Dostupni linkovi

logo-print

Vučićeva kaplarisanja ili šta je poplava izbacila


Aleksandar Vučić u poseti Sarajevu

Aleksandar Vučić u poseti Sarajevu

Vanredni događaji učine nešto s vremenom, ubrzaju ga ili možda uspore, u svakom slučaju njegov protok učine drugačijim od uobičajenog, i podele ga na "pre" ili "posle". Tako je to i sa ovim velikim povodnjem koji je zadesio delove Srbije, ali i Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Nekako, kao da je ta voda prekrila i udaljila neke vremenski još sasvim bliske događaje.

Čini se, recimo, kao da je davno bilo kada je premijer Srbije Aleksandar Vučić bio u Sarajevu, u svojoj prvoj državničkoj poseti na novom položaju. A zapravo, od toga je prošlo tek pola meseca. A šta tek reći za Vučićev inauguracijski ekspoze pred poslanicima Skupštine Srbije? I to se odigralo tokom ovog meseca, a sada već deluje kao davna prošlost. I to kao da je progutala ova poplava.

Njoj ćemo se vratiti, ali prvo se ipak valja osvrnuti unazad. O Vučićevom tročasovnom izlaganju mnogo je toga izrečeno, svaka mu je reč merena - a tako i treba, kome će ako neće predsedniku vlade? - i o svakom njegovom pojedinačnom aspektu još će se mnogo govoriti, upoređujući ono što je tamo izrečeno, najavljeno i obećano sa stvarnošću u kojoj će Srbija živeti. No, ono što je neotklonjiv utisak jeste sveprisutna autoritarnost, sadržinska i stilska, koju Vučić kao da se više ni ne trudi da nekako prikrije, nego joj se prepušta, emanira je sa sigurnoću populističkog "vođe" iza kojeg stoji masovna podrška.

Kako i čime drugačije objasniti obraćanje Skupštini i njenim poslanicima zapovednim tonom, iako izvršna vlast pred njom ima biti skrušena, a ne bahata, ako živimo u parlamentarnoj demokratiji? Bez obzira na brojnost većine koju ima vladajća stranka. Kako objasniti Vučićev ja-pa-ja govornički manirizam, nadrealno hvalisanje ove i prethodne vlade kao nečega što Srbija još nije videla, kako razumeti tvrdnje tipa da su "uhapšene ubice Slavka Ćuruvije" iako se radi o ljudima kojima još nije ni suđeno, a kamoli pravosnažno presuđeno?

Neznanjem i neprosvećenošću govornika to se sigurno ne može opravdati jer Vučić je pravnik, on bi najbolje trebalo da zna zašto su neke stvari koje je izgovarao, za čoveka na njegovom mestu - neizgovorive. Ako je znao, a jeste - znači da naprosto nije mario. Ako nije mario, znači da postoje razlozi za ozbiljnu zabrinutost.

Aleksandar Vučić u Sarajevu, 13. maj

Aleksandar Vučić u Sarajevu, 13. maj

Potom je Vučić otišao u Sarajevo, ispraćen zaprepašćujućim ispadom predsednika Tomislava Nikolića na temu (ne)mogućnosti opstanka Bosne i Hercegovine. Ima mišljenja da je Nikolić to izrekao saplićući Vučića, iz svojih razloga, u najnezgodinijem trenutku, no držim da je u tom verovanju sadržano izvesno precenjivanje Nikolića: ne, on je samo bio ono što jeste, to je sve.

Kako god, Vučić je u dobroj meri uspeo da "preskoči zid" i šarmira mnoge koji su se pokazali sklonim da mu oproste i zaborave više nego ružnu prošlost, jednim delom zato što su Srbija i Bosna i Hercegovina jedna drugoj uistinu nasušno potrebne i politički i ekonomski, drugim pak delom i zbog slabo utemeljenog verovanja kako će Vučić i aktuelna vlast tobože "pustiti niz vodu" Milorada Dodika, a i Republiku Srpsku s njim. Ponekad ljudi naprosto poveruju u ono što žele, i ne insistiraju mnogo na dokazima koji bi potkrepili njihov optimizam.

A onda je središnji Balkan u slivu Save zadesio veliki povodanj. U Srbiji je tragedija bila najrazornija, mada joj delovi Bosne ozbiljno konkurišu. Tek je počelo da se ozbiljnije raspravlja o tome da li je sve moralo biti ovako ili je neko ipak debelo kriv za svakovrsne propuste. Činjenica je da se moralo znati bar nekliko dana unapred da će biti velikih problema: vremenska prognoza - dobro je se sećam iz tih dana - blagovremeno je najavila enormne padavine. Svemu uprkos nekoliko gradova i gradića i ko zna koliko sela praktično je zbrisano s lica zemlje. Nesposobnost i neodgovornost vodećih ljudi sada nam se pokušava nekako zabašuriti isticanjem nesumnjivo zadivljujućih i herojskih primera ljudi iz mnogih državnih službi, ali i "običnog sveta" koji se žrtvovao u impresivnoj "poplavi" solidarnosti, što ipak neće moći da prođe.

Aleksandar Vučić i nekoliko ministara iz Vlade bili su sveprisutni, što je dobro sve dok ne zaliči - a zaličilo je, više puta - na nametljivu samoreklamu. Ono što je opet najspornije bio je Vučićev autoritarni nastup, bilo da je posledica strukture ličnosti ili namerno temperovanog ponašanja, u uverenju da "naši ljudi to vole": bilo je, naprimer, duboko posramljujuće gledati kako se Vučić na svoje ministre izdire kao nekakav kaplar, a još je otužnije bilo gledati kako ozbiljni, odrasli ljudi sa (valjda) nekakvim respektabilnim biografijama iza sebe (ako nemaju takve biografije, zašto su uopšte ministri?) to gutaju i trpe. Kakva je to vlada koja se sastoji od takvih ličnosti? Ko u nju može imati poverenja, kakvim autoritetom ona može da pleni?

Mnogo je toga još što je ova poplava iznela na videlo - od onog najboljeg, oličenog u plemenitosti i hrabrosti hiljada "anonimnih" ljudi, do najmračnijeg, ispoljenog kroz ponašanje mnogih "vodećih" ljudi i institucija. Voda će se, dakle, povući, i posledice poplave će biti sanirane, ali sa ovakvom državnom i društvenom strukturom nam valja i dalje živeti, a to nije razlog za optimizam, i to je najblaže što se o tome danas može reći. Kada se svi osušimo, biće vreme i za teže reči.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG