Dostupni linkovi

logo-print

Nejednakost i svetska ekonomija


Sa protesta 'Okupiraj Wall Street', New York, oktobar 2011.

Sa protesta 'Okupiraj Wall Street', New York, oktobar 2011.

Potrebna je nova forma radikalne centrističke politike koja će smanjiti nejednakost a da ne dovede u pitanje ekonomski rast, piše britanski “Ikonomist” (The Economist).

Krajem 19 veka, prvo razdoblje, odnosno era globalizacije i mnoštvo pronalazaka transformisali su svetsku ekonomiju. Međutim, ovaj period ubrzanog rasta privrede i broja stanovnika (the Gilded Age) bio je poznat i po produbljivanju nejednakosti sa beskrupuloznom američkom klasom koja je stekla ogromno bogatstvo eksploatacijom (robber barons). Isto se odnosi i na evropsku bogatašku klasu (Downton Abbey). Koncept “sveprožimajućeg konzumerizma” seže do 1899. godine. Rastući jaz između bogatih i siromašnih (i strah od socijalističkih revolucija), podstakao je talas reformi: od nastojanja američkog predsednika Teodora Ruzvelta (Theodore Roosevelt) da razbije monopole i omogući konkurenciju (trust-busting) do “narodnog budžeta” britanskog premijera Lojda Džordža (Lloyd George).

Vlade su promovisale konkurenciju, uključujući progresivno oporezivanje, čime je počela da se stvara mreža socijalne zaštite. Cilj ove “ere progresivizma”, kako je nazvana u SAD, bio je da se izgradi pravednije društvo a da se ne ograniči njegov preduzetnički duh.

Nužno je i da se moderna politika podvrgne sličnoj prekompoziciji, odnosno reformama – da se pronađe način za smanjenje nejednakosti bez gušenja ekonomskog rasta. Ova dilema je već u fokusu političke debate, koja, međutim, uglavnom stvara tenzije a ne nudi dogovor i rešenja. Tako, u predizbornoj kampanji u SAD, levica optužuje Mita Romnija (Mitt Romney) kao beskrupuloznog bogataša, dok desnica ismeva Baraka Obamu (Barack) kao klasnog, odnosno borca za jednakost.

U pojedinim evropskim zemljama, političari se dodvoravaju masi: primer za to je predlog francuskog predsednika Fransoa Olanda (François Hollande) o uvođenju poreza od 75 odsto na prihode bogatih.

U većem delu zemalja u usponu, njihovi lideri bi radije gurnuli pod tepih pitanje nejednakosti: kineske vlasti nervozno reaguju na kritike zbog preterivanja dece komunističkih rukovodilaca koja obesno voze skupocene Ferarije što izaziva podozrenje javnosti. Indijske vlasti izbegavaju da se suoče sa problemom korupcije.

U srži problema je nedostatak ideja. Desnica još nije ubeđena da je nejednakost bitno pitanje. S druge strane, levica po automatizmu teži da podigne poreze na primanja bogatih i dodatno skreše potrošnju, što nije mudro kada ekonomije suočene sa problemima treba da privuku preduzetnike a vlade - mnogo veće nego su što Ruzvelt ili Lojd Džordž mogli i da zamisle – nisu u stanju da ispune mnoga obećanja. Potrebno je mnogo dublje promišljanje sadašnje situacije: nazovimo ga “istinski progresivizam”.

Da li se zaista treba suočiti sa problemom nejednakosti? Globalizacija u kombinaciji sa tehničkim inovacijama je, u stvari, smanjila nejednakost na globalnom planu, jer siromašne zemlje hvataju korak sa bogatim. Međutim, produbljen je jaz unutar mnogih zemalja. Više od dve trećine ljudi živi u zemljama u kojima su povećane nejednakosti od 1980. godine do često neverovatnih razmera. U SAD, prihodi 0,01 odsto stanovništa (oko 16 hiljada porodica) činili su 1980. godine 1 odsto primanja svih građana, da bi sada dosegli čak 5 procenata, što je mnogo veći udeo nego krajem 19 veka.

Tačno je takođe da su pojedini elementi nejednakosti dobri za ekonomiju. To podstiče ljude da više rade i preuzimaju rizik. Na taj način se nagrađuju talentovani inovatori koji su pokretačka snaga ekonomskog napretka. Pobornici slobodne trgovine oduvek su smatrali da što je tržište globalnije, to su veće nagrade za “pobednike”. Međutim, kako pokazuje ovonedeljni specijalni izveštaj “Ikonomista”, nejednakost je dostigla nivo kada može biti pogubna po razvoj i prepreka efikasnosti.

To je najočiglednije u delu u sveta koji je u usponu. Krediti u Kini su usmereni pre svega ka državnim preduzećima i dobro povezanim insajderima. Elita takođe zarađuje po osnovu raznih monopola. Bogatstvo oligarha u Rusiji još manje ima veze sa preduzentištvom. To je često slučaj i u Indiji.

Wall Street, ilustracija

Wall Street, ilustracija

U bogatom svetu, kronizam je bolje prikriven. Jedan od razloga zašto Volstritu pripada nesrazmerni deo bogatstva jesu implicitne subvencije koje država daje bankama jer su prevelike da bi se dozvolio njihov krah. Od doktora do pravnika, mnoge dobro plaćene profesije se suočavaju sa nepotrebnim ograničenjima. Treba pomenuti i najnepravedniji od svih transfera – pogrešno usmerena socijalna davanja, od koje često više koristi imaju relativno bogati a ne siromašnji kojima bi trebalo pomoći. Petina najbogatijeg dela stanovnika SAD dobila je četiri puta veće subvencije za nekretnine u SAD (kroz program kreditnih olakšica) nego što prima petina najsiromašnijih.

Čak i nejednakost stvorena po osnovu stručnosti može da šteti rastu. Ako je preveliki jaz u prihodima, to može smanjiti jednakost šansi, pre svega u obrazovanju. Socijalna mobilnost, za razliku od uvreženog mišljenja, manja je u SAD nego u većini evropskih zemalja.

Razlika u rezultatima testova između bogate i siromašne američke dece je veća za 30 - 40 odsto nego pre 25 godina. Prema pojedinim parametrima, klasna mobilnost je još manja u Kini nego u SAD.

Rešenja

Delovi političke i finansijske elite i dalje će biti sumnjičavi prema stavu da je nejednakost sama po sebi problem. Međutim, čak i oni imaju interes da smanje taj jaz. Naime, ukoliko se produbi, jačaće i pritisak za promene što može voditi političkom ishodu koji ne bi bio ni u čijem interesu.

Stoga postoji potreba za “istinskom progresivnom” agendom.

Prioritet treba da bude udar, u maniru Ruzvelta, na monopole i stečene interese, bilo da se radi o državnim preduzećima u Kini ili velikim bankama na Volstritu.

Pre svega deo sveta u usponu treba da omogući veću transparentnost vladinih ugovora i efikasno primeni antimonopolski zakon. Nije slučajno najbogatiji čovek sveta Karlos (Carlos) Slim, zaradio ogroman novac u meksičkom telekomu, oblasti u kojoj je slaba konkurentnost a cene neverovatno visoke. Mnogo toga treba da se uradi i u razvijenom delu sveta. Samo delić ekonomije Evropske Unije se može smatrati istinskim zajedničkim tržištem. Od ključne važnosti su reforme obrazovanja i pružanje šanse mladima: nijedan finansijer sa Volstrita ne može da toliko naškodi američkoj socijalnoj mobilnosti kao sindikat nastavnika.

Potrebno je otkloniti manjkavosti, kao što su zakoni u radu u Evropi ili ostaci kineskog sistema registrovanja domaćinstava (hukou), što, takođe, može prilično da promeni situaciju.

Ulični protesti, Los Angeles, novembar 2011.

Ulični protesti, Los Angeles, novembar 2011.

Sledeći element jeste reformisanje fondova u cilju pomoći siromašnima i mladima. U svetu u razvoju previše novca odlazi na subvencije za gorivo kojima se favorizuju bogati (u Aziji), i neodrživ penzioni sistem koji ide u prilog relativno imućnima (u Latinskoj Americi).

Međutim, ključni cilj reformi jeste država blagostanja u bogatom svetu. Imajući u vidu starenje populacije, vlade ne mogu da se nadaju da će manje trošiti za tu stavku. Međutim, mogu da uspore taj trend – tako što će, na primer, drastičnije podizati prag za odlazak u penziju. Deo od tog novca treba usmeriti u obrazovanje.

U prvoj “progresivnoj” eri (od kraja 19 veka) uvedeno je javno finansiranje srednjih škola. Fokus ovog puta treba da bude predškolsko obrazovanje kao i prekvalifikacija nezaposlenih.

Poslednji segment reforme su porezi. Ne treba kažnjavati bogati, ali novac valja prikupljati efikasnije i progresivno. U siromašnijim ekonomijama, u kojima je izbegavanje plaćanja poreza masovna pojava, fokus treba da bude na nižim stopama i njihovom efikasnijem prikupljanju.

U bogatim državama, najviše novca se može prikupiti ukidanjem olakšica od kojih najveću korist imaju bogati (na primer za stambene kredite u SAD); smanjivanjem jaza između poreza na plate i kapitalne prihode. Takođe, treba se više osloniti na efikasno oporezivanje, pre svega u oblastima u kojima bogati plaćaju velike poreze, kao što su na imovinu.

Različiti delovi ove agende su već primenjeni u pojedinim zemljama. Latinska Amerika investira u školstvo i prva je započela da daje novac veoma siromašnima. To je jedini region u kome je smanjena nejednakost u većini zemalja. Indija i Indonezija razmatraju smanjenje subvencija za gorivo. Gradeći državu blagostanja, azijske zemlje su odlučne u nameri da izbegnu rasipništvo Zapada. U bogatom svetu, Skandinavija je najinventivniji region. Švedska je reformisala veliki sistem države blagostanja i kreirala je univerzalni školski vaučerski program. Britanija takođe reformiše škole i nastoji da pojednostavi sistem socijalnih davanja.

U SAD Romni ističe da želi da preispita Mediker (Medicare) i ukine poreske olakšice, mada nije precizirao kako će to da uradi. U međuvremenu, Obama se poziva na mere Teodora Ruzvelta, a Ed Miliband, lider britanske laburističke partije, sada pokušava da zaodene torijevsko ruho po ugledu na “Jednu naciju” Bendžamina (Benjamin) Dizraelija.

Sve to može da bude znak promena, ali političari će morati da još mnogo toga urade. Desničari su prečesto skloni da stvore manju, a ne bolju vladu. Navodni neuspeh egalitarne levice je još važniji. Širom bogatog sveta, sve je manje novca za državu blagostanja. Rast je sve usporeniji, a produbljuju se nejednakosti. Međutim, jedini odgovor levice su veći porezi na one koji stvaraju bogatstvo. Gospoda Obama, Miliband i Oland treba da ponude nešto što će obećati i pravičnost i napredak. U suprotnom, svi će plaćati cenu.
  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu “informacione mećave“ – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“ i „’Balkanizacija’ Interneta i smrt novinara“.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG