Beogradska premijera Nušićeve Gospođe ministarke, održana u utorak naveče, povod je da se zapitamo koliko današnja Srbija, pa i celi region, liči na onu Nušićevu? Hodaju li Nušićevi likovi tu oko nas?
Pozorišni kritičar Ivan Medenica svoje viđenje Nušića danas počinje žestokom metaforom a rediteljka najnovije beogradske Gospođe ministarke Tanja Mandić Rigonat malo mekše priziva simbolični odlazak ovog komediografa u pozorišnu arhivu:
"Ja mislim da će Srbiji svanuti kada Nušić dobije Glogov kolac, da se ne bi povampirivao. Naravno, niko ne kaže da Nušića ne treba igrati, on je do te mere aktuelan, da je začudjujuće da ga nema više“, kaže Medenica.
Tanja Mandić Rigonat bi volela „da po Nušićevom delu padne, u simboličkom smislu, naravno, kosmička prašina.“
Književnik Svetislav Basara je na pitanje da li su tu negde Nušićevi likovi, odgovorio u svom stilu:
„Frapantno, ništa se nije promenilo Nušić je aktuelniji nego ikada, toliko mogu da kažem i doviđenja draga prijateljice!“
I književnik Vidosav Stevanović svuda vidi Nušićeve likove:
„Mislim da Nušićevi junaci još uvek marširaju našim prostorima i ne igraju samo na scenama, nego i u životu. Imate ih svuda, i ne samo njegovi, ja još češće srećem likove Radoja Domanovića iz Dange, iz Stradije, iz Vodje...Sto godina kasnije, kao da su prepisani. Ja sam napisao nastavak Stradije i naravno, nisam objavio. Sam sam bio zapanjen koliko se ponavljaju scene, likovi, karakteri , dijalozi, situacije...“, kaže Stevanović.
Nušićeva Gospođa ministarka nije proteklih decenija prestajala da se igra. I sada je na repertoaru dva pozorišta na istom beogradskom trgu Nekada su je tumačile Olivera Marković, Milena Dravić, Ljubinka Bobić...
Pre toga, zagrebačka izvedba Nušićeve ministarke u režiji Olivera Frljića u Kerempuhu je imala neobično rešenje - predstava na srpskom jeziku prevođena je na hrvatski. Bačena rukavica tamošnjim jezičkim čistuncima. Gospođa ministarka se igra i u Bosni.
Antroploškinja Svetlana Slapšak, međutim, smatra da je Nušićeva Srbija izlečiva za razilku od ove današnje.
„Kada gledate njegove komedije, imate neku vrstu nostalgične sentimentalnosti da je postojalo jedno groteskno smešno društvo koje je bilo ipak bolje nego današnje. Jedino što se prepoznaje jesu primitivizam i neznanje“, konstatuje Slapšak.
Ministarku Tanje Mandić Rigonat igra glumac Goran Jevtić, travestitska rukavica bačena u lice srpske homofobične i politički sluđene publike. Rediteljka objašnjava da je taj nekadašnji šekspirovski pozorišni model „ogledalo za današnje malograđane kojima je, eto, Bože moj, neprihvatljivo da muškarci glume žene u pozorištu i da se muškarci na sceni ljube i već ne znam šta sve nije prihvatljivo današnjim takozvanim tradicionalistima i moralnim čistuncima.“
Pozorišni kritičar Ivan Medenica kaže da je Tanjina, odnosno vrlo dobro odglumljena Goranova Ministarka Živka koja se igra u beogradskom pozorištu Boško Buha „politički vodvilj u kome se ne beži od lokalnog miljea, naprotiv, on je potenciran i kroz pesmu i kroz scenografiju i kroz kostim.
"Patriote pokazuju tri prsta, pevaju Bože pravde i nose srpsku trobojku i na kraju igraju rastur -kolo koje vodi u propast“, navodi Medenica.
Medenica, međutim, ističe da je najaktuelniji motiv političke travestije:
„Danas nam se neki političari predstavljaju kao nešto sasvim drugo od onoga što se svi sećamo da su bili pre 5, 10 ili 15 godina. Od javnosti se očekuje do te mere zaborav, kao što se u ovoj predstavi očekuje da ne primetimo da je neko promenio pol.“
Tanja Mandić Rigonat opisuje svoju inspiraciju u današnjoj Srbiji:
„Travestiraju se političari, ljudi na javoj sceni, preko noći menjaju ideje, svoja ideološka polazišta, stavove, ponašanja...“
Izokrenute su uloge, pozorišnih likova i publike, kaže rediteljka:
„Oni su skrojili svet po sopstvenoj meri, pa se oni nama sada smeju, možda više nego mi njima. I mi zapravo ne znamo šta ćemo sa njima“, dodaje Tanja Mandić Rigonat.
Ivan Medenica prenosi mračnu sliku kojom se , inače Nušićeva urnebesna komedija, završava što namah učini da se zaledi osmeh publike:
„Živka se oprašta od publike direktnim obraćanjem i kaže: pazite, ja ću se vratiti. Pa menja pol, odnosno vraća se u svoj pol, presvlači kostim, ima neku ikonografiju koja deluje uznemirujuće a asocira na totalitarne poretke dvadesetog veka. Crno odelo, pozdravi rukom koji mogu uslovno da liče na pozdrave iz totalitarnih režima.“
Pozorišni kritičar Ivan Medenica svoje viđenje Nušića danas počinje žestokom metaforom a rediteljka najnovije beogradske Gospođe ministarke Tanja Mandić Rigonat malo mekše priziva simbolični odlazak ovog komediografa u pozorišnu arhivu:
"Ja mislim da će Srbiji svanuti kada Nušić dobije Glogov kolac, da se ne bi povampirivao. Naravno, niko ne kaže da Nušića ne treba igrati, on je do te mere aktuelan, da je začudjujuće da ga nema više“, kaže Medenica.
Tanja Mandić Rigonat bi volela „da po Nušićevom delu padne, u simboličkom smislu, naravno, kosmička prašina.“
Književnik Svetislav Basara je na pitanje da li su tu negde Nušićevi likovi, odgovorio u svom stilu:
„Frapantno, ništa se nije promenilo Nušić je aktuelniji nego ikada, toliko mogu da kažem i doviđenja draga prijateljice!“
I književnik Vidosav Stevanović svuda vidi Nušićeve likove:
„Mislim da Nušićevi junaci još uvek marširaju našim prostorima i ne igraju samo na scenama, nego i u životu. Imate ih svuda, i ne samo njegovi, ja još češće srećem likove Radoja Domanovića iz Dange, iz Stradije, iz Vodje...Sto godina kasnije, kao da su prepisani. Ja sam napisao nastavak Stradije i naravno, nisam objavio. Sam sam bio zapanjen koliko se ponavljaju scene, likovi, karakteri , dijalozi, situacije...“, kaže Stevanović.
Nušićeva Gospođa ministarka nije proteklih decenija prestajala da se igra. I sada je na repertoaru dva pozorišta na istom beogradskom trgu Nekada su je tumačile Olivera Marković, Milena Dravić, Ljubinka Bobić...
Pre toga, zagrebačka izvedba Nušićeve ministarke u režiji Olivera Frljića u Kerempuhu je imala neobično rešenje - predstava na srpskom jeziku prevođena je na hrvatski. Bačena rukavica tamošnjim jezičkim čistuncima. Gospođa ministarka se igra i u Bosni.
Antroploškinja Svetlana Slapšak, međutim, smatra da je Nušićeva Srbija izlečiva za razilku od ove današnje.
„Kada gledate njegove komedije, imate neku vrstu nostalgične sentimentalnosti da je postojalo jedno groteskno smešno društvo koje je bilo ipak bolje nego današnje. Jedino što se prepoznaje jesu primitivizam i neznanje“, konstatuje Slapšak.
Ministarku Tanje Mandić Rigonat igra glumac Goran Jevtić, travestitska rukavica bačena u lice srpske homofobične i politički sluđene publike. Rediteljka objašnjava da je taj nekadašnji šekspirovski pozorišni model „ogledalo za današnje malograđane kojima je, eto, Bože moj, neprihvatljivo da muškarci glume žene u pozorištu i da se muškarci na sceni ljube i već ne znam šta sve nije prihvatljivo današnjim takozvanim tradicionalistima i moralnim čistuncima.“
Pozorišni kritičar Ivan Medenica kaže da je Tanjina, odnosno vrlo dobro odglumljena Goranova Ministarka Živka koja se igra u beogradskom pozorištu Boško Buha „politički vodvilj u kome se ne beži od lokalnog miljea, naprotiv, on je potenciran i kroz pesmu i kroz scenografiju i kroz kostim.
"Patriote pokazuju tri prsta, pevaju Bože pravde i nose srpsku trobojku i na kraju igraju rastur -kolo koje vodi u propast“, navodi Medenica.
Medenica, međutim, ističe da je najaktuelniji motiv političke travestije:
„Danas nam se neki političari predstavljaju kao nešto sasvim drugo od onoga što se svi sećamo da su bili pre 5, 10 ili 15 godina. Od javnosti se očekuje do te mere zaborav, kao što se u ovoj predstavi očekuje da ne primetimo da je neko promenio pol.“
Tanja Mandić Rigonat opisuje svoju inspiraciju u današnjoj Srbiji:
„Travestiraju se političari, ljudi na javoj sceni, preko noći menjaju ideje, svoja ideološka polazišta, stavove, ponašanja...“
Izokrenute su uloge, pozorišnih likova i publike, kaže rediteljka:
„Oni su skrojili svet po sopstvenoj meri, pa se oni nama sada smeju, možda više nego mi njima. I mi zapravo ne znamo šta ćemo sa njima“, dodaje Tanja Mandić Rigonat.
Ivan Medenica prenosi mračnu sliku kojom se , inače Nušićeva urnebesna komedija, završava što namah učini da se zaledi osmeh publike:
„Živka se oprašta od publike direktnim obraćanjem i kaže: pazite, ja ću se vratiti. Pa menja pol, odnosno vraća se u svoj pol, presvlači kostim, ima neku ikonografiju koja deluje uznemirujuće a asocira na totalitarne poretke dvadesetog veka. Crno odelo, pozdravi rukom koji mogu uslovno da liče na pozdrave iz totalitarnih režima.“
