Dostupni linkovi

logo-print

Pančić: Afere, bahatost, panika, iluzionizam


Aleksandar Vučić i Nebojša Stefanović

Aleksandar Vučić i Nebojša Stefanović

Burno se živi u zemlji Srbiji, nikako da nastupe ona dosadna vremena koja nam je obećavao još Vojislav Koštunica (da bi na kraju samo lično dosadio biračima, što ipak nije dovoljno za uspeh): ekspoze je zaboravljen zbog Vučićeve posete Sarajevu, Sarajevo je takoreći sutradan zaboravljeno zbog poplava, a sad su evo i poplave nekako zaboravljene zbog... jednog izrazito sumnjivog doktorata. Dobro, i još jednog. U redu, možda još mnogih, uključujući one kojima se diče pripadnici vladajuće elite. A možda i zbog celog jednog diskutabilnog univerziteta. Ili nije samo jedan?

Ipak, ovo nije priča o lažnim doktorima i čudnim veleučilištima; bilo je toga još kod Nušića. Ono čega možda nije bilo je ovolika energija - neretko agresivna i destruktivna - upregnuta u odbranu neodbranjivog po svaku cenu. A sve uz korišćenje javnih resursa u nejavne i, reklo bi se, nečasne svrhe.

Pre samo mesec dana, činilo se da stvari za aktuelnu vlast stoje sasvim idilično: nadmoćno dobijeni izbori, razbijena opozicija, međunarodna zajednica „puna razumevanja“ etc. Poplave su jako načele tu sliku jer je, uz sve medijsko „spinovanje“ u režiji vlasti i njoj bliskih glasila, ipak bilo više nego očigledno da je bilo skandalozno mnogo katastrofalne nekompetentnosti, a uz to i politikantskog strančarenja tamo gde toga ne bi smelo biti. Uz to, ponašanje i izjave premijera Vučića u kritičnim danima naprosto su bili krajnje uznemiravajući, i neminovno su rezultirali pitanjem koje je tih dana prosto „lebdelo u vazduhu“: da li se radi o osobi koja je u stanju da prisebno podnese pritisak vlasti i odgovornosti, naročito u vanrednim situacijama?
Ipak, pokazaće se da je i sva ta velika voda, uz svu tragediju koju je donela i nanela, sa stanovišta vlasti tek „luk i voda“ u poređenju s cunamijem koji ju je pogodio kada je na, reklo bi se, vrlo solidno utemeljen način, na Peščaniku doveden u pitanje doktorat Nebojše Stefanovića, novog ministra policije i danas možda najbližeg i najpoverljivijeg premijerovog saradnika. Stategija prećutkivanja tu nije pomagala, i pribeglo se metodu glasnog, ali plitkog osporavanja, praćenog neobičnim konstrukcijama za jednog premijera u komunikaciji sa medijima i naučnom javnošću („gluplje obrazloženje nikada nisam pročitao“, „znam šta govorim, završio sam Pravni fakultet s najvišim ocenama“). A onda je usledila serija indikativnih obaranja Peščanika (s vrlo zanimljivih IP adresa), koja se nadovezala na prethodne, nimalo naivne probleme s cenzurom (ma koliko se premijer ljutio na tu reč), tu su bila i nedostojna prepucavanja - na granici ucene i politički motivisanog mobinga - sa Zaštitnikom građana i Poverenikom za informacije od javnog značaja, i razne druge manifestacije javne nervoze, bahatosti, arogancije i panike. Vučić je stigao čak i da zatraži od misije OEBS-a „da se izvini“, i još da održi vakelu o tome kako neće dozvoliti belosvetskim moćnicima da nasrnu na nezavisnu srpsku unutrašnju i spoljnu politiku koja im je, naravno, večiti trn u oku... Gotovo da se moglo pomisliti da je premijer od kuće - onako hronično neispavan - poneo pogrešan govor, neki iz lične arhive, iz devedesetih.

Ukupan, ne samo „umetnički“ dojam ponašanja vlasti u nekoliko na razne načine kriznih nedelja u Srbiji može se sažeti u jednu reč: karambol. Vučićeva poseta Nemačkoj utoliko je - bez obzira što je ranije zakazana - mogla da bude „čitana“ i kao pokušaj peglanja štete. Donekle je to valjda i učinjeno, jer je jasno da je Vučić-Dačićeva vlada i dalje poželjan partner oko provođenja Briselskog sporazuma, ali ni tu stvari nisu baš idilične, jer je jasno da će službeni Beograd morati da pruži mnogo, mnogo kvalitetnije odgovore oko odnosa prema ukrajinskoj krizi, „Južnog toka“ itd. A sve to u trenutku kad nije u stanju da pruži iole suvisli odgovor ni oko ipak trivijalnog pitanja Stefanovićevog „mega“ doktorata.

Rekoh već, nije ta „afera doktorat“ toliko bitna po sebi, koliko je važna kao indikator prirode vladajuće strukture i njenog shvatanja vlasti, politike, javnosti, društva, države. Ne samo prvobitna Vučićeva reakcija, nego i štošta što je usledilo, bilo je u stilu „zavere spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja“ koji laže i kleveće naše Mudro rukovodstvo, ili u najmanju ruku „zloupotrebljava objektivne okolnosti i subjektivne slabosti“, kako se to govorilo u vreme snimanja “Balkanskog špijuna“. To je na do sada najtransparentniji način razotkrilo ogromnu nesigurnost formalno inače odlično pozicionirane i neugrožene vlasti: biće da Vučić bolje od svih nas zna da već dve godine gradi zidanicu na pesku, u velikoj većini okružen ljudima kojima čovek ne bi voleo da poveri na čuvanje ni slona, jer bi i njega, onolikog, uspeli da izgube ili zature, ili prodaju, ili da ga puste da ugine.

Ništa o prirodi vlasti što smo mogli da u direktnom prenosu pratimo poslednjih nedelja ne donosi ni tračak spokojstva, ali opet, bolje je to znati nego živeti u iluzijama. Za njih su ipak zaduženi iluzionisti, a od državnika se očekuju kvaliteti sasvim druge vrste, imali oni doktorate ili ne. Iluzionistima, pak, nije mesto u najvišim državnim institucijama, nego u trupama zabavnog tipa, koje obično razapnu šatru na nekoj ledini na rubu grada. I tamo se često nađe slonova, ali s njima rade ozbiljni profesionalci, pa dobro paze na njih.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG