pojavila niotkuda: već se neko vreme o njoj ozbiljno govori s raznih strana (a on, čini se, te glasine nije mnogo potpirivao, ali ih je još manje suzbijao), i utoliko ovo nije iznenađenje, bez obzira na to šta će na kraju biti od te kandidature (a ovaj posmatrač ocenjuje da su sada mnogo veći izgledi da je bude).

Ipak, spomenuta „neobičnost“ nije samo tehničke naravi, i vrlo je indikativna za trenutno stanje srpske političke scene, pa i društva u celini.

Nije sporno da je Saša Janković kroz dužnost Zaštitnika građana, naročito u novije vreme, stekao zavidnu javnu prepoznatljivost, ali i renome čoveka koji svoj posao ozbiljno shvata i beskompromisno ga obavlja, čuvajući nezavisnost i visok integritet.

Saša Janković je kroz dužnost Zaštitnika građana stekao renome čoveka koji svoj posao ozbiljno shvata i beskompromisno ga obavlja

Saša Janković je kroz dužnost Zaštitnika građana stekao renome čoveka koji svoj posao ozbiljno shvata i beskompromisno ga obavlja

Sve je to u redu, ali to ipak nije politička funkcija u „užem“ smislu, niti je Janković ikada bio na taj način javno angažovan. Zato njegova moguća kandidatura, a pogotovo „javna kampanja“ da do nje dođe, pokazuju da ovdašnja politička scena pati od jednog ogromnog, opterećujućeg deficita baš tamo gde bi trebalo da se nalazi u izvesnom smislu reči najzdraviji, to jest naprosto najemancipovaniji deo društva: „demokratske i proevropske opcije“ u Srbiji, stranačke i vanstranačke, kao da nemaju kandidata koji bi se dostojno i sa ozbiljnim izgledima za pobedu suprotstavio režimskim kandidatima, otvorenim ili prikrivenim i pozadinskim, pa zvali se oni Nikolić ili Šešelj (o Vučiću da se i ne govori, ali ni jednog trenutka nije bilo realno da se on neposredno upusti u ovu trku).

Istovremeno, svi će se na opozicionoj sceni lako i brzo složiti da su predstojeći predsednički izbori jako važni, bez obzira što sama funkcija predsednika ima veoma ograničen ustavni kapacitet.

Važna je zbog svog simboličkog naboja, koji se u Srbiji u više navrata iskazivao sa vrlo konkretnim posledicama: politička opcija koja bi izborila „svog“ predsednika, uvek bi bila na najboljem putu da uskoro osvoji i izvršnu vlast. Zna to opozicija odlično, a Vučić još bolje; uostalom, i on je zaseo na vlast na krilima pobede Tomislava Nikolića.

Pa ipak: zašto baš Janković? Ima mišljenja da je u „dubini“ tzv. običnog biračkog tela, naročito u priovinciji, Janković ipak nedovoljno prepoznatljiv, i da zato ne bi imao ozbiljne šanse. Ovaj se stav može solidno braniti.

Na drugoj strani, šta je alternativa kandidaturi čoveka koji je stekao veliku reputaciju i poštovanje, s lakoćom „preživevši“ i gnusne klevete iz prorežimskih tabloida ali i iz same vladajuće stranke? Naročito ako bi ga podržale vodeće opozicione stranke. Ali, hoće li ga podržati?

Jedna je mogućnost da to učine, i da prionu na posao dodatnog javnog profilisanja zajedničkog kandidata demokratske opozicije, a vremena za to je sasvim dovoljno.

Druga je mogućnost da – zarad sitnog ćara i šićara – forsiraju svoje lidere mada su realno bez šansi. Boris Tadić je u tom svojstvu naprosto „potrošen“, Dragan Šutanovac nema taj profil a po svoj prilici ni domet (i biće zanimljivo hoće li Demokratska stranka, možda baš Šutanovčevim razumnim gestom, uspeti da prevaziđe infantilni narcizam „najveće opozicione stranke koja prirodno mora da ima svog kandidata“, narcizam koji od drveća ne vidi šumu, a po konsekvencama je samoubilački), a o ostalima nema smisla ni govoriti.

Treća mogućnost je da kako-tako udružena opozicija, ili bar njen pretežan deo, kandiduje Vuka Jeremića, nekadašnjeg teatralno „patriotskog“ ministra spoljnih poslova i anfan teribla Tadićeve nomenklature, ali i čoveka za koga se ne pamti da se ikada – i za vreme „svoje“ vlasti, a kamoli nakon toga – izjasnio o bilo kojem važnom unutrašnjepolitičkom i društvenom pitanju.

Treća mogućnost je da kako-tako udružena opozicija, ili bar njen pretežan deo, kandiduje Vuka Jeremića

Treća mogućnost je da kako-tako udružena opozicija, ili bar njen pretežan deo, kandiduje Vuka Jeremića

Ovo bi trebalo da je mana, ali ima i mišljenja da je Jeremić baš zato ostao prilično pošteđen od medijske difamacije kojoj su bili izloženi praktično svi istaknuti čelnici Srbije do 2012. godine. On naprosto nije onako brutalno oblaćen kao eksponirani opozicioni lideri, što ga možda čini prijemčivijim biračkom telu po dubini (slično kao Vojislav Koštunica 2000.), naročito zato što može da zađe do neke mere i u „desniji“ prostor, što za Jankovića nije baš verovatno.

Sve je to po svoj prilici tačno, ali ne odgovara na neka neophodna načelna pitanja, poput ovih: da li bi i po čemu bi to Jeremić bio stvarno „opozicioni kandidat“? Da li je njegov politički profil uopšte usklađen s onim što bi zastupao kao kandidat opozicije?

Ima li smisla isticati kandidata koji u mnogim stvarima kao da misli i čini sve suprotno od one političke strukture, ali i onog sloja građanstva, koji bi po prirodi stvari trebalo da bude tvrdo jezgro njegovih glasača. Šta ako „tvrdo jezgro“ odluči da ipak nema stomak za ovoliki kompromis sa sopstvenim vrednosnim sistemom?

Nema odavno ni DOS-a ni Slobodana Miloševića, s odviše lakim analogijama treba biti vrlo oprezan. Sam Vuk Jeremić poseduje – ili barem emanira – vrstu političke upornosti i taštine koja kao da je odraz u ogledalu u odnosu na „arhidušmanina“ Aleksandra Vučića, čoveka koji svake izbore od 2012. vodi kao da biraju samo dve opcije: za i protiv Njega...

U neku ruku je i u pravu. Opozicija to mora da konstatuje, a onda odmah i da zaboravi: samo tako će učiniti nešto korisno za sebe, a onda kolateralno i za društvo.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG