Dostupni linkovi

logo-print

NATO samit u Varšavi je po mnogim ocenama bio istorijski, s obzirom na donete odluke. Međutim, njihovo sprovođenje neće biti nimalo lako imajući u vidu izazove sa kojima se suočava Alijansa, verovatno najveće u skoro 70 godina njene istorije, kako je priznao i sam predsednik SAD Barak Obama – od terorističkih napada širom sveta, izbegličke i ukrajinske krize do Bregzita.

Osnovan sa ciljem odbrane svojih članica i obuzdavanja protivničkog Varšavskog pakta u jeku Hladnog rata, NATO je nakon raspada Sovjetskog Saveza tokom 1990-ih tragao za smislom svog postojanja s obzirom da je nestala neposredna pretnja po njegovu bezbednost.

Stoga su intervencije izvan njegovih granica u kriznim situacija, kao što su Kosovo i Irak, sa obrazloženjem da se spreči humanitarna katastrofa – bile neka vrsta traganja za novom ulogom i identitetom Severnoatlantske alijanse u sve turbulentnijem i neizvesnijem svetu naspram izvesnosti bipolarne surevnjivosti tokom Hladnog rata.

Situaciju je pre svega zakomplikovala sve agresivnija politika Rusije koja je u nastojanju da očuva interese u svom “bliskom inostranstvu”, odnosno bivšem sovjetskom prostoru, između ostalog, vojno intervenisala u Gruziji i Ukrajini tvrdeći da samo oponaša kampanje NATO-a na Kosovu i Iraku.

Odnosi Rusije i Zapada su pali na najniže grane od Hladnog rata, a mnogi se pribojavaju da je svet na ivici ili je, zapravo, već skliznuo u novi Hladni rat. Zbog sve učestalijih manevara ruskih i NATO snaga, kao i incidenata poput povrede vazdušnog prostora, postoji opasnost i od sukoba širih razmera.

Dok na Zapadu, pre svega SAD, tretiraju širenje NATO-a kao kontinuirani proces demokratske transformacije bivšeg komunističkog bloka, zatim ujedinjenja Evrope u kojoj bi bilo mesta i za Rusiju, te otklanjanju opasnosti po bezbednost – u Moskvi doživljavaju približavanje Alijanse njenim granicama kao egzistencijalnu pretnju, imajući u vidu snažno istorijsko sećanje na upade moćne poljske kraljevine, zatim Napoleona i Hitlera, odnosno strah od zaokruživanja.

Da li je Zapad izneverio Gorbačova

Čak je i poslednji sovjetski lider Mihail Gorbačov, koji je vodio politiku popuštanja i demontiranja hladnoratovske infrastrukture, optužio pre neki dan NATO da priprema ofanzivu i da je praktično “objavio rat Rusiji” iako stalno govori o odbrani.

Mihail Gorbačov

Mihail Gorbačov

Gorbačov verovatno nosi višedecenijsku gorčinu jer se oseća izigranim zato što mu je, prema nezvaničnim informacijama, za pristanak na ujedinjene Nemačke obećano da se NATO neće širiti, odnosno da će bivša Istočna Nemačka biti vojno neutralna.

O tom obećanju ne postoji nijedan zvanični dokument ali ostala je neka vrsta predanja koje se u Rusiji prenosi pothranjujći njenu ozlojeđenost i nepopustljivost.

Zbog toga Rusija nastoji da proširi “pozornicu” sukoba kako bi oslabila pritisak na okruženje koje smatra svojom ekskluzivnom zonom uticaja i skrenula pažnju na druga pitanja. To je svakako razlog za njenu intervenciju u Siriji, kao i protivljenje ulasku Crne Gore u NATO.

Naime, u toj taktici Moskve širenja geostrateškog “svoda”, Balkan ima značajno mesto. Kremlj je znao da ne može da spreči ulazak Crne Gore u Alijansu, ali je kritikom tog čina zapravo želeo da pošalje poruku da se žestoko protivi članstvu Srbije i BiH u ovom savezu. Ukoliko ostvari taj cilj, uz odaglanje unedogled prijema Makedonije, Kremlj kalkuliše da bi sačuvao značajno uporište na Balkanu.

Ležeći policajac Alijanse

S druge strane, zbog provokativnih poteza ruske armije nakon aneksije Krima, pre svega prema baltičkim zemljama, NATO je odlučio na samitu u Varšavi da u ovu regiju pošalje tri bataljona sa 1.000 vojnika, plus još jednu jedinicu te veličine u Poljsku, što je prvo razmeštanje snaga Alijanse u Evropi nakon završetka Hladnog rata.

Doduše, ove jedinice će se rotirati, jer se NATO pridržava sporazuma sa Moskvom iz 1997. koji je potpisan u cilju otklanjanja njenih sumnji i strahova zbog prijema Poljske, Mađarske i Češke. Severnoatlantska alijansa se ovim dokumentom obavezala da neće razmeštati “stalne” ili “značajne” snage na teritoriji novih članica na Istoku.

Međutim, te odrednice nisu precizno definisane, a baltičke zemlje, Poljska i Rumunija ističu da je Rusija prekršila mnoge odredbe ovog sporazuma, koji analitičari ocenuju više kao politički nego pravno obavezujući. Zvaničnici u Varšavi, koji traže da se uspostave trajne baze NATO-a u njihovoj zemlji, opisuju ovo rešenje kao “ležećeg policajca koji samo usporava brzinu umesto zaštitne žice”.

Opšta je procena da ova četiri bataljona neće moći da se odupru ruskoj armiji u slučaju njenog sveopšteg napada, ali mogu da spreče scenario sa aneksijom Krima, koju su izveli “mali zeleni ljudi” bez oznaka.

Takvom akcijom Rusija bi rizikovala sukob sa celom Alijansom, što joj svakako ne bi išlo u prilog, pre svega ekonomski, a politički bi na duže staze zahladila odnose sa važnim evropskim partnerima, u prvom redu Nemačkom.

Istovremeno, NATO raspolaže sa većim vojnim kapacitetima nego Moskva, ne samo zbog 900 miliona stanovnika koliko imaju njegove članice, naspram 143 miliona ruskih, već i snage njihove ekonomije.

Zastave NATO, Poljske i Ukrajine

Zastave NATO, Poljske i Ukrajine

Moskva, pak kalkuliše da, za razliku od nje, NATO nikada ne može da angažuje sve kapacitete u sukobu blizu njenih granica. U nedavnoj najvećoj vežbi Severnoatlantske alijanse u Istočnoj Evropi učestvovalo je oko 30.000 vojnika, dok je ruska armija u manevrima angažovala do 100.000 vojnika.

Pre odluke NATO o razmeštanju 4.000 vojnika na Baltiku i Poljskoj, Rusija je saopštila da šalje tri divizije sa 30.000 vojnika na svoje zapadne i južne granice. Kremlj je pojačao svoju crnomorsku flotu sa modernim podmornicama, a zapretio je i da će ojačati svoje nuklearne kapacitete u enklavi Kalinjingrad zbog antiraketnog štita NATO u Poljskoj i Rumuniji.

Meka moć EU i vojna moć NATO-a

Na političkom planu, Rusija i dalje računa na razlike unutar NATO, čije postojanje potvrđuje i nedavno upozorenje šefa nemačke diplomatije Franka Valtera Štanmajera povodom manevara snaga Alijanse u Poljskoj da treba prekinuti “zveckanje oružjem”.

I francuski predsednik Fransoa Oland je pozvao na samitu u Varšavi na dijalog sa Moskvom. Ove dve zemlje su bile najveće protivnice da se na samitu u Bukureštu 2008. godine odobri “Mapa puta” za Gruziju i Ukrajinu, kao prvi korak ka članstvu. Ovo pitanje nije ni pominjano pre neki dan na skupu u Poljskoj, što Kremlju svakako ide u prilog.

NATO se suočavao sa problemom jedinstva još od 1967. godine kada je Šarl De Gol povukao Francusku iz vojne komande ovog saveza. Osim nesuglasica oko proširenja, članice Alijanse imaju i različite prioritete.

Dok je za Poljsku i baltičke zemlje ključno obuzdavanje Rusije, članice sa juga starog kontinenta, poput Italije i Grčke, stavljaju naglasak na angažman saveza u sprečavanju pretnji koje dolaze od sukoba na Bliskom istoku.

Od ranije tinja surevnjivost između SAD i EU koja nastoji da delimično osamostali svoju odbranu formiranjem posebnih snaga, odnosno neke vrste evropske armije, i time distancira od američke zaštitničke i dominantne uloge. SAD su do 2012. držale 80.000 vojnika na Starom kontinentu.

Na samitu u Varšavi, lideri NATO i EU potpisali su sporazum koji je ojačao njihovu saradnju u odbrani protiv novih izazova.

Jens Stoltenberg

Jens Stoltenberg

Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg je izjavio da je ovo istorijski dogovor, koji je dao „novu suštinu, novi podsticaj u saradnji EU i NATO-u vođenju hibridnih ratova, sajber napada i zaustavljanju masovnih nelegalnih migracija“.

Analitičari ocenjuju da bi to mogla biti dobra kombinacija “meke moći” Evrope i “vojne moći” NATO, odnosno prve postmoderne političke zajednice i tradicionalnog vojnog saveza.

Međutim, i dalje ostaje pitanje podjednake posvećenosti zajedničkoj odbrani, s obzirom da samo pet od 28 članica Alijanse izdvaja dogovorenih dva odsto bruto društvenog proizvoda za ovu namenu.

Iako je Velika Britanija nakon referendumske odluke o izlasku iz EU saopštila da ostaje privržena Alijansi, strahuje se da bi to moglo da, ako ništa drugo psihološki, podgreje sumnje u koheziju i produbi neke od razlika unutar ovog saveza.

U međuvremenu odnosi u Alijansi mogu dodatno da se zakomplikuju ukoliko na predsedničkim izborima u SAD pobedi republikanski kandidat Donald Tramp. On naime smatra da NATO treba reorganizovati jer je “zastareo”, odnosno da nije pogodan za borbu protiv terorizma, te da će fokusirati na druge izazove umesto na zaštitu preostalih 28 članica ovog saveza.

Pouke iz Prvog svetskog rata

Uprkos razlikama NATO je na samitu u Varšavi uspeo da demonstrira jedinstvo. Kada je reč o odnosima sa Rusijom, nastojaće, po rečima Stoltenberga, da paralelno sa jačanjem sredstava odvraćanja teži konstruktivnom dijalogu sa Rusijom, “koja ne može i ne treba da bude izolovana”. U tom kontekstu u sredu je održan sastanak Saveta NATO i Rusije na kojoj će zvaničnici u Moskvi biti obavešteni o odlukama Alijanse.

Međutim, mehanizam odvraćanja, odnosno jačanje vojne moći u cilju održavanja ravnoteže koji je efikasno funkcionisao tokom Hladnog rata očuvavši mir, sada je manje delotvoran. Naime, za razliku od Sovjetskog Saveza koji je decenijama mogao da održava balans sa Zapadom, Rusija nema takve kapacitete i kao revanšistička sila u opadanju može povući rizične poteze kako bi ostvarila svoje ciljeve.

U svakom slučaju, dobro je dok dve strane pregovaraju. Međutim, problem je što između NATO i Rusije nema saglasnosti ni oko jednog pitanja a u odsustvu poverenja nastoje da ojačaju svoje vojne pozicije.

Takva situacija poprima obrise novog Hladnog rata iako obe strane tvrde da ga ne žele. Naime, postoji veliki rizik dapojedinačni incidenti, koji su sve učestaliji, mogu lako da izmaknu kontroli i dovedu do sveopšteg sukoba.

U tom smislu je veoma poučno iskustvo trke u naoružanju uoči Prvog svetskog rata koji velike sile, navodno, nisu želele, a na kraju su se sve našle u do tada najkrvavijem sukobu u istoriji civilizacije.

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu “informacione mećave“ – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“ i „’Balkanizacija’ Interneta i smrt novinara“.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG