Dostupni linkovi

logo-print

Novac dijaspore krpi rupe u kućnom budžetu


Ilustrativna fotografija

Ilustrativna fotografija

Dvije i po milijarde evra - je procena sume novca koju su građani protekle godine dobili od svojih rođaka iz inostranstva. Najveći deo te svote daje se iz ruke u ruku, tokom njihovog boravka u matici, šalje autobusom, ponekad čak i redovnom poštom u kovertama. Manji, zbog visokih dadžbina, koji katkada iznose i do 10 odsto poslate svote, stiže servisima za slanje novca.

Porodičnu penziju u iznosu od 10.000 dinara, odnosno oko 83 evra, iz dva dela, prima četrdesetogodišnji Milovan Mihajlović. Dodeljena mu je zbog zdravstvenih problema, pošto je pre petnaestak godina oboleo od glaukoma, koji mu je uzrokovao slepilo. Kaže nam da "kraj s krajem", obzirom na mizernu penziju koju prima, spaja zahvaljujući novcu koji mu iz daleke Kanade i iz Nemačke šalju sestra i tetka.

"U prosjeku, svaka dva tri mjeseca mi pošalju oko stotinjak dolara. Meni to treba da imam dodatno za hranu. Bukvalno, za goli život da preživim. Moji mjesečni izdaci za režije su oko 10.000, to kada pokrijem, ostanem bez ičega. Kada platim režije, ne ostane mi ništa. Ono što oni meni pošalju, sa tim preživljavam", kaže Mihajlović.

Milovan se iz Bosne i Hercegovine u Srbiju doselio tražeći bolju medicinsku negu. Navodi da je srećna okolnost to što nije podstanar jer živi u kući svoje sestre. U suprotnom, čak i uz pomoć porodice iz inostranstva, ne bi mogao da opstane, niti da se leči.

"Bukvalno sebi rasporediš 50 dolara. Pa onda živiš, pa onda opet, s vremena na vrijeme, mi pošalju. Jedan račun platiš, drugi čeka, treći uplatim i tako. Potrebno mi je najviše prvenstveno za hranu. Imam šta da pojedem, skromno da se obučem i to je to. Ništa više, sve je skromno. Kad upadnem u škripac, kada nemam, pustim im poruku i oni pošalju. Ali, nisu ni oni u nekoj situaciji da mogu ne znam koliko da šalju", ističe Milovan Mihajlović.

Naš sagovornik spada među, kako se procenjuje, desetak odsto građana Srbije, od kojih većina novcem svojih rođaka krpi rupe u kućnom budžetu, živeći na rubu egzistencije. Srbija se, prema sumi novca, koja godišnje na taj način uđe u zemlju, visoko kotira među evropskim državama. Goran Nikolić, ekonomista sa Instituta za evropske studije u Beogradu, upozorava da to istovremeno ukazuje na veliko siromaštvo države.

"Srbija, upravo radi, ono što rade sve zemlje koje su jako siromašne resursima i kapitalom. Izvozi ljude. Dešava se to da kada izvozite ljude, faktički izvozite rad, a to je isto kao da ste izvezli kapital. On ima svoju oplodnju, vraća prinos. Ljudi, kada odu u drugu zemlju, na jedan čudan način vraćaju toj zemlji više nego što je ona uložila u njih. Zemlja kao što smo mi, koja nema nikakve komparativne prednosti, osim nešto u poljoprivredno-prehrambenoj proizvodnji, suštinski nema alternativu. Nažalost", konstatuje Nikolić.

Tačnu ukupnu sumu, umesto procena o godišnjem prilivu doznaka iz inostranstva, nije moguće odrediti, pošto većina para ne prolazi zvanične tokove. Mnogi se odriču poštanskih transfera jer se njima gubi od 10 do 50 dolara.

Dinar

Dinar

"Prolazi to i kroz račune, a i rođaci dođu jednom godišnje pa ostave. Ali treba da živim posle njih još godinu dana. Tako da mi pošalju po nekome ko dolazi ovamo, ili Western unionom (WU). Ali više šalju po prijatelju, pošto WU jako puno uzima, pogotovo iz Kanade. U principu, ima par prijatelja koji dolaze, koji kruže", reči su Milovana Mihajlovića.

Letnji meseci i kraj godine - pred novogodišnje i božićne praznike, period je kada dotacije familije postaju izdašnije. Direktna posledica je privremeno jačanje kursa dinara usled priliva deviza, inače redak izuzetak, obzirom na teško stanje u privredi.

Goran Nikolić objašnjava da od dela novca koji, ipak, završi na štednji u bankama, može biti višestruke koristi.

"To je naravno najbolji način zato što onda banka te pare koristi da kreditira nekoga ko ima dobru ideju. Tako je barem po teoriji. Bilo bi najbolje kada bi sve doznake išle u deviznu štednju. Te pare bi automatski bile kanalisane u investicije i to bi bio idealan mehanizam. Međutim, najveći deo doznaka ide u potrošnju, zato što se finansiraju rođaci, deca, roditelji. Ali, i u investicije, najčešće se pravi kuća ili kupuje stan", smatra ekonomista Goran Nikolić.

U zemlji, u kojoj je kurs domaće valute prema evru odavno premašio sve psihološke granice, doznake iz inostranstva čine čak devet odsto bruto domaćeg proizvoda Srbije, stavke po kojoj je, iz godine u godinu, na začelju Evrope.

Kuriozitet je, podvlači Goran Nikolić, činjenica po kojoj je dijaspora značajniji donator Srbije nego mnoge međunarodne institucije.

"Više uđe jedne godine od doznaka, nego što dođe za deset godina donacija od Evropske unije. IPA fondovi su iznosili 190 miliona evra u poslednjih 10 godina. To je znači manje, nego što jedne godine stigne od doznaka", kaže Nikolić.

A to što stigne, koliko god da je, našem slepom sugrađaninu Milovanu Mihajloviću, omogućava podnošljiviji život.

"Sa tih 100-200 dolara, što mi oni pošalju, mogu polako da preživim. Da ne budem gladan, žedan i da imam nešto normalno za pojesti i popiti. Da imam nešto - nemam. Na to se sve svede", zaključuje Mihajlović.

  • 16x9 Image

    Milan Nešić

    Reporter i novinar beogradskog biroa Radija Slobodna Evropa od septembra 2012. Pre toga pet godina proveo na Radiju B92.

XS
SM
MD
LG