Dostupni linkovi

logo-print

Organska hrana iz Srbije kao izvozna šansa


Na prostoru Subotice pre nekoliko decenija pojavili su se proizvođači organske hrane, među prvima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. A subotička organizacija Organik Control Sistem ovog leta upisana je u zvaničan EU registar kao sertifikovani kontrolor čiji sertifikati o zdravoj hrani važe i na tržištu Evropske unije. To bi moglo podstaći brži prodor proizvođača organske hrane iz Srbije i na druga tržišta, jer je time postupak dobijanja sertifikata za organsku hranu pojednostavljen i znatno jeftiniji nego preko evropskih ispostava takvih agencija, kažu u OCS.

U Srbiji organska proizvodnja zauzima oko šest hiljada hektara, a prevashodno se uzgaja povrće, mada dobar deo tih površina otpada na sakupljanje samoniklog bilja i šumskog voća. Ukupno se 250 proizvođača i preduzetnika bavi organskom hranom, kaže Nenad Novaković, direktor Organic Control Sistema.

"Moglo bi se reći da je evidentan i trend rasta - i kad je u pitanju broj tih proizvođača i kada su u pitanju površine. Ipak, ne možemo reći da smo time zadovoljni, jer je to u odnosu na zemlje Evropske unije prilično malo. Na primer, Mađarska ima 120 hiljada hektara pod organskom proizvodnjom, Hrvatska oko 20 hiljada, Bugarska i Rumunija takođe preko 100 hiljada hektara", kaže Nenad Novaković.

Jedan od razloga takvog stanja je nepostojanje (razvijenog) tržišta organske hrane kod nas, i praktično se radi samo o dva mikrosegmenta takvog tržišta - u Novom Sadu i Beogradu. Tu postoje uspešne trgovine organskih proizvoda pa čak restorani organske hrane.

"Ako se pogleda činjenica da se veliki deo organski proizvedene hrane kod nas plasira na tržište Evropske unije, onda svakako ne možemo reći da kod nas postoji tržište koje bi ohrabrilo domaće proizvođače. Međutim, ako se zna da je veliki deo proizvoda u ovdašnjim trgovinama zdrave hrane upravo iz uvoza, onda je ipak jasno da nekakvo tržište postoji. Zašto ono nije razvijenije ima više razloga, a jedna je i pitanje snalaženja, odnosno menadžerske veštine naših proizvođača, koji se ipak teško snalaze u tržišnim uslovima poslovanja ", kaže Novaković.

Sa druge strane, sami proizvođači, pre svega domaći povrtari, smatraju da je ulazak u organsku obradu zemlje skup posao, koji samostalno ne bi mogli isfinansirati, niti bi im se to u kranjem isplatilo. Bela Horvat, proizvođač povrća sa Kelebije, kaže da je i inače u ovom momentu proizvodnja povrća slabo isplativa.

"Imamo velike troškove za seme, đubrivo, hemijska sredstva, a nikakvu pomoć od države. Kada bismo i krenuli sa organskom proizvodnjom, prinosi bi svakako bili manji, a sam proizvod nije primamljiv, bar što se izgleda tiče, za ovdašnje kupce. Naši kupci još uvek očekuju da to bude na oko dobro, jedro, krupno... Iako znaju da se, recimo, gotovo sve voće prska kako bi bilo otporno na bolesti i insekte, mnogi radije kupuju takvo nego ono koje ne izgleda tako privlačno iako neprskano", kaže Horvat, napominjući da se oni bez nekakvih subvencija ne bi ni mogli pojaviti u Evropi kao konkurentni, gde je subvencioniranje takve proizvodnje već odavno prihvaćeno.

"Tačno je da su fondovi i subvencije za organsku proizvodnju u EU mnogo veće nego kod nas, i zato njihovi proizvođači mogu sa veoma konkurentnom cenom da plasiraju proizvode i na našem tržištu. Međutim, netačno je da kod nas nema subvencija - za organsku proizvodnju hrane država obezbeđuje čak 40 odsto veće subvencije nego za konvencionalnu. Ali, to je pitanje dostupnosti informacija, snalaženja u novom načinu poljoprivrede, pitanje tržišta... Zbog toga kod nas treba i dalje edukovati poljoprivredne proizvođače, kako bi znali na čemu su ako se upuste u organsku proizvodnju", navodi Novaković.
XS
SM
MD
LG