Dostupni linkovi

logo-print

NVO traže materijalnu nadoknadu žrtvama iz devedesetih


Sa konferencije koju je organizovao Fond za humanitarno pravo, Beograd, 21. decembar 2011.

Sa konferencije koju je organizovao Fond za humanitarno pravo, Beograd, 21. decembar 2011.


Fond za humanitarno pravo, uz podršku još nekoliko nevladinih organizacija iz Srbije, pokrenuo je inicijativu za reparaciju žrtvama iz devedesetih. Ovo je prvi put da se traži materijalna nadoknada za civile koji su najviše propatili tokom ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije.

Hiljade ubijenih, otetih, ranjenih, zatočenih u logorima, silovanih i mučenih u ratnim devedesetim još čekaju pravdu.

Iako su neki naredbodavci i počinioci ratnih zločina kažnjeni u postupcima pred Haškim tribunalom ili domaćim pravosudjem, žrtve su, kao i njihove porodice, do dana današnjeg ostale bez materijalne naknade odgovornih država.

Nataša Kandić, iz Fonda za humanitarno pravo, kaže da još ne postoji politička volja da se ti ljudi obeštete, i da zbog toga nevladin sektor traži da se u Srbiji konačno prokrenu projekti reparacije čiji glavni cilj će biti pomirenje u regionu.

„Pozivamo državne organe da počnu da primenjuju postupke poravnanja kako bi žrtve, dok su još žive, mogle da dobiju odgovarajuću pravičnu naknadu. Na osnovu kojih će moći da budu uverene da ova država ipak nije ona država devedesetih, nego da sadašnje institucije vode računa o žrtvama. I uz sprovodjenje pravosudnih postupaka to bi bila pravda. Zapravo, materijalne reparacije su pravda i obaveza države da tu pravdu obezbedi za sve žrtve.“

Pre devetnaest godina paravojska Republike Srpske predvodjena ratnim zločincem Dževad Koldžić

Dževad Koldžić

Milanom Lukićem otela je devetnaest Bošnjaka iz mesta Sjeverin kod Priboja i svirepo ih ubila u Višegradu.

Među žrtvama su bili i majka i ujak Dževada Koldžića (32) koji danas za naš program govori da se ljudski život ne može platiti, ali da je krajnje vreme da država isplati naknadu porodicama:

„To bi nam bila kakva takva uteha, to bi jednostavno predstavljalo simboličan čin kojim bi država pokazala da priznaje odgovornost i to da je učinjen zločin. Još nikakvu naknadu nismo dobili bez obzira što je vodjeno sudjenje i što je sve to završeno. Nikada nam se niko od nadležnih nije obratio, da nas pita da li nam treba nešto, treba li nam kakva pomoć. Važno nam je i da se pronadju kosti tih ljudi, naših najbližih koji su ubijeni, i da se izgradi spomen obeležje kako ne bi bili zaboravljeni. Šta da vam kažem, kako se osećam posle svega... Ubijeni su mi majka i ujak, tada sam imao dvanaest godina. Moj život teče dalje, moram da gledam napred, i pravdu čekam evo već skoro dvadeset godina.“

Reparacije redak slučaj

Pravosudno kažnjavanje zločinaca i javno izvinjenje žrtvama preduslov su za proces pomirenja, ali se kao zatvaranje kruga pravde i najneposrednije priznanje nevino stradalima tretira postupak reparacije. U Srbiji nema ujednačene sudske prakse kada je reč o materijalnim nadoknadama žrtvama, dok se procenjuje da je slično i u regionu.

Viktorija Ružičić Tokić, iz Medjunarodne komisije za nestale, ocenjuje da u Bosni i Hercegovini, državi koja je u ratu najviše stradala, program reparacije praktično ne postoji, i da su pokušaji neke vrste obeštećenja kroz zakonska rešenja propali zbog političkih razmirica.

„Ne primenjuje se zato što nije uspostavljen fond za pomoć porodicama. A nije uspostavljen zato što dve entitetske vlade nisu mogle da se dogovore kako
će se puniti taj fond. Jedan od predloga je bio da entiteti daju novac sukladno mestu stanovanja žrtava, i onda bi jedan entitet imao puno veća davanja. Zatim je predlog bio da se to radi po mestu nestanka, a onda bi drugi entitet morao izdvojiti više novaca. I nisu se mogli dogovoriti.“

Najpoznatiji slučaj u Crnoj Gori koji je isplatom naknade deceniju i po posle zločina doveo do delimičnog zadovoljenja pravde je deportacija Bošnjaka izbeglica iz ratnog područja 1992. godine, kada su izručeni vojsci bosanskih Srba koja ih je brutalno ubijala i mučila.

Advokat Radomir Prelević, koji je na sudu zastupao porodice stradalih, podseća da je posle dugogodišnje sudske borbe Crna Gora 2008. primorana da familijama ubijenih i preživelima isplati više od 4,5 miliona evra, što je dovelo do pozitivnijeg odnosa prema žrtvama.

„Posle te rezolucije u Podgorici je otvoren spomen park civilnim žrtvama rata, pod koje se mogu podvesti i deportovani Bošnjaci. I danas, uprkos rigidnom stanju svesti u Crnoj Gori, ipak postoji jedan tolerantan stav javnosti prema ovim reparacijama.“

I na Kosovu mnoge žrtve još čekaju pravdu. Shqipe Gashi, nevladina aktivistkinja iz Prištine, kaže da je rano govoriti o tome koliko ljudi bi trebalo da bude obeštećeno, ali da je to dugotrajan i neophodan postupak.

„Mi ćemo se truditi da ni jedna žrtva ne bude isključena iz tog procesa. Jer je to njihovo pravo, bez obzira na nacionalnu pripadnost. To bi zaista mnogo značilo, iako svi znamo da ni na koji način to ne može nadoknaditi ono što su žrtve i njihove porodice doživele. Ali oni bi se na neki način možda osećali smirenijim, kada bi barem neko brinuo o njima, kada bi neko želeo da zna kako se osećaju. Ili da im tu bol na neki način nadoknadi. Da se te žrtve ne zaborave, da se zna da je nepravda učinjena. I na kraju krajeva, da na taj način sprečimo da se zločini ponovo dogode.“

Do 2002. godine Nemačka je Izraelu i drugim zemljama isplatila više od 90 milijardi maraka zbog žrtava nacizma dok je, na primer, materijalno obeštećenje onima koji su patili pod Pinočeovim režimom u Čileu rešeno isplatama kroz rate u penzijama.

Neka od rešenja na koja ovdašnje nevladine organizacije skreću pažnju kao primenjiva u regionu su i modeli reparacije iz Argentine, Brazila ili Južnoafričke Republike.
  • 16x9 Image

    Zoran Glavonjić

    Novinarsku karijeru počeo je 1995. u informativnoj redakciji beogradske televizije Studio B. Radio je u beogradskom listu "Dnevni telegraf" i u dnevniku "Glas javnosti." Na RSE je od avgusta 2000. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG