Dostupni linkovi

logo-print

Nobelovke za RSE: Zaustavite rat u Siriji i pobedićete ISIS


Tavakol Karman i Džodi Vilijams

Tavakol Karman i Džodi Vilijams

„Samo ako zaustavi rat u Siriji, svet može da pobedi terorizam“, izjavile su za RSE Tavakol Karman i Džodi Vilijams, dobitnice Nobelove nagrade za mir. Sa njima smo razgovarali u Prihvatnom centru Adaševci, gde su sa koleginicom Širin Ebadi iz Irana počele obilazak evropske izbegličke rute koji će završiti u Berlinu.

Tavakol Karman (36), novinarka i političarka iz Jemena, jedna od nobelovki iz 2011. godine, prva Arapkinja koja je ponela tu nagradu i najmlađa dobitnica Nobela ikada, kaže da je i posle terorističkog napada u Parizu jasno šta bi trebalo činiti.

„Svet neće moći da zaustavi terorizam ako ne zaustavi diktaturu. To su dva lica jednog zločina. Svaki diktator je terorista, i svaki terorista je diktator. Oni hrane jedno drugo. Žive jedno uz drugo, oni su oružje iste moći, uzajamno se osnažuju. Problemi se moraju rešiti u njihovom žarištu. Mora svet da zna da neće moći da uništi ISIS, ako ne zaustavi Bašara Al Asada u Siriji. Naš zajednički neprijatelj je jedan. Mene lično su takođe napali ISIS i Al Kaida. Al Kaida je objavila poternicu za mnom i zapretila da će me ubiti. Na taj način sam i postala simbol ljudi koji se bore za slobodu i dostojanstvo. Naš zajednički neprijatelj su diktatura i terorizam. Moramo da pobedimo obe strane. Svako ko kaže da će pobediti terorizam, a da to ne podrazumeva i poraz diktature, ništa ne razume.“

RSE: Vi ste prvi put u Srbiji, šta želite da poručite vašim prisustvom?

Karman: Pokušavamo da kažemo svetu da pomogne izbeglicama, da im ne zatvara prolaz, jer one pate zbog terorizma i ISIS-a u Siriji i Iraku, kao što to sada proživljavaju ljudi u Parizu. Podižemo glas da se poštuju ovi ljudi koji su izgubili dosadašnje živote u zemljama iz kojih su krenuli. Oni dolaze jer žele slobodu i dostojanstvo, human odnos i vrednosti koje gaji Evropa. Zato pozivamo Evropsku uniju da ne zatvara granice, jer ako to učini pogaziće sve o čemu govori. Šokirana sam koliko je ovde ljudi iz Iraka, Irana, Avganistana, Sirije... To je cena koju je Bliski istok platio zbog ćutanja Zapada na diktature u tim zemljama. To je cena koju te zemlje, posebno Irak, plaćaju jer im nije garantovana i obezbeđena demokratska tranzicija. Zato pozivam međunarodnu zajednicu i ceo svet da bude uz ove ljude jer oni pate od dva neprijatelja. Od diktature i terorizma.

RSE: Kako se osećate kada vidite ove izbeglice u Srbiji?

Karman: Jako sam tužna. Ovi ljudi zaslužuju normalan život, dostojanstvo i prosperitet u normalnoj zemlji, bez rata i patnji. Zašto su oni ovde, zašto? Zato što idu za boljim životom. Morali su da pobegnu od diktature i terorizma. Hvala Srbiji i Evropi što im pomažu, ali za njih moraju da učine više. Trebalo bi da im obezbede hranu, da ne budu gladni na svom putu, ali i bezbednu trasu do njihovih odredišta. Osnovno je da im Evropa omogući sva ljudska prava, kao i da za njih važe evropske vrednosti. Cenim sve napore koje Evropljani čine za izbeglice, ali takođe mora da se preduzme još mnogo toga. Još jedna stvar je važna: Ceo svet, Zapad posebno, ne bi smeo da povezuje teroriste sa izbeglicama. Veza je jedino između terorista i diktature. Izbeglice su posledica tiranije u njihovim zemljama. Sve veći broj izbeglica je rezultat ćutanja Zapada na zločine Bašara Al Asada, na njegovu podršku ekstremistima, gušenja Arapskog proleća i mirne borbe ljudi koji su u njemu učestvovali.

Amerikanka Džodi Vilijams (65), aktivistkinja za ljudska prava i inicijator zabrane nagaznih mina u svetu, za šta je 1997. dobila Nobelovu nagradu za mir, smatra da međunarodna zajednica mora da učini više da zaustavi terorizam.

“Zbog svake bombe koja je bačena na Siriju ili Irak novi regruti hrle u ISIS. Svaki uništeni dom znači još više ljudi, porodica, koji su ostali bez domova, koji su iseljeni i koji se pitaju ko im to radi. Ljudima je neophodno mirno rešenje situacije u Siriji, nešto kao Maršalov plan za Bliski istok jer je posebno moja zemlja, SAD, povela svet ka uništenju. Njima je potrebno da se vrate u svoje domove, tamo gde žele da budu, ali u obnovljenoj zemlji koja im može ponuditi budućnost. Baš kao što su SAD Maršalovim planom pomogle Evropi nakon što je bila uništena. Ne može svaki odgovor biti ‘Oni su ubili 130 ljudi u Parizu, mi ćemo sada našim bombama pobiti hiljade’. Pričala sam sa ljudima koji su to prošli, sa izbeglicama, oni kažu da ponovo proživljavaju pakao. Kada će ljudi shvatiti da se nasiljem nista ne postiže. I pitam se ko zarađuje na ovome, jer neko očigledno na ovome zarađuje. Ne mislim samo na ratne profitere. Pitam se ko je na dobitku? To sigurno nisu gradjani SAD, niti gradjani Evrope. Ko je onda na dobitku? To je pitanje koje treba istražiti.”

RSE: Kakva je sada budućnost izbeglica u Evropi?

Vilijams: To ne znam. Kada bih to znala mogla bih da se obogatim. Ali bih onda taj novac dala u humanitarne svrhe. Budućnost ovih ljudi zavisi od onoga što rade Evropljani. I od njihove humanosti. Zavisi i od toga da ljudi prestanu da demonizuju druge. Treba se pogledati u ogledalo i videti demona u sebi. Svi ga imamo. Da li biramo da negujemo ono demonsko ili ono dobro u nama. Ponekad ne mogu da spavam. Noćas sam napisala blog o tome kako saosecamo sa 126 ili 130 ljudi koji su poginuli u Parizu. Naravno da nije trebalo da budu napadnuti. Ali gde je saosećanje sa hiljadama i hiljadama ljudi koji ovuda prolaze, koji su morali da napuste svoje domove, ne zato što su to želeli, već zato što su njihovi domovi uništeni. Negde sam cula da 80% ljudi u Siriji nema vodu, a njih 85% nema struju, a Zapad gleda na ovaj masovni egzodus kao na latentne teroriste koji dolaze da Zapad dignu u vazduh. Veoma me je uznemirila izjava francuskog predsednika Fransoa Olanda nakon napada u Parizu jer je imala ratnički prizvuk. Nadala sam se da je on izvukao neku pouku iz napada 11. septembra na kule bliznakinje u Njujorku. Veoma dobro se sećam da je tada čitav svet, nakon mnogo decenija, bio ujedinjen i stao uz SAD.

RSE: Šta ste videli u Srbiji, kakav je odnos prema izbeglicama?

Vilijams: Mislim da bi Srbija mogla da bude velikodušnija, u smislu da dozvoli ljudima da ostanu ovde ukoliko to žele, a ne samo da im omogući tranzit. Čula sam juče da je neko izjavio da će izbeglice biti tolerisane, ali da neće biti prihvaćene… Ukoliko bi osetili da su ovde dobrodošli, možda bi poželeli i da ostanu. Slušala sam Širin Ebadi, moju drugaricu nobelovku iz Irana, kako govori o Kurdima i drugim ljudima iz Irana i tretmanu koji su doživeli dok su prolazili kroz Tursku, kako ih je policija progonila..Oni su želeli da odu u Veliku Britaniju. Naravno, osećanja su pomešana… Zasto je ovaj svet takav da ljudi moraju da beže iz svojih domova, zašto ih policija goni umesto da ih štiti, zašto su njihove šanse da odu u Veliku Britaniju minimalne, imajući u vidu da Zapad postaje sve restriktivniji kada je reč o prihvatanju izbeglica.

RSE: Kako se osećate kada vidite ovoliko dece u izbegličkim kolonama?

Vilijams: Nekada jednostavno ostaneš bez reči... Malopre smo stajali napolju, ovde ispred centra Adaševci, i iznenada je protrčala žena koja je plakala i vikala. Dozivala je dete koje se izgubilo. Učinićemo sve što je u našoj moći da ispričamo njihovu priču, da probudimo humanost i saosećanje kakvo su dobili građani Pariza. Naša poruka će uvek biti – Ovi ljudi beže zbog rata koji je inicirao Zapad.

  • 16x9 Image

    Zoran Glavonjić

    Novinarsku karijeru počeo je 1995. u informativnoj redakciji beogradske televizije Studio B. Radio je u beogradskom listu "Dnevni telegraf" i u dnevniku "Glas javnosti." Na RSE je od avgusta 2000. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG