Dostupni linkovi

Đilas, Vučić i „igranka“ na višem nivou


Aleksandar Vučić

Aleksandar Vučić

U Demokratskoj stranci nakon majskih izbora zatreslo se brdo, a iz te treske se rodio miš, ne kao metafora za neku osobu, nego za ono stanje u kojem se mnogo „velikih“ reči potroši nizašta, jer se na kraju rasplet svede na najbanalnije od mogućih rešenja. Naravno, pod uslovom da je ovo uopšte rasplet, a ne tek predah za dobrobit stranke kojoj je pretio rascep iz kojeg niko ne bi stvarno profitirao. Dobro, ne baš niko: aktuelnoj vlasti uopšte ne bi bilo mrsko da, umesto jedne velike, ima posla sa dvema osrednjim strankama od kojih joj ne bi pretila nikakva naročita opasnost.

Odakle god da priđete njegovoj odluci, uvek vam se nameće isti zaključak: Boris Tadić je sabrao dva i dva i zaključio da gubi, i da je jedini način da se to izbegne taj da preda meč Đilasu bez borbe, gledajući da taj svoj poraz skupo proda, i tako ga zapravo neutrališe koliko je god moguće. Nije malo onih koji smatraju da je u tome uspeo i da je prilično ograničio buduću Đilasovu moć, samo što će pre biti da je to išlo u prilog Bojanu Pajtiću nego Tadiću samom. Naime, Pajtić iz ovog sukoba isplivava kao onaj „zlatni glas“ u Demokratskoj stranci, onaj ko zapravo „presuđuje“. Ako je po rezultatima u prethodnom periodu, kao i po ponašanju prema partnerima i protivnicima, u tome ipak ima neke pravde.

Predstojeća skupština DS-a trebalo bi da ozvaniči novi raspored snaga, uključujući i Tadićevo mesto „počasnog predsednika“. Pošto nam se sada to predstavlja kao baš jako dobro i zgodno rešenje, čovek teško odoleva luckastoj pomisli da je možda, po toj istoj matrici, i Tomislav Nikolić onomad trebalo da ponudi Tadiću mesto počasnog predsednika Srbije, i u zemlji bi sve bilo u redu... Osim što stvari u politici ipak funkcionišu mnogo drugačije, i što to svi znaju, šta god pričali.

Kako god, tek što je Dragan Đilas osigurao mesto predsednika Demokratske stranke, pozicija gradonačelnika Beograda mu se naglo rasklimala, što ide u prilog i na ovom mestu izrečenom uverenju kako je Đilas „bezbedan“ samo dok se ne završi postizborni rusvaj u DS-u, i ni dana duže. Beograd je naprosto isuviše vredna „zlatna koka“ da bi namnoženi kadrovi naprednjaka i okolnih stranaka trajno suspregli svoje nabujale apetite. Beograd donosi mnogo novca za raspolaganje njime, mnogo atraktivnih sinekura svih vrsta: ko bi tome odoleo, naročito nakon dugog opozicionog posta, u kojem je izrasla cela jedna nova generacija političkih „postradikala“ koji samo iz nostalgičnih priča starijih kolega znaju kako je to biti na vlasti? To što naprednjaci pokazuju doslovno dramatičan manjak kompetentnih ljudi i za ovoliko vlasti koliko su do sada osvojioli svakako ih neće omesti niti im obuzdati ambicije: nadati se tome bilo bi isto kao očekivati da se neko požali na to koliko mu je pameti dobri Bog dodelio kad je ono delio pamet. To ne biva. Ono što Đilasa i demokrate čuva na vlasti u Beogradu više je preplet interesa, uključujući i čuveni separatni koalicioni sporazum s klijentelističkom strankom penzionera. Koliko je to zdrava i čvrsta osnovica za opstanak na vlasti, i to je nešto što ćemo ubrzo saznati.

Ipak, ima tu još nešto što Đilasu i(li) demokratama može sačuvati pozicije na vlasti u glavnom gradu: nazovimo to „faktor Vučić“. Čini se da je Aleksandar Vučić jedini u Srpskoj naprednoj stranci zadužen za „strateško razmišljanje“ i gledanje dva ili tri poteza unapred, pa da otuda baš on – a ko bi drugi u SNS, uostalom, to i mogao? – bar donekle obuzdava sve javnije krčeću „beogradsku glad“ svojih podređenih. Dok marljivo skuplja poene i bilduje popularnost na retorički razmahanoj „borbi protiv korupcije“, Vučić se veoma šturo izražava o „beogradskoj situaciji“, biće bar delom i zato što su odnosi u vladajućoj koaliciji, naročito sa Dačićevim socijalistima, daleko od ljubavnih, i što tu upravo „nova“ Demokratska stranka možda može da posluži kao džoker, ili bar kao stredstvo „plašenja“ sadašnjih koalicionih partnera. Naprednjaci i demokrate imali bi vrlo komotnu većinu za vladanje Srbijom na svim nivoima. To je matematika, naravno, a život je mnogo protivrečenija materija, i ova se kombinacija ne mora nikada u stvarnosti dogoditi, i zapravo je još uvek prilično nerealno da se dogodi, ali u politici su i strahovi važan faktor: štošta ćete progutati što inače ne biste, ako vam se predoči alternativa u vidu gubitka vlasti u korist nekog drugog partnera. Da stvar bude još malo komplikovanija, ono što zna Vučić zna i Dačić, a na koncu i on bi mogao sa demokratama ponovo... I tu kombinacijama nipošto nije kraj.

Na kraju ispada da „rasplet“ u Demokratskoj stranci ništa nije raspleo, nego da prava politička igranka tek počinje. U tim igrankama dozvoljeno je uglavnom sve, partneri uredno staju jedni drugima na nogu, igra se i bez muzike ili na pogrešnu melodiju. Dragan Đilas se u tim okretnim igrama do sada dobro snalazio, ali ovo sada je ipak igra na višem nivou, i tu se mane i nedosteaci lakše uočavaju, teže neutrališu i skuplje koštaju.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG