Ko koristi luksuzne državne vile, i koliko ih uopšte postoji, i dalje je tajna za građane Srbije. Gazdovanje tim nekretninama već više od 20 godina prožeto je nelogičnostima koje su u velelepne objekte zajedno sa diplomatama uselile tajkune, kontroverzne biznismene i imućne javne ličnosti.
Više od prestiža je stanovati na beogradskom Dedinju ili Senjaku, gde je većina nepokretnosti kojima raspolaže Dipos – nekadašnje Diplomatsko stambeno preduzeće. Još ako državnu vilu zakupite za male pare, pa onda imate pravo preče kupovine što je, kako za RSE kaže Mile Antić iz Mreže za restituciju, predviđao novi zakon, može da znači samo jedno.
„Da se operacionalizuje i privodi kraju dugo pripremana uzurpacija i pljačka državne imovine.“
Sporni zakon predsednik Srbije Tomislav Nikolić odbio je da potpiše jer je protivustavan, kako je objašnjeno iz njegovog kabineta, zbog toga što pravo na kupovinu državne imovine imaju samo zakupci.
Ali na pitanje ko su zakupci i šta je sve na njihovom spisku nekretnina Dipos ne daje odgovor zbog čega je Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja, izrekao novčanu kaznu i od vlade zatražio da reaguje.
“Moje iskustvo pokazuje da svako ko ima problem da položi račun o gazdovanju imovinom ili raspolaganju javnim novcem po pravilu ima i neki drugi problem. Koji, to ne mora u svakoj situaciji biti isto, ali je po pravilu tako”, kazao je Šabić.
Da u gazdovanju nepokretnostima Srbije nešto ne štima davno je pokazao i izveštaj državnog revizora po kom Dipos raspolaže sa 445 vila, stanova, poslovnih prostora i garaža, dok ih na listi Republičke direkcije za imovinu ima 78 više.
Jelena Popadić, novinarka Politike, istraživala je poslovanje Dipos-a i došla do podatka da je samo 16 odsto objekata izdato diplomatama.
“Najindikativnije je da do tih vila ipak ne može da dođe obični građanin. Najčešće neko mora da raspolaže dobrim političkim vezama, ili da ima mnogo novca, da bi ih zakupio. To je jasno. A pojavljuju se raznorazna imena. Od poznatih muzičara kao što je Goran Bregović, koji naravno ima pravo da koristi vilu i da plaća zakupninu, do raznih viđenijih lekara i bivših i sadašnjih funkcionera.”
Dok Dipos krije identitet klijenata, Politika piše da su na spisku njegovih stanara političar Milorad Vučelić, Mohamed Dahlan, savetnik prestolonaslednika Abu Dabija koji prema navodima BIRN-a luksuznu vilu plaća 3.000 evra mesečno, predsednik Opštine Savski venac Dušan Dinčić, dok taj beogradski list podseća i da je u vili na adresi Tolstojeva 33 živeo Sreten Jocić zvani Joca Amsterdam, gde je svojevremeno i uhapšen, a da se taj objekat i danas vodi na Mirjanu Marković, suprugu nekadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića. On je 1999, dva dana pre NATO bombardovanja, zgradu u kojoj se nekada nalazila kineska ambasada na Dedinju, na adresi Užička 32, kupio za 10.000 nemačkih maraka.
Dipos je, kako je svojevremeno izjavljivao bivši direktor tog preduzeća Miloš Lončar, izgubio nekoliko stotina državnih vila i stanova jer su poklanjani i prodavani u bescenje.
U pitanju je model začet još u devedesetim, kaže Mile Antić.
“To rade ljudi iz struktura bezbednosti i oni koji su uvek bliski vlastima. Ako nekome omogućite da tu dođe po privilegovanim uslovima, i još mu kažete da će se za pet godina, dve godine, ili šest meseci usvojiti zakon koji će mu dati mogućnost da po beneficiranim uslovima postane vlasnik i profitira, naravno da će taj onda biti poslušan u svakom smislu. Onda postoji i sumnja i da je ta ličnost nekome dala određenu nadoknadu da se tu pojavi kao korisnik.”
U vreme kada obični smrtnici sanjaju o stanu na kredit, koji bi najverovatnije otplaćivali do kraja života, odabarani se baškare u vilama koje su po zakonu vlasništvo svih građana jer su državne. Dok diplomate plaćaju realnu cenu zakupa, privilegovani van njihove profesije često elitne vile i stanove na korišćenje dobijaju višestruko jeftinije, daleko ispod tržišnih uslova.
Novinarka Jelena Popadić kaže da je naišla na podatak da korisnik džavnu vilu od nekoliko stotina kvadrata plaća samo 1.500 evra.
“Očigledno je da se mnogo toga krije. Tim pre što se već deset ili petnaest godina priča da se izgubilo nekih 400 nekretnina, odnosno da su prodate po bagatelnim cenama. Najgore bi bilo da se taj isti scenario ponovi i danas.”
Zvanično obrazloženje za prodaju najekskluzivnijih objekata koje poseduje Srbija je “fiskalna konsolidacija”, odnosno punjenje državne kase, ali bez jasnog plana šta ona donosi jer su se procene efekata ove velike akcije, takođe sa zvaničnih mesta u izvršnoj vlasti, kretale od pet miliona evra, preko 50 miliona, do skoro duplo većeg iznosa.
Mile Antić smatra da bi transparentnost otklonila sumnje u korupciju.
“Dipos i nekretnine koje bi bile predmet ovog zakona su na žalost kap u okeanu najvećeg problema u Srbiji. A to je nepopisana državna, to jest javna svojina.”
To što je Zakon o prodaji državnih nepokretnosti, koji neodoljivo podseća na sličan iz 1999. u javnosti poznat kao “Šešeljev zakon”, vraćen Skupštini na ponovno glasanje za sada je jedina dobra vest u čitavoj priči.
Ovakav zakon mora da bude odbačen, zaključuje Mile Antić, jer bi u suprotnom posledice bile katastrofalne:
“Verujem, ali zaista ne preterujem, da bi u celom ovom galimatijasu mogućih zloupotreba moglo da dođe i do toga da bi neke nekretnine građani morali da plate onima koji će postati vlasnici.”
