Dostupni linkovi

logo-print

Dezorijentisani Zapad i ranjive nove sile: Stalno nadmetanje umesto harmonije


Lažna novčanica od jednog dolara

Lažna novčanica od jednog dolara

Piše: Iber Vedrin* (Hubert Vedrine), Foreign Policy; priredio Dragan Štavljanin

Raspad Sovjetskog Saveza 1991. trebalo je da označi “kraj istorije” i, istovremeno, rađanje novog koncepta međunarodne zajednice koji će počivati na univerzalnom prihvatanju zapadnih vrednosti – sveta u kome će “tržišna demokratija” biti standard. Umesto toga, Zapad je pretrpeo seriju razočarenja – od skupih ratova, preko finansijskih kriza do uspona nezapadnih sila.

Umesto poretka koji počiva na saradnji i poštovanju pravila, savremeni svet je prostor sveopšteg, stalnog nadmetanja – opšte zbrke između regionalnih polova, zemalja, vlada, biznisa, banaka, finansijskih fondova, agencija za kreditni rejting, proizvođača, potrošača, pojedinaca, međunarodnih medija, kriminalnih organizacija, uključujući i različite “civilizacije”.

Ovo nadmetanje je nastavljeno čak i u forumima koji bi trebalo da prevaziđu te surevnjivosti: Svetskoj trgovinskoj organizaciji, G20 i drugim.

Na kraju Hladnog rata, zapadni političari sa univerzalističkim senzibilitetom – pre svega u Evropi – težili su promovisanju međunarodne saradnje. Naravno, ta razmena je zamišljena kao jednosmerna – kao projekcija, pa i nametanje zapadnih vrednosti slobode, napretka i tržišne ekonomije na ostatak sveta.

Međutim, na zaprepašćenje prozelitskog Zapada, ostatak sveta sada uzvraća. Isto kao što su kolonizovani narodni okrenuli ideje kolonizatora – slobode, jednakosti – protiv njih samih, tako globalizovane zemlje preusmeravaju deregulisanu globalnu ekonomiju u svoju korist.

Kao rezultat, vidimo uspon BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika), kao i desetine drugih zemalja, što nagoveštava kraj kontrole Zapada nad globalnim poslovima.

Suočen sa dezorjentišućom novom realnošću, deo zapadne elite potražio je utočište u njenom osporavanju, insistirajući na još većom otvorenošću i globalizaciji. Na taj način još više se udaljava od raspoloženja javnosti.

U međuvremenu, niz ovakvih obrta izaziva ošamućenost, pa čak i paniku među zapadnom populacijom. Svi svetski tokovi – trgovina, finansije, migracije, kultura – sada deluju poptuno nekontrolisano od strane Zapada i međunarodnih organizacija koje su, do sada, služile njegovim interesima.

Republikanska partija u SAD posrće. Nespremni da prihvate da je došao kraj “džonvejnovske ere” (a John Wayne-esque era), njeni lideri sada najednom teže da izoluju SAD i smanje opasnost od konkurencije koja dolazi od “ostatka” sveta. Takva reakcija je, bez sumnje, doprinela porazu republikanskog kandidata na predsedničkim izborima 6. novembra.

Demonstracije u Grčkoj

Demonstracije u Grčkoj

U Evropi vidimo rast utopizma, glasanje iz protesta – odnosno kvazi pobunu na biralištima, zatim odbacivanje i neprihvatanje aktuelnog poretka. S druge strane, sve su izraženiji apstinencija na izborima i sveopšte nepoverenje.

Taj fenomen nije izazvala samo ekonomska kriza, već i mučno osećanje bespomoćnosti, što podriva samopouzdanje građanstva. Nigde psihička uznemirenost nije tako izražena kao u Francuskoj, gde istraživanja pokazuju da su njeni građani zabrinutiji za svoju budućnost, nego stanovnici Avganistana.

Strah i strepnja koji prevladavaju u Evropi zbog svetskog poretka u nastajanju, stvorili su novu publiku za katastrofička predviđanja.

Ova intelektualna struja - koja se pothranjuje apokoliptičkim idejama svih mogućih vrsta – traga za utopijskim panacejama u formi racionalne svetske vlade, evropskog federalizma, međunarodnog civilnog društva i pravde. Ovakvi ideali su zamena za poverenje u tržište, poštovanje multilateralizma i međunarodne “zajednice”.
To je stanje duha koje je u potpunoj suprotnosti sa neevropskim narodima, a koji zrače optimizmom i gledaju na budućnost sa poverenjem.

Upotreba fraze da u globalizaciji svi dobijaju (win-win globalization), danas je čak neka vrsta provokacije, u najmanju ruku u Evropi.

Evropljani su naročito razočarani zbog sadašnjeg zaokreta jer mnogi žele da po svaku cenu veruju da žive u “post-tragičnom svetu” koji je evoluirao izvan istorije i identiteta. To je bilo njihovo vreme nevinosti.

Umesto toga, dobili su rigorozne mere štednje i skoro postdemokratski sistem sankcija u cilju osiguravanja budžetske discipline.

Barem u ovom trenutku, prevagu u debati oko ekonomske politike u evrozoni je odneo koncept “gvozdene pesnice” Angele Merkel.

Međutim, izborom Fransoa Olanda za predsednika Francuske, pokrenuta je ključna rasprava o rastu i podesnoj ravnoteži između efikasnosti i demokratiji u Evropi.

Izazovi sa kojima se suočavaju SAD i Evropa su različiti, ali su isprepletani. Evropljani moraju da se probude iz strateškog dremeža. SAD mora da prihvate novu globalnu realnosti i, shodno tome, prilagode svoju strategiju.

Ranjivost zemalja u usponu

Uspon država, koje su nekada definisane kao “Treći svet”, ili “zemlje u razvoju” – sada je neosporna činjenjica. Prema nekim procenama ima ih oko 100. To znači da na novoj svetskoj mapi postoje starije razvijene zemlje iz G7 i OECD, zatim zemlje u usponu (najvažnije među njima su članice G20), kao i države čiji se uspon očekuje iz takozvanog “Globalnog Juga”. Većina njih je locirana u Africi. Polovina od 20 najbrže rastućih ekonomija u svetu je sa ovog kontinenta.

Međutim, sa izuzetkom manje grupe zapadnih multinacionalnih korporacija čiji je kratkoročni interes u bespoštednom transferisanju najnaprednijih tehnologija – Zapad u celini je i dalje zapanjen, ako ne i nesvestan ogromnih razmera promena koje mora da sprovede, da bi se prilagodio novoj situaciji.

Zapad je već počeo da gubi monopol u industrijskim kapacitetima, tehničkom znanju, pa čak i devizama. Kina i Japan sada trguju koristeći juan i jen. Čak se i ravnoteža vojne moći – što pokazuju rastući budžeti Kine, Indije i Brazila za ovu namenu – stalno pomera, doduše postupno. Kako se može, na primer objasniti odluka Indije i Brazila da stanu na stranu Rusije i Kine, blokirajući zapadnu intervenciju u Siriji?

Ne postoji nijedan aspekt zapadne nadmoći koji zemlje u usponu nisu spremne da dovedu u pitanje – sada ili u budućnosti – od preraspodele moći u međunarodnim institucijama do vrednosti na kojima počivaju. Po prvi put u istoriji - kao što su bivši američki savetnici za nacionalnu bezbednosti Zbignjev Brzezinski (Zbigniew) i Brent Skokroft (Scowcroft) ispravno ukazali 2008. – “cello čovečanstvo je politički aktivno”.

Turisti na trgu Tjenanmen

Turisti na trgu Tjenanmen

Međutim, ako su zemlje u usponu sve samopouzdanije, pa i agresivnije na svetskoj sceni – ne izgledaju spremne da zamene i istisnu sa čelne pozicije zapadne takmace – barem za sada.

Meteorski uspon ovih država u poslednje dve decenije, delimično je prikrio slabosti sa kojima se sve suočavaju. Politički rizici, kao što je neizvesna budućnost režima u Rusiji i Kini, zatim limitirana ali rastuća opozicija u mnogim zemljama, može na kraju da oteža ovaj impresivni razvoj. Takođe, u ovim društvima se ubrzano produbljava nejednakost, dok visoke stope rasta podstiču i inflaciju zbog čega “pregrejane” ekonomije moraju da se “hlade” u zemljama kao što je Brazil. Prateći problemi su i zagađenje životne sredine i preterana eksploatacija prirodnih resursa.

Štaviše, važno je imati u vidu da su prihodi po glavi stanovnika i dalje veoma niski u većini zemalja u usponu i taj trend će potrajati u doglednoj budućnosti.
Mada demografski rast može biti prednost, to istovremeno iziskuje i obaveze i odgovornost. Indija je opterećena prenaseljenošću, Kina starenjem stanovništva, a Rusija smanjenjem njihovog broja. Rusija raspolaže naftom i gasom, ali se suočava sa problemom uspostavljanja moderne ekonomije.

Postoji sklonost da se preuveliča jedinstvo i homogenost zemalja u usponu. One su ujedinjene u kritici Zapada, ali su često podeljene zbog individualnih rivalstava – strateško nadmetanje između Kine i Indije; ekonomsko između Brazila i Argentine, kao i surevnjivost između Nigerije i Južne Afrike oko vođstva u Africi.

Istovremeno, skloni smo da prenebregnemo, naročito mi u Evropi, da zapadne zemlje zadržavaju znatne prednosti. One ne samo da dominiraju međunarodnim institucijama, već i dalje imaju ogromno bogatstvo i ekonomsku moć. Zapad, zajedno sa Japanom, raspolaže sa 58 odsto svetskog društvenog proizvoda. Štaviše, kapaciteti SAD za inovacije i kreativnost i dalje su bez premca, kao i njihova “meka” moć (soft power). Naučnici iz SAD su dobili 39 procenata Nobelovih nagrada. Najbolji univerziteti se nalaze na Zapadu i njihov nivo obrazovanja i dalje je viši nego u drugim delovima sveta.

Na kraju, zapadne zemlje i dalje imaju vojnu premoć, koja neće uskoro biti nadmašena. SAD i dalje odvajaju za odbranu skoro koliko i sve ostale zemlje sveta zajedno. Štaviše, najava povlačenja SAD iz pojedinih regija veoma brine susede Kine, kao najjače zemlje u usponu. To osnažuje međunarodnu poziciju SAD i čini ostvarivim ideje kao što je Obamin plan o uspostavljanju transpacifičke slobodne trgovinske zone iz koje bi Kina bila isključena. Na kraju, američka kulturna premoć je neupitna. Tome se može dodati i vitalnost frankofonstva (mada čak i francuska elita gubi interes za to) i hispanizma. Sve u svemu, Zapadu ne preti opasnost da ga zaseni “ostatak” sveta.

Dugi haos i strateški nered

Dakle, šta donosi budućnost? Čini se da Zapad nikada neće povratiti jedinstvenu poziciju koju je imao od 16. do 20. veka, niti da će SAD zadržati neupitnu moć koju je imala 1945. ili status supersile tokom devedesetih. Više nikada neće biti jedina snaga koja oblikuje svet. Istovremeno, veoma je mala verovatnoća da će Kina dominirati planetom kao što to čine SAD u poslednjih sto godina, sa “silom” (hard power) i “mekom moći” (soft power).

To neće biti u stanju ni Azija kao kontinent, a još manje ostale zemlje u usponu, čiji su interesi prilično različiti što ih sprečava da formiraju stalni blok. Nećemo ući uskoro u “postamerički svet”. SAD će skoro sigurno zadržati svoju lidersku poziciju – mada će njeno vođstvo biti relativno i osporavano – čak i kada je Kina ekonomski nadmaši negde oko 2020.

Verovatno je da će Kina pokušati da pojača pritisak na susedne zemlje i proširi uticaj na države čije ekonomije veoma zavise od njenog izvoza kao investiconog zamajca, pre svega u Africi i Latinskoj Americi. Ravnoteža moći među svetskim silama će nastaviti da oscilira. Francuski analitičar Pjer Hasner (Hassner) predviđa period dugog haosa, ili u najmanju ruku – strateški nered. Nadmetanje će biti ključna karakteristika svetske politike.

Jedino se treba bojati samog straha

Šta treba da čini Zapad suočen sa ovakvim izazovima?

Ključno je formulisanje – i pridržavanje – koherentne strategije, ako Zapad želi da maksimalizuje svoje interese, čak i u situaciji kada se ravnoteža moći pomera u korist zemalja u usponu. To, neizbežno, znači prihvatanje nužnosti prilagođavanja međunarodnih institucija i postizanje sporazuma o pravilima sa novim silama.
Sve to iziskuje da Evropljani počnu da razmišljaju o starom kontinentu kao sili, fokusiraju se na globalne projekte, zatim okončaju zađevice oko zajedničkih institucija u Briselu.

Evropa treba da koordiniše politiku i strategiju sa SAD. Zajedno treba da stvaraju saveze sa jednom ili više zemalja u usponu oko konkretnih pitanja. Zapad mora da iznova podstakne privredni rast – ne bilo koji, već stimulišući “zelenu” ekonomiju sledeći nove indikatore koji su važniji nego pojednostavljene mere kao što je bruto društveni proizvod (GDP).

Taj rast mora da počiva na tržišnoj ekonomiji ali regulisanoj sa razumnim pravilima i neophodnom zaštitiom, u kojoj je finansijski sektor sveden na racionalnu meru obeshrabren u potrazi za veštačkim dobicima i neograničenim spekulacijama koje nemaju nikakve veze sa realnom ekonomijom.

Preuređivanje ekonomske sfere će, zauzvrat, zavisiti od naše sposobnosti da osnažimo legitimitet demokratskog sistema. To podrazumeva i preusmeravanje energije stvorenu na protestima, ili “direktne demokratije” i bolju zaštitu političkog sistema od tiranije fokus grupa i neprestanog glasanja.

Zastave zemalja članica Evropske unije

Zastave zemalja članica Evropske unije

Evropa je ophrvana pesimizmom, Francuska melanholijom. Međutim, ako sredi svoje finansije, podstakne rast i poboljša efikasnost a da pri tom ne postane previše tehnokratska – njena budućnost će biti zavidna. U tom smislu bi trebalo da ima na umu čuveni Ruzveltov stav da je “strah jedino čega treba da se bojimo“.

SAD u međuvremenu nastavljaju da veruju u svoju ulogu, u sposobnost obnove i u samu sebe.

Gledano sa strane, psihološki jaz između SAD i Evrope se produbljuje. Upadljiva protivrečnost između globalne prirode problema sa kojima se moramo suočiti i nacionalnih okvira u kojima se odluke o tome donose – jača uverenje u mnogim zemljama da treba da zadrže dovoljno moći kako bi nametnuli svoju volju međunarodnom sistemu, ili u najmanju ruku da spreče nametanje volju drugih. Ove zemlje nemaju poverenja u hipotetičku “globalnu vladu”, koja će, bez sumnje, ostati utopija (mada je moguća neka vrsta “kolektivne vlade”). Ljudsku rasu karakterišu hiljadugodišnje razlike. Internet nije u poslednjih nekoliko decenija homogenizovao svet, odnosno “ispeglao” pomenute razlike. Dakle, napredak će zavisiti od saradnje (nacionalnih vlada), kao što je uvek bio slučaj.

Multipolarno nadmetanje će teći paralelno sa rastućom međuzavisnošću i jačanjem pritiska zbog globalne ekološke tempirane bombe. Takva situacija može voditi jačanju sukoba. Odgovorni akteri stoga moraju da osnaže norme za saradnju. Međutim, put ka međunarodnoj kooperaciji neće biti gladak, pre svega što će ekonomsko nadmetanje, čak iako je bolje regulisano, produkovati nestabilne i promenljive odnose moći.

Ukoliko se kroz ovaj period intenzivnog nadmetanja prođe mirno, sve velike sile – počev od SAD i Kine – moraju da se odreknu određenih pretenzija i delova sopstvene mitologije, ne odustajući pri tom od odbrane legitimnih vitalnih interesa.

To neće biti jednostavan zadatak. Upravljanje u Kini će biti teže u budućnosti nego u proteklih 25 godina. Takođe, nije jasno da li će američki građani naučiti da prihvate to što njihovi predsednici nedvosmisleno razumeju – da liderstvo SAD, ako se želi da bude trajno, mora biti sofisticirano.

Da li će u Vašingtonu shvatiti i prihvatiti da će američko liderstvo, čak iako bude očuvano, biti relativno a ne apsolutno? Način na koji će SAD – koje sve više liče na globalnu naciju – odgovoriti na ovaj izazov, imaće veliki uticaj na sutrašnji svet, a pre svega na njene evropske saveznike. Ukoliko Vašington ne uspe u pronalaženju tog odgovora – ako Evropa potone dalje u očajanje – onda Zapad neće samo izgubiti monopol na globalnu moć. Tada će i SAD i Evropa u potpunosti biti isključene iz globalne strukture moći.

* Iber Vedrin je bivši francuski ministar inostranih poslova

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG