Dostupni linkovi

logo-print

Pančić: Jesu li „dva DS-a“ više ili manje od jednog?


Dragan Đilas i Boris Tadić

Dragan Đilas i Boris Tadić

Koliko god iz centrale DS pokušavali da minimizuju raskol, Tadićeva „struja“ nije bez šansi da na izborima prođe dovoljno dobro da „Đilasovim“ demokratama pokvari posao, a sebi da obezbedi... šta, zapravo?

Pre samo dve godine u takav scenario ne bi verovao ni sam Aleksandar Vučić u svojim najsmelijim maštarijama, a danas je on srpska realnost: prevremeni izbori na kojima „nema neizvesnosti“ jer takoreći svi – i učesnici i posmatrači – ponavljaju isti zaključak: ubedljivo će pobediti Vučić i Srpska napredna stranka. Zapravo, samo zbog te unapred ukalkulisane pobede su izbori i raspisani, i to gotovo da se i ne krije. poneko je, doduše, svestan da je to kao razlog za izbore skandalozno i protiv svih suštinskih načela i pravila parlamentarne demokratije, ali ne bi se reklo da mnogo koga to danas impresionira; Srbija naprosto voli da povremeno zapadne u „povišeno“ stanje u kojem je sasvim svejedno da li je nešto, što bi rekao Slobodan Milošević, „institucionalno ili vaninstitucionalno“.

Neko ko je upravo sleteo s onog poslovičnog Marsa pomislio bi da, čim je ishod izbora unapred jasan, mora da je Srbija u ovih jedva preko godinu i po od formiranja Dačić-Vučićeve vlade postala zemlja sreće, stabilnosti i dobrog života, ali mi koji smo sve to vreme proveli na Zemlji i u zemlji znamo da to nije baš tako. Misterija je, dakle, negde drugde, u nedeljama do izbora možda ćemo i dokonati gde. A posle izbora to možda više i neće biti tako važno, jer će Srbija imati prečih briga...

Ovo „mapiranje predizbornog terena“ potrebno nam je zato da bolje uočimo nešto što se predstavlja kao štrčeći izuzetak: Demokratska stranka i oni koji su se okupili oko nje ne samo da se ne „udvaraju“ Vučiću za slatke i unosne postizborne kombinacije nego upravo na „zaklinjanju“ kako s naprednjacima nema i neće biti nikakve koalicione saradnje baziraju svoj nastup na izborima.

U isto vreme, sama je DS doživela svojevrsni rascep, jer ju je napustio dugogodišnji predsednik i stranke i Srbije Boris Tadić, povevši sa sobom deo članstva u novu stranku koja, dakako, pretenduje na to da bude naslednica one „prave“ Demokratke stranke. Uzgred budi rečeno, potraga za misterioznim svetim gralom „prave“ DS neka je vrsta konstante u svim unutrašnjim frakcijskim lomovima i potonjim raskolima kod demokrata, pa ni ovaj aktuelni slučaj nije ništa novo.

Ipak, koliko god iz centrale DS pokušavali da minimizuju raskol, Tadićeva „struja“ nije bez šansi da na izborima prođe dovoljno dobro da „Đilasovim“ demokratama pokvari posao (tj. osvajanje čiste druge pozicije i upečatljivo prevazilaženje krize izbornih rezultata), a sebi da obezbedi... šta, zapravo? Odgovor na to pitanje ono je mesto gde Tadić i saveznici rastu ili padaju: iz „Đilasovog štaba“ od prvog se trenutka snažno spinuje kako se Tadić odmetnuo u još jednu rezervnu varijantu za Vučića; Tadić i okruženje to demantuju.

Ni jedni ni drugi trenutno nisu preterano ubedljivi u simplifikatorskom ocrnjivanju druge strane, ali opet, do šesnaestog marta neka od tih dveju „priča“ moraće da prevagne: od toga će zavisiti ko će bar privremeno biti nosilac spomenutog „svetog grala“.

Jasno je da niko od birača koje bismo mogli opisati kao „tradicionalno naklonjene demokratama“ neće glasati za Tadićevu listu ako preostane dovoljno osnovane sumnje da će ovaj posle izbora pohrliti u zagrljaj Vučiću i ojačati njegovu verovatno ionako premoćnu većinu. Na drugoj strani, problem „pravovernih“ demokrata oko Đilasa je deficit druge vrste uverljivosti: teško je povratiti ranije respektabilne pozicije DS-a samo na negativnoj priči, tj. na tome da za DS treba glasati ne zbog unutrašnjih kvaliteta te stranke i njene političke ponude za Srbiju, nego zato da bi se (navodno jedino pouzdano) glasalo „protiv Vučića“ i svih onih koji, tobože ili stvarno, sede u njegovom predsoblju, puni nade da će ih ovaj kooptirati u buduću vlast.

Ima tu još jedno potencijalno važno pitanje: da li narečeni „raskol“ uistinu smanjuje ili možda ipak proširuje glasačku bazu dojučeranjeg „jedinstvenog“ DS-a? Nije tajna da ima glasača ranije bliskih toj opciji koji „više nikad ne bi glasali za Tadića“ jer u njemu vide personifikaciju svega što nije valjalo u prethodnoj vlasti, ili barem čoveka koji je gubitkom vlasti ostao i bez kompasa; za njih je DS bez Tadića i njemu vernih ljudi „pročišćen“, te utoliko i ponovo dostupan za podršku; no takođe, nije malo ni onih koji „nikada ne bi glasali za Đilasa“, iz raznih razloga (neuverljivost političkog liderstva, slabašan politički profil, konzervativno-autoritarni nastup, razni nepopularni „busplusevi“, sumnje u „tajkunstvo“ etc.), ali zato prema Tadiću gaje neku vrstu političkog sentimenta i lojalnosti, i glasali bi za opciju koju on oličava.

Kada se stvari tako posmatraju, jasno je da ove dve liste imaju lepe šanse da osvoje znatno više glasova nego da su nastupile zajedno, u prisilnom i netrpeljivom sustanarstvu. No, onda sledi ključno pitanje: ako i bude tako, šta će učiniti sa tim glasovima, odnosno skupštinskim mandatima? Tu se vraćamo na ono inicijalno pitanje, u ključu epske tradicije izrečeno: „ko je vjera a ko nevjera“?

Nedelje pred izbore verovano nisu baš najsrećniji trenutak za kontempliranje na temu kako su demokrate uopšte došle u ovako nezavidnu, inferiornu poziciju, iz koje je vrlo teško iskopati se kada jednom upadnete u nju. Nije li, uostalom, srpsko političko groblje puno nekada velikih stranaka koje su se izgleda trajno drastično smanjile (DSS, SRS...) ili čak opatuljile (SPO)? U noći između šesnaestog i sedamnaestog marta znaćemo ide li DS – u jednoj (i kojoj tačno) ili čak obe svoje varijante - ka tom društvu, ili će izboriti za sebe drugu šansu.

A zašto je to stvar od opšteg javnog interesa? Zato što za zdravlje i demokratski poredak jednog društva nije dobro kada bilo ko, pa tako ni Aleksandar Vučić, dobije nezdravo preveliku dozu razloga za dobro raspoloženje u postizbornoj noći.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG