Dostupni linkovi

logo-print

(Ne)zaštićeni svedoci


Ivana Lalić Majdak i Miloš Teodorović u razgovoru sa Brankom Mihajlović

Ivana Lalić Majdak i Miloš Teodorović u razgovoru sa Brankom Mihajlović

Krajem ove nedelje premijerno je u Medija centru u Beogradu prikazan jednocasovni dokumentarni film produkcije Arhitel pod nazivom „Svedoci“. Autori Ivana Lalić Majdak i Miloš Teodorović u jednočasovnom dokumentarcu prate sudbine zaštićenih svedoka koji su progovorili o ratnim zločinima pripadnika policije na Kosovu. Pored potresnih opisa zločina koji su počinjeni nad albanskim civilima tokom 1999. godine, svedoci govore o tome kako su prošli kroz pakleni period osude kolega, komšija, pa i nekih članova porodice kada se saznalo da su o tome progovorili u Tužilaštvu za ratne zločine. Autori se nadaju da će ovaj film makar malo razvejati ravnodušnost koja vlada u Srbiji kada su u pitanju počinjeni zločini nad Albancima.

Zaštićeni svedok Zoran Rašković:

„Ja sam mišljenja, ne može kuća biti srećna, ako je leš u temelju. Raška, koja je kolevka srpstva, a 250 leševa će izaći.“

RSE: Ovim rečima, jednog od zaštićenih svedoka, Zorana Raškovića, počinje vaš dokumentarni film. Nakon toga teče priča koja pokazuje da zapravo Srbija nije spremna da se suoči sa zločinima, u ovom slučaju reč je o zločinima na Kosovu. Da li je to zapravo poruka ovog filma?

Ivana Lalić Majdak: Sama činjenica da mi sada sedimo ovde i da razgovaramo, 15 godina nakon završetka rata na Kosovu, o tome da li je Srbija uopšte spremna da se suoči - znači da nije spremna. Grobnice se i dalje iskopavaju, a zapravo u Srbiji nikada nije postojala politička volja da se zločini otkriju i da se građani suoče sa počinjenim zločinima.

Miloš Teodorović: Meni se čini da će to za publiku u Srbiji biti i neka vrsta šoka, zato što se upravo nad tim zločinima nad Albancima na Kosovu ne govori dovoljno, što možemo videti i po samom tretmanu vesti. Kada se na primer iskopaju masovne grobnice u Raškoj, pa kada se ta tela vrate na Kosovo, to se emituje u dvadesetom minutu dnevnika. Posebno je zanimljivo kakav je tretman albanskih žrtava na Kosovu, što je negde na dnu lestvice opšteg tretmana žrtava, ukoliko govorimo o celom prostoru EX YU.

RSE: Da li bih ja mogla da kažem da je vaš intimni motiv, kao autora filma, bio da razbijete tu ravnodušnost?

Miloš Teodorović

Miloš Teodorović

Miloš Teodorović: Kada govorimo o albanskim žrtvama, mislim da to provejava i kroz odnos građana i publike u Srbiji prema tom pitanju. Čini mi se, i to je bio moj utisak dok smo radili ovaj projekat, dominantan je suštinski osećaj rasizma prema Albancima, koji se na ovom polju ogleda na najbrutalniji i najporazniji način.

Ivana Lalić Majdak: Jako se malo medijskog prostora daje tim temama i to je zapravo problem. To je bio osnovni motiv, nas autora, da se bavimo tom temom.

RSE: Ko su zaštićeni svedoci?

Ivana Lalić Majdak: Zaštićeni svedoci, kojima se mi bavimo u ovom filmu, su zaštićeni svedoci insajderi. Postoji razlika između svedoka saradnika i zaštićenih svedoka insajdera, koje mi tretiramo u ovom filmu. Kada su počela suđenja za ratne zločine 2003. godine, pojavili su se svedoci saradnici. To su svedoci koji su bili direktni počinioci zločina. Oni su napravili dogovor sa Tužilaštvo za ratne zločine, svedočili su protiv svojih saboraca i na taj način bi se oslobodili krivične odgovornosti. Ovčara je karakterističan primer za to. Tu je bilo dva-tri svedoka saradnika.

Par godina kasnije, 2005., 2006., godine počinju da se pojavljuju i zaštićeni svedoci insajderi, koji su pripadnici određenih policijskih, vojnih ili paravojnih formacija, koji su bili prisutni kada se zločin dešavao. Gledali su kako se zločin događao, ali nisu direktni počinioci. To su ljudi kojima se mi bavimo u ovom filmu.

RSE: I koje bi trebala država da zaštiti jer je to velika provokacija i opasnost za te ljude i zato su oni zaštićeni?

Ivana Lalić Majdak: Apsolutno.

RSE: Da li je bilo teško nagovoriti te ljude, da govore posebno pred kamerama?

Miloš Teodorović: Naše iskustvo je različito, od svedoka do svedoka. Neki su pristajali. Uglavnom su to bili ljudi koji su bili razočarani u projekat zaštite i način na koji su bili štićeni i tretman koji su prošli. Bilo je i ljudi koji su se jako premišljali. Sa jednim svedokom sam potrošio skoro šest meseci. Ivana, čim ga je videla, rekla je da on neće govoriti, što se pokazalo kao istina. On se zaista puno lomio, konsultovao se sa advokatom, sa tužiocem i na kraju je procenio da on nije bezbedan i da ovi ljudi, koji su na osnovu njegovog svedočenja završili u zatvoru, kroz neki period, ne tako dug, izlaze iz zatvora i da je njemu glava u torbi. On sam je izašao iz projekta zaštite, upravo nezadovoljan tretmanom.

To, ko odlučuje da govori i ko odlučuje da izađe u javnost, zavisi od slučaja do slučaja, od iskustva do iskustva, a svugde provejava taj osećaj nezadovoljstva tretmanom koji su imali od strane institucija i strah od onih koji su osuđeni jer kazne koje su im izrečene, ili koje bi mogle biti izrečene, nisu dovoljna garancija da bi se ovi ljudi mogli osećati sigurno.

RSE: Svedočenja su strašno potresna. Neka su do te mere morbidna u opisivanju zločina da smo odlučili zajedno da ovom prilikom to ne puštamo, ali to je zabeleženo u filmovima, kao i u ovom programu u ranijim prilikama. Ivana, kakvo je tvoje iskustvo u kontaktu sa zaštićenim svedocima? Znam da si sa nekima od njih provodila mesece, sate i sate razgovarajući, da bi dobila ono što si htela?

Ivana Lalić Majdak: Konkretno sam radila intervjue sa pripadnicima 37. odreda posebnih jedinica policije, kao i Miloš. To su Boban Ignjatović, Slobodan Stojanović i Jovan Golubović. Oni su iz Leskovca i Vlasotinca. Radila sam intervju i sa bivšim pripadnikom Šakala, Zoranom Raškovićem, koji je i dalje zaštićeni svedok, iako se odrekao tajnosti identiteta. Sa njim je bilo najteže. U prvim kontaktima mi je rekao da on ima želju da govori javno, kao što je i svedočio javno o tim zločinima koje su Šakali počinili u Ćuškoj, Ljubeniću, Zahaču, međutim da postoji mogućnost da se njemu istog trenutka ukine zaštita. On je imao velike probleme sa tadašnjim načelnikom jedinice za zaštitu svedoka, Milošem Perovićem, koji je u međuvremenu smenjen, u junu mesecu, posle šest godina rada na tom mestu. Rekao je da njega nisu maltretirali ti ljudi koji ga čuvaju, koliko baš načelnik jedinice, koji bi trebalo da ga štiti. Mesecima je to sve trajalo i trenutak kada je on odlučio da nama da intervju je nakon toga što je doneta prvostepena presuda Šakalima. Oni su istog dana pušteni na slobodu, pošto postupak nije okončan. Te noći, njemu je zapaljen splav, kućica koju ima na Adi. To je trenutak kada je on shvatio da nema više šta da izgubi i da je javnost ipak neka vrsta zaštite.

RSE: Deo filma i deo njegove priče je snimljen baš pored tog zapaljenog splava. Da čujemo sta su zapravo ti svedoci pričali.

Detalj iz filma "Svedoci"

Detalj iz filma "Svedoci"

Zaštićeni svedok: „Šibica znači spaliti nekog. Ako treba nekog da se ubije, reklo bi se - pošaljite ga na sunčanje, to je značilo da se ubija, da se ne razgovara. Kod nas nije bilo zarobljenika.“

Zaštićeni svedok: „...ali jedan, taj treći, je bio ranjen u predelu prepone i strašno je krvario. Čovek je molio za milost, ležao je na kuku i molio. Rekao sam da ga previjemo. Šišarka reče – cekaj, da se slikamo sa njim. Neka ga, kaže, neka krvari. Komandu smo obavestili da imamo ranjenika, Albanca i pitali šta sa njim. Da li treba da dođe vozilo po njega ili da mu se ukaže pomoć. Kaže - vodite ga na sunčanje. U prevodu to znači - vodi ga na streljanje.“

Zaštićeni svedok: „Pošto je vojska radila sa VBR bacačima, sa 32 bacača, oni nam očiste teren i onda mi nastupimo. Znači, oni prvo unište taj teren, lepo ga urade.“

Zaštićeni svedok: „Imali smo situacije da stariji ljudi, Albanci, ne žele da napuste ognjište. Po njihovom fizičkom izgledu je nemoguće da drže pušku, hodaju sa štapom u ruci. Da li je to muška ili ženska osoba, svejedno, oni jednostavno nisu uspeli da se dislociraju i da pobegnu iz sela. Zatekli su nas, neku novu vojsku, koja je naišla. Sada se tu pojavljuju pojedinci i jednostavno, bukvalno, vade pištolj ili pušku i ubijju ga na sred dvorišta.“

Zašticeni svedok:„Naši policajci i komandiri čete su bili toliko bezobzirni da smo prelazili kamionima preko njih kada idemo u akciju, znači preko mrtvih leševa pređemo, vratimo se....“

RSE: Početak filma je prepun takvih priča. Miloše, da li je bilo teško doći do ljudi iz državnih institucija, posebno je zanimljivo da u filmu nema nikoga od predstavnika policije, a o njima se ovde radi?

Miloš Teodorović: I sa njima su razgovori trajali preko šest meseci. Konkretno sam se video i sa gospodinom Perovićem, koji je vodio jedinicu za zaštitu svedoka i koji je imao neka čudna objašnjenja zbog čega on ne bi govorio i zbog čega bi govorio pod određenim okolnostima. U svakom slučaju, on je u međuvremenu smenjen, da bismo mi na kraju, nakon njegove smene, dobili zvanični odgovor iz MUP-a da ne mogu da nam obezbede adekvatnog sagovornika.

I iz Tužilaštva za ratne zločine su se premišljali poprilično dugo, nekih pet meseci, ali je na kraju progovorio tužilac Vukčević, što budi jedan gorak utisak. Sa jedne strane imate ljude koji su spremni da govore o ovoliko strašnim stvarima, znajući da će naići na negativan otpor u srpskoj javnosti i spremni su da rizikuju. Adržavni organi i institucije se preispituju, meni se cini sa nakim vsikom preispitivanja. Sve to podriva te svedoke i često ih tera da izađu iz programa, ili da odustanu od svedočenja. U nekim konkretnim okolnostima su upravo ljudi iz institucija učinili da svedoci odustanu od prvobitne namere.

RSE: Da li to znači da iz filma proizilazi da država zapravo nije spremna, da te institucije, koje bi trebalo da gone i otkrivaju zločine, do kraja nisu spremni da to urade i da kalkulišu?

Miloš Teodorović: I to zavisi od slučaja do slučaja. Kada razgovarate sa svedocima, oni kažu - sa ovim tužiocem sam imao sjajno iskustvo, a sa ovim katastrofalno. Kada razgovarate o odnosu prema njima iz Jedinice za zaštitu svedoka, neki kažu, ljudi iz Jedinice su bili odlični, ali šefovi su nas strašno maltretirali, ili, neki ljudi iz jedinice su nam savršeno pomagali, dok su nam drugi pravili probleme.

Ima čak i jedan slučaj, iz Tužilaštva su nam ispričali, o jednom svedoku koji je trebalo da svedoči o zločinima nad Srbima počinjenim na Kosovu. Taj svedok je bio Albanac, Bio je u programu zaštite, sakriven u Srbiji. Došao je u kontakt sa jednim policajcem, koji ga je čuvao i koji mu je u jednom trenutku opsovao „majku albansku“. Taj čovek je pokupio stvari, izašao iz programa i vratio se na Kosovo.

RSE: Kakav je utisak vas, autora ove emisije, zašto su svedoci progovorili? Da li su zaista proizvod nekog preispitivanja i griže savesti ili je prosto u pitanju kalkulacija, da će biti oslobođen ako oda nekog drugog pored sebe?

Ivana Lalić: Svedok saradnik apsolutno ima jedan kalkulantski motiv. On biva oslobođen određene krivične odgovornosti zato što svedoči. Zaštićeni svedoci insajderi, koje mi tretiramo u filmu, nisu dobili nikakve beneficije zbog toga što su odlučili da javno govore o zločinima i da svedoče.

Konkretno, Zoran Rašković je, nakon što se rat na Kosovu završio 1999. godine, došao u Beograd i počeo da se bavi kriminalom. Osuđen je na 12 godina zatvora zbog pljačke zlatare i pljačke Delta banke. Međutim, on je odležao celu zatvorsku kaznu, njemu zatvorska kazna nije smanjena zbog toga što je odlučio da svedoči. Odlučio je da svedoči pred kraj kazne. Isti slučaj je i sa policajcima iz 37. odreda. Ti ljudi apsolutno ništa nisu dobili time što su se odlučili da svedoče. Naprotiv, oni su izgubili posao, imaju velike neprijatnosti u svojoj okolini. U malim mestima, kao što su Leskovac i Vlasotinci, na svakom koraku imaju velike neprijatnosti.

RSE: Evo kako izgleda njihov život, pošto se saznalo da su oni zaštićeni svedoci.

Zaštićeni svedok: „Jednostavno, na svakom koraku smo počeli da dobijamo odbojnost. I od strica i od uže rodbine i od meštana. I u samoj prodavnici gde trgujem svakodnevno, počeli su da me ignorišu. Pitaju me – komšija, nije valjda da ste vi taj izdajica?“

Zaštićeni svedok: „Kada sam se vratio, naprosto niko nije hteo da govori sa mnom, svi su okretali glavu od mene. Da ne pričamo o policajcima. Nisu hteli ni da mi daju lekove u apoteci, kažu, ovde nemamo te lekove. Odem na pregled kod lekara, kaže, niste zakazali pregled. To je trajalo godinama, već je peta godina. U prve tri godine je bio pakao. Pakao. Niko nije hteo da komunicira sa mnom, kao da sam bio gubav.“

RSE: Zaštićeni svedok podrazumeva da identitet tih ljudi neće biti poznat javnosti. Kako se dogodilo da su oni otkriveni?

Ivana Lalić Majdak i Miloš Teodorović

Ivana Lalić Majdak i Miloš Teodorović

Ivana Lalić Majdak: Upravo je to problem. Što se tiče 37. odreda, ti ljudi tvrde da je, čim su ušli u program zaštite, njihov identitet otkriven. Oni čak tvrde da su određene informacije curile iz Tužilaštva. Naravno, tužilac Vukčević tvrdi da je to nemoguće, ali je činjenica da je njihovo okruženje apsolutno znalo da su oni ušli u programzaštite svedoka. Oni su policajci koji svedoče protiv policajaca iz iste policijske stanice i protiv svojih šefova.

Miloš Teodorović: I neki od tih policajaca bi trebalo da učestvuju ili učestvuju u njihovoj zaštiti. To je kompletno šizofreno.

RSE: Tokom filma se vodi jedna indirektna polemika između Nataše Kandić, iz tadašnjeg Fonda za humanitarno pravo, koji prati suđenje, radi na otkrivanju ratnih zločina, i Vladimira Vukčevića iz Tužilaštva za ratne zločine. Šta je predmet polemike?

Ivana Lalić Majdak: Nataša Kandić zamera Tužilaštvu i to što se podižu optužnice samo za neki najniži nivo policijskih i vojnih struktura. Znači, generali i oni koji su imali najveću komandnu odgovornost, uopšte nisu krivično gonjeni. To je glavna zamerka Fonda za humanitarno pravo, tako da se prenebregava i ta neka činjenica o komandndoj odgovornosti koja je ustanovljena pred Haškim sudom.

Miloš Teodorović: Ta praksa uopšte nije preneta i na ovom slučaju 37. odreda se apsolutno vidi da su gonjeni ti niže rangirani, dok se glavnokomandujući kadar drži, za sad, po strani.

RSE: Vrlo je zanimljivo svedočenje jednog od ovih svedoka koji kaže u jednom trenutku - Prvo vojska bombarduje i pripremi teren, a onda mi nastupamo. Da li je pokrenuta odgovornost Vojske?

Ivana Lalić Majdak: Jedan jedini slučaj je bio sada, letos, pokrenuta je istraga protiv generala Živanovića, koji je bio zadužen za pećku oblast, povezano sa zločinima počinjenim u Ćuški, Zahač.

RSE: Govorimo sada o domaćem pravosudju.

Ivana Lalić Majdak: Da, o domaćem.

RSE: Suština je kakav će biti epilog svega ovoga. Kakav je epilog, možda bi mogli da saznamo iz sledeća dva tonska inserta iz filma o Šakalima i o tome šta se događa sa policajcima, kojima je suđeno, pa se vrate na posao.

Zaštićeni svedok: „Srpski sud je osudio Šakale na 106 godina. Dobili su 106 godina i svi su pušteni napolje. Kakva je poruka poslata? Sudija čita optužbu i dokazanu presudu da je čovek silovao, da je ubio dete. Takvog čoveka osude na 15 godina. I on biva pusten jer presuda nije pravosnazna. On je sada u Beogradu. Sa druge strane, meni država ne da ličnu kartu, nemam državljanstvo, ne dozvoljava mi se puno pravo na rad. Ne mogu da uđem u poštu ili banku, nemam legitimaciju, ne mogu da se identifikujem.“

Zaštićeni svedok:„Uhapsili te policajce, držali ih u pritvoru devedeset dana, pustili ih na slobodu. Opet ti ljudi obukli uniformu i sad, nakon toga, prošlo je dve godine, oni su i napredovali u službi. Ubice su srpski policajci još uvek.“

Miloš Teodorović: Onaj koji odluči da svedoči o užasu, kom je prisustvovao, koji je obeležio njegov život, kao što je na primer Rašković, koji je zaista prisustvovao najužasnijim stvarima, bi trebalo da bude skoro pa glorifikovan kao antiratni heroj u ovom društvu. On govori o tome i upozorava ovo društvo šta sve može da se desi. Dogadja se suprotmo. Razgovarao sam sa jednim svedokom koji je 1999. godine, kada se vratio sa Kosova, došao u jednu policijsku stanicu i prijavio šta je video. Istog dana, to što je prijavio, bilo je na stolovima određenih ljudi u službi. Od tog dana počinje njegov progon i do današnjeg dana on nije siguran.

Dok se ta slika ne obrne, da on bude tetošen i negovan, kao neko ko će ovo društvo prosvetliti, tu će se stvari slabo menjati. To je očigledno dug proces.

RSE: Da li će ovaj film imalo pomeriti stvari u drugom pravcu, šta mislite vi kao autori?

Ivana Lalić Majdak: Ukoliko uspemo da ga emitujemo na nekoj od televizija, nadamo se da hoćemo, barem će se otvoriti ta tema. O zaštićenim svedocima i problemima kroz koje oni prolaze se zaista ne zna i ne govori.

RSE: Gde će biti emitovano i kako će to doći do publike, to je pitanje za producenta, Lazara Lalica, ali on nije sa nama. Po prirodi stvari, ako je javni servis- javni servis, trebalo bi to da emituje ovakav film.

Miloš Teodorović: Prosto bi trebali da se otimaju da ovakav materijal emituju, ali sećamo se pre izvesnog broja godina, kada su emitovali onaj dokumentarni film o Srebrenici, kakve su reakcije bile.

Ivana Lalić Majdak: Mi se nadamo da će i ovaj film, kao i svi naši dosadašnji filmovi, biti premijerno prikazan na B92.

Miloš Teodorović: Suštinski je bitno i možda bi najbolje bilo da ovaj film bude shvaćen kao neka vrsta poziva drugim medijima da se bave ovim temama, koje duboko obeležavaju našu prošlost, a što formira posledice koje javnost živi i danas. Bez toga nema pomirenja, o kome se toliko govori!

  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG