Mađarska raspoređuje vojsku pored ograde koju je podigla pred granice. Užasavajući snimak novinarke koja sapliće čoveka sa detetom u rukama, zamenio je onaj na kome u centru za prihvat izbeglica u malom mađarskom mestu Reske policija ljude hrani poput životinja.
Broj izbeglica koje kišne, hladne noći provode u parkovima nadomak beogradske, autobuske stanice prešao je 1.000... Kada se samo setim koliko mi je neverovatno zvučalo kada mi je gradonačelnik Ašothaloma, Laslo Torockai, početkom februara ove godine rekao da će tražiti da se između Srbije i Mađarske podigne zid...
Snimke ilegalnih prelazaka granice, kolona ljudi koji pokušavaju da se domognu zapadne Evrope, krijumčara koji zarađajuju na ljudskoj nesreći koje smo kolega Norbert Šinković i ja tog februara snimali u pograničnoj zoni između Srbije i Mađarske, tada su, kao prvu vest, prenele brojne uticajne TV stanice iz Srbije, Mađarske, sa Kosova...
U roku od samo šest meseci međutim, ono što je tada šokiralo mnoge (pa i one koji su to morali da vide ranije), postalo je svakodnevica Grčke, Makedonije, Srbije, Mađarske, Austrije, Nemačke... Migracioni talas prerastao je u „najveću evropsku izbegličku krizu od kraja Drugog svetskog rata“ (citat nemačkog ministra inostranih poslova Franka Valtera Štajnmajera), a RSE internet specijal „Ilegalna migracija“ koji nastao od Norbertovog i mog materijala, razvio se u „Izbegličku krizu“.
Dok se pakujem za još jedan odlazak u Mađarsku, na radiju slušam zvaničnika UN koji upozorava da se, ukoliko se nastavi rat koji je razorio Siriju, do kraja godine u Evropi može očekivati još milion Sirijaca koji traže spas. One koji beže od rata će na tom, nekoliko hiljada kilometara dugom putu, posle nesigurnih gumenih čamaca, nogu izranjavanih od pešačenja, krijumčara, pljačkaša i trgovaca koji za njih imaju posebne cenovnike, neprijatne grčke policije, neprijatne makednoske policije, hladnih noći i kiše, dočekati i 175 kilometara žice na mađarskoj granici i napetost sa tamošnjom policijom, a od sutra (utorak, 15.09.2015.) i brojni, izmenjeni pravni propisi, kojima se, između ostalog, odobrava učešće vojske u kontroli granice kao i krivično gonjenje i kažnjavanje zatvorom onih koji su je ilegalno prešli!? Uplašeni od najavljenih mera, mnogi su požurili da u Mađarsku stignu pre utorka, pa je tako protekle subote zabeleženo gotovo 4.500 ulazaka.
Sve to, u manjem obimu i manje upadljivo, dešava se već duže vreme.
Pre sedam meseci, tačnije 2. februara, kolega Norbert Šinković i ja smo se uputili ka Ašothalomu, malenom pograničnom mestu u Mađarskoj. Povod su bili navodi, pre glasine o svakodnevnim, ilegalnim prelascima srpsko–mađarske granice.
Odmah po prelasku tada novootvorenog graničnog prelaza Bački Vinogradi – Ašothalom, videli smo kolonu od nekoliko desetina ljudi sa torbama u rukama. Muškarac koji je nosio dvogdišnje detete, ispričao nam je da su pre dva dana krenuli iz Prištine, sa Kosova. Autobusom su stigli do Beograda, potom do Subotice. Granicu su prešli peške, tog jutra. Na pitanje kako, nije odgovorio.
Duž puta, videli smo još tri takve grupe. Meštani su nam rekli da je to svakodnevna pojava, u šta smo se uskoro uverili i sami...
Sutradan ujutru (3. februar) sastali smo se sa poljočuvarem koji patrolira pograničnom zonom. Dogovor je bio da nas povede u patrolu – mi ćemo mu prevoditi, a za uzvrat će nam pokazati kako se nelegalno prelazi granica.
Terenskim vozilom krećemo se zemljanim putem u zoni takozvanog “zelenog graničnog pojasa”. Sa leve strane je kanal pun vode, sa desne šuma. Kaže nam da krijumčari, takozvani “Šetači”, ljude dovoze do srpske strane granične linije. Odatle, kroz polje, silaze do kanala. Pokazuje nam polomljeno šiblje i razbacanu odeću. Na takve “prelaze” nailazili smo na svakih pedesetak metara.
Vidimo grupu ljudi koja od kanala trči ka šumi. Džip se naglo zaustavlja i poljočuvar viče: “Stoj!”. Iz šume izlazi petnaestak osoba. Među njima nekoliko žena i šestoro dece. Mnogi su mokri. Od starijeg muškarca saznajemo da su ih, nakon što su iz Prištine autobusom stigli u Suboticu, na stanici sačekali taksisti koji su im tražili po 30 evra da ih prevezu.
“Ne moraš im reći kuda, znaju oni”, dodao je. Destinacija je bila vila “Lira”, u mestu Palić nadomak Subotice. Tamo, kako su nam rekli, za 200 evra po osobi dobijaju smeštaj i kontakt sa “Šetačem”.
Snimak koji smo tada napravili, u naredna dva dana su emitovale televizije u Srbiji, na Kosovu i u Mađarskoj. Lavina reakcija, prilično nas je iznenadila – kako je moguće da niko do tada nije video toliko ljudi?!
U četvrtak (5. februar) otišli smo na Palić, da pronađemo vilu “Lira”. Nije bilo teško. Ka kući koju nam je pokazao meštanin, kretala se kolona od više desetina ljudi. Provozali smo se pored vile. Na tremu su stajali ljudi sa torbama.
Desetak kilometara dalje, ispred autobuske stanice u Subotici, parkirano je nekoliko vozila. Mladići sa ruksacima pričali su sa vozačima. Dok prolazimo, čovek nam nudi da nas poveze za po 20 evra. Nije pitao gde… Baš kao u priči našeg sagovornika iz Ašothaloma.
Reakcija nadležnih usledila je nekoliko dana nakon emitovanja serije priloga. U jednom trenutku je prekinut lanac trgovine ljudima, mnogi krijumčari su pritvoreni, hotel “Lira” zatvoren...
Najvećim uspehom smo, ipak, smatrali uspostavljanje bolje saradnje država u regiji. Upravo to, čini se, trenutno nedostaje Evropi u suočavanju sa sve većom izbegličkom krizom. Na to je protekle nedelje upozorio i predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker koji je, iznoseći plan o raspoređivanju izbeglica u državama EU, rekao da "u Evropskoj uniji trenutno postoji manjak i Evrope i unije".
