Dostupni linkovi

logo-print

Nove pozorišne tendencije otvaraju drugačije vidike


Iz predstave Radnici umiru pevajući

Iz predstave Radnici umiru pevajući

Tranzicija i njeni gubitnici, zatvaranje tvornica, ratna prošlost obeležena zločinima, nasilje nad manjinama, korupcija i privredni kriminal, odnos prema ženama u patrijarhalnoj zajednici. Spisak tema koje opterećuju srpsko društvo mnogo je duži od ovog, ali bavljenje socijalno-političkim traumama u modernom estetskom ključu je, u srpskom pozorištu, čini se, još uvek više eksces nego pravilo. Ima li na pozorišnoj sceni Srbije mesta za nove paradigme u ovom trenutku?

Komad „Radnici umiru pevajući“, dramske spisateljice Olge Dimitrijević, doneo je na pozorišne daske priču o jednom radničkom kolektivu u vremenu privatizacije u Srbiji. Ukrštajući elemente melodrame i mjuzikla, autorka sklapa mozaik današnjeg društva, u kojem dominiraju socijalna beda, nesolidarnost, korupcija i estetika kiča.

Međutim, osim korumpiranih direktora i proračunatih političara, kritike nisu pošteđeni ni sami radnici, koji međusobno komuniciraju beživotnim parolama i floskulama, bez ikakve individualne autentičnosti.

Divlja privatizacija i njene posledice su, prema rečima Olge Dimitrijević, inspirativne društvene teme:

„Privatizacije su zapravo jedna potpuno ideološka stvar koja je, dokazano je, poslužila da bi se sve živo opljačkalo i da bi se bilo kakva mogućnost radničkog upravljanja preduzećima sistemski onemogućila. Ceo taj kriminalni tok, koji je ostavio bez posla, u priličnoj bedi i obespravljenosti, veliki broj ljudi, meni je delovala kao izuzetno dramska stvar i kao tema o kojoj i te kako mora da se govori", kaže ova spisateljica.

Jedna od retkih oaza novih pozorišnih ideja u Srbiji je i Fond Hartefakt, koji, osim fokusiranja na aktuelne teme, podstiče umetničku saradnju između država regiona. Tako su u predstavi „Hipermnezija“ koja analizira proces odrastanja i porodične odnose, učestvovali glumci iz Sarajeva, Beograda i Prištine.

Pojedini stručnjaci tvrde da se pojavom male, ali izuzetno važne grupe dramskih pisaca i reditelja,u srpskom teatru polako stvaraju uslovi za neku novu paradigmu. Teatrološkinja Ksenija Radulović smatra da otvorenost prema novim tendencijama postoji, iako je za sada nova pozorišna paradigma samo u naznakama:

„Ta otvorenost postoji. Ona možda nije prisutna u nekom mainstream smislu, ali postoji i teorijski diskurs – dakle teoretičari i teatrolozi koji to prate – i jedna relativno nova generacija stvaralaca. Oni su relativno mladi iz prostog razloga što imaju preko 30 godina, iako naša sredina na tom svom gerontokratsko-gerontofilskom nivou ih najčešće tretira kao početnike i omladince, za čime zaista nema nikakve potrebe", konstatuje Ksenija Radulović.

Neprihvatanje odgovornosti

Za Dah teatar iz Beograda se ne može reći da spada u mlađu generaciju, obzirom na to da je oformljena pre više od dve decenije, na početku ratnog raspada Jugoslavije. Tokom svih ovih godina ova mala pozorišna trupa je problematizovala pitanje odgovornosti srpskog društva u ratu, ali i traume žrtava za koje inače u javnom polju nema mnogo prostora.

Pozorište ima moć da traga za istinom i postavlja nezgodna pitanja, kaže Dijana Milošević, jedna od osnivača Dah teatra, ali dodaje da nije svako pozorište svesno te odgovornosti:

„Ima puno teatara koji ne prihvataju tu vrstu odgovornosti, nego misle da im je svrha zabava ili već povlađivanje aktuelnom režimu. Mi smo se uverili, radeći naše predstave – igrajući ih kod nas, u regionu i širom sveta – da je ljudima koji su preživeli teške trenutke, traume ili čak tragedije, vrlo isceljujuće kada se o njihovom bolu govori javno. Kada se, na primer, javno izvode priče o ženama koje su prošle stravično iskustvo rata na našim prostorima. To za njih ima mogućnost početka isceljenja, da napokon to nije njihova privatna stvar, ni njihova lična stvar, nego stvar koja mora da bude zajednička, java i društvena", ocenjuje Dijana Milošević.

Beogradski Internacionalni Teatarski Festival – BITEF, jedna je od najdugovečnijih pozorišnih fešti koja od svog osnivanja, 1967., prati nove pozorišne tendencije. Na skali između tradicionalnog i modernog, srpski teatar i dalje je u prvoj grupi, kaže umetnički direktor BITEF-a, Jovan Ćirilov:

„Većina pozorišta na svetu u svim sredinama je mainstream. To mogu biti komercijalna pozorišta koja nemaju nikakve veze s BITEF-om i novim pozorišnim tendencijama. Zatim, postoje traganja koja nisu ekstremno avangardna, što je takođe značajno. Tako, kao u duginim bojama, idemo sve do ekstremno avangardnih, koja su važna samo zbog toga što imaju vrednost", navodi Ćirilov.

Ovih dana u Užicu je u toku Jugoslovenski pozorišni festival koji predstavlja pozorišnu produkciju iz Srbije i zemalja regiona. Naša Novka Ilić pitala je posetioce koliko je teatar danas angažovan i kojim bi temama trebalo da se bavi:

„Ne može se živeti van svog vremena i prostora u kome se obitava i svaka predstava je savremenik svoga vremena, u smislu da ga ona vuče ili napred ili nazad.“

„Definitivno publika traži to neko staro pozorište i definitivno traži smeh. Uglavnom traži komediju.“

„Meni se čini, baš zato što živimo u ovako teškim vremenima, da se podrazumeva da pozorište mora biti društveno angažovano. Mislim da to uglavnom dobra i kvalitetna pozorišta i jesu.“

„Mislim da trenutno pozorište gubi korak. Vremena su toliko ozbiljna da je pozorište prosto obavezno da ponudi neke alternative i odgovore. Nažalost ne prepoznajem u ovom trenutku snagu koju je pozorište nekada imalo.“


Postavlja se pitanje šta je pozorišna estetika koju ovdašnje zvanične institucije podržavaju? Siguran trag je onaj koji ostavlja tok novca, što nas dovodi do predstave „Konstantin: Znamenje anđela“. Za taj, kako su ga pojedini mediji nazvali – spektakl, iz državne kase izdvojeno je čitavih 11 miliona dinara.

Paradoksalno, institucionalna pozorišta se suočavaju sa umanjenim sredstvima iz gradskih i državnih budžeta, što se neminovno odražava i na kvalitet repertoara.

Olga Dimitrijević vidi rešenje u samoorganizovanju onih pozorišnih delatnika koji na pozornicu žele da unesu neke nove ideje:

„Plašim se da ćemo, ako ne dođe do neke vrste samo-organizacije, biti manje-više osuđeni na propast, emigraciju, rezignaciju, a samo mali broj onih koji imaju sreće ili privilegije, će i dalje moći da radi.“

Ono što se kod nas naziva marginom, u Evropi je odavno deo mainstream scene, smatra Ksenija Radulović. Čini se da bi nadležne institucije prvo trebalo da se shvate ovu činjenicu. Tek onda, kada osim pompeznih spektakala budu imale razumevanje za inovativna promišljanja, moći ćemo da govorimo o nekakvom pomaku. U suprotnom, „daske koje život znače“ ostaće samo beživotna fraza.
  • 16x9 Image

    Dušan Komarčević

    Rođen 1986. u Beogradu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na Katedri za skandinavske jezike i književnosti. Dopisnik beogradskog biroa RSE postao 2012. godine.

XS
SM
MD
LG