Dostupni linkovi

logo-print

Nasiljem i lažima protiv pobunjenih građana


Protesti u Sarajevu februara 2014. i Beogradu juna 2016.

Protesti u Sarajevu februara 2014. i Beogradu juna 2016.

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o pobunama građana u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Sagovornici su bili Nidžara Ahmetašević, koja je učestvovala u bosanskohercegovačkim protestima februara 2014. godine, i Dobrica Veselinović, aktivista Inicijative "Ne da(vi)mo Beograd" koja organizuje sadašnje proteste u Beogradu. Bilo je reči o tome šta je pre dve godine izvelo bosanskohercegovačke građane na ulice, a šta je glavni motiv protesta u Srbiji, da li se vlast plaši pobune građana, kako se policija u Bosni i Hercegovini brutalno obračunavala sa demonstrantima, a kako vlast u Srbiji pokušava da lažima diskredituje građane koji traže odgovornost za nezakonito rušenje objekata u beogradskoj Savamali, zašto je Milošević bio uspešniji od Vučića u organizovanju kontramitinga, zašto su u Bosni i Hercegovini glavni nosioci pobune bili radnici, dok ih je veoma malo na protestima u Srbiji, kao i o tome kako su ugašeni bosanskohercegovački protesti i kakva će biti sudbina sadašnjih protesta u Srbiji.

Omer Karabeg: Šta je bio glavni motiv pobune građana Bosne i Hercegovine februara 2014 godine? Može li se reći da je to, pre svega, bila pobuna gladnih i socijalno obespravljenih?

Nidžara Ahmetašević: Može, mada bi ovdje svaki dan trebala biti barem jedna mala pobuna zbog bijednog života koji živimo. U tom trenutku smo došli do granice kada nismo više mogli izdržati. U stvari, tih dana na ulicu su nas istjerali ovdašnji političari, oni su isprovocirali takvu reakciju. Jedna od glavnih parola februarskih protesta bila je - mi smo gladni na tri jezika. Željeli smo poručiti da nam nije prioritet nacija - u šta nas stalno pokušavaju ubijediti ljudi koji vode ovu zemlju - nego da smo zaista gladni i da nam je potrebno nešto sasvim drugo od onoga što nam oni nude.

Omer Karabeg: Šta je glavni motiv sadašnjih protesta u Srbiji?

Dobrica Veselinović: Nepoverenje u vlast i neslaganje sa tim kako se naše društvo - u ovom konkretnom slučaju naš grad Beograd - razvija. Građani vide da se sve dešava mimo njih, da njih niko ništa ne pita.

Omer Karabeg: A povod je bio bahato rušenje objekata u beogradskoj Savamali?

Dobrica Veselinović: Da. Konkretan povod protesta bilo je rušenje u izbornoj noći, 24. na 25. aprila ove godine, jednog dela beogradske Savamale, što je usko povezano sa projektom Beograd na vodi protiv kog postoji veliki otpor javnosti.

Omer Karabeg: Kako je vlast u Bosni i Hercegovini reagovalana pobunu građana?

Nidžara Ahmetašević

Nidžara Ahmetašević

Nidžara Ahmetašević: Prvo su bili šokirani, jer je u ovoj zemlji vladala tolika apatija da je vlast mislila da će tako biti dovijeka. Bio je to šok i za većinu građana, jer ni sami nisu znali koliko su ljuti. Građani su izašli na ulice u mnogo gradova, zapaljene su neke zgrade u kojima su bila sjedišta institucija i političkih partija. U Mostaru su, recimo, zapaljene i zgrada Stranke demokratske akcije i zgrada Hrvatske demokratske zajednice. U tom trenutku su se političari poprilično uplašili - to se moglo vidjeti po njihovim reakcijama u medijima - ali su prilično brzo sabrali svoje redove i krenuli u otvorene napade protiv ljudi koji su protestovali.

Ne znaju koga da uhapse

Omer Karabeg: Da li se vlast u Srbiji uplašila protesta?

Dobrica Veselinović: Prvo je bilo ignorisanje onoga šta se dešava. Onda je počelo spinovanje i laganje u stilu - to se nije desilo, to nije bilo tako, a kada su protesti postali masovniji, došlo je do otvorene konfrontacije sa onima koji organizuju skupove, u ovom slučaju sa Inicijativom "Ne da(vi)mo Beograd". Kada im nije uspelo da na taj način razbiju proteste, pokušali su sa pacifikovanjem protesta - počeli su da tvrde da je sve u redu i da su protesti demokratski način izražavanja volje građana. Tako da ja mislim da se vlast uplašila, a najviše se plaše zbog toga što ne vide lidere protesta, pa ne znaju na koga da udare.

Omer Karabeg: Ne znaju koga da uhapse.

Dobrica Veselinović: Da. Ne znaju koga da uhapse i nadam se da do toga neće ni doći.

Omer Karabeg: Policija u Bosni i Hercegovini je veoma brutalno nastupila prema demonstrantima. Bilo je hapšenja, prebijanja, prekršajnih, pa čak i krivičnih prijava.

Nidžara Ahmetašević: Toga je bilo puno. Dosta ljudi je dobilo prekršajne prijave, među njima sam bila i ja. Najviše prekršajnih prijava bilo je u Mostaru, s obzirom da su tamo demonstranti pokušali ostvariti ono čega se ovdašnje političke elite najviše plaše - poslali su poruku da Mostar nije toliko razjedinjen grad koliko bi željele političke elite. Naravno, tamošnja vlast je poslala policiju na građane tako da su neki učesnici protesta dobili i po desetak prekršajnih prijava. U Sarajevu je većina građana protiv kojih su bile podnijete pekršajne prijave završila na sudu, a kada je tamo utvrđeno da je policija lagala i da nije bilo prekršaja, niko nije pokrenuo istragu protiv policajaca koji su lagali i zlostavljali građane. Ipak, nakon intervencije policije i prekršajnih prijava među građanima se proširio strah. Mnogi ljudi su se povukli i nisu više htjeli biti na protestima, niti dolaziti na plenume, jer je policija bukvalno zaustavljala ljude na ulicama i prijetila im. Tako da je represivni aparat itekako bio uključen u gušenje građanske pobune. Političari su se najviše uplašili kada su građani, koji su protestovali u Federaciji, pokušali da se spoje sa građanima iz Republike Srpske. Mislim da je to bio pravi horor za sve političare u ovoj zemlji.

Omer Karabeg: Nakon završetka protesta u Bosni i Hercegovini vlast je krenula da jača policiju. Oko 23 miliona konvertibilnih maraka, to je oko 11 miliona eura, potrošeno je na kupovinu opreme za suzbijanje demonstracija. Čuvena je izjava premijera sarajevskog kantona Elmedina Konakovića: “Nećemo uzeti pare od policije da bismo rješavali socijalne slučajeve”.

Nidžara Ahmetašević: Policija je sada puno bolje opremljena, više je policajaca na ulicama, ali ta policije nije tu da štiti građane. Nisu smanjeni nasilje i kriminal, ulice nisu bezbjednije, a policija se rijetko odaziva kada je građani pozovu. Očigledno, ona nije dobila novu opremu da štiti građane, nego za neke druge svrhe.

Omer Karabeg: Čini mi se da se vlast u Srbiji služi drugačijim sredstvima. Ona organizuje kontramitinge, a vladajuća stranka i njoj bliski mediji nazivaju građane koji protestuju stranim plaćenicima i izdajnicima.

Dobrica Veselinović

Dobrica Veselinović

Dobrica Veselinović: Da. U Srbiji je sada na delu kontrola javnog mnjenja kroz kontrolisanje kanala komunikacije. Najveći i najuticajniji mediji su u privatnom vlasništvu, a njihovi vlasnici su u bliskoj vezi sa vlašću. Sve ono što oblikuje javno mnjenje je pod apsolutnom kontrolom vlasti. Pokušava se prikazati da je sve u redu. To je jedan način delovanja vlasti, a drugi je pojava fantomskih organizacija i grupacija građana koji se protive protestima. Oni organizuju skupove podrške režimu. Sve je to vrlo banalno i providno, jer je nedavno otkriveno da mejlovi kojima se ljudi pozivaju na kontramiting u Novom Sadu i u kojima se iznosi plan organizacije tog protesta dolaze iz kabineta gradonačelnika Novog Sada.

Milošević je bio uspešniji od Vučića

Omer Karabeg: Rekao bih da je Milošević bio mnogo uspešniji od sadašnje vlasti u organizovanju mitinga podrške svom režimu, jer nije pravio takve greške, a njegovi skupovi su bili mnogo masovniji.

Dobrica Veselinović: Bili masovniji zato što je u to vreme dobar deo ljudi verovao u ono što je Milošević zagovarao, a na današnje kontramitinge ljudi dolaze iz čistog interesa. Ti ljudi dolaze jer su ucenjeni da će izgubiti posao ili očekuju da će im pojavljivanje na takvom skupu pomoći da dobiju posao. Tako da ja mislim da današnji kontramitinzi pokazuju koliko je sadašnji režim krhak i kako su pukotine u njemu sve veće i veće.

Omer Karabeg: Da li je ispunjen ijedan zahtev bosanskohercegovačkih građana koji su protestovali u februaru 2014. godine?

Nidžara Ahmetašević: Na tren nam se učinilo da jeste. U jednom trenutku sve je izgledalo kao da ide ka tome. Puno se pričalo o zahtjevima građana, u medijima je naročito postala popularna priča o “bijelom hljebu“. Međutim, političari su nas prevarili uz pomoć svojih medija, oteli su nam naše zahtjeve i počeli su ih predstavljati kao svoje, manipulišući s njima na razne načine. Dakle, ne mogu reći da su se ispunili naši zahtijevi, ali mislim da je bitno da su građani rekli šta žele. Prvi put nakon rata kreiran je javni prostor gdje ljudi mogu doći i reći: “E, ovo mi želimo“.

Omer Karabeg: Pomenuli ste ”bijeli hljeb”. Tako je narod nazivao povlasticu koju su imali funkcioneri da nakon isteka mandata godinu dana primaju funkcionersku platu. Koliko se sećam, u nekim kantonima je pod pritiskom protesta donet zakon kojim se ta povlastica ukida. Da li je taj zakon još uvek na snazi ili je ta povlastica vraćena funkcionerima?

Nidžara Ahmetašević: Ne mogu reći ni da jeste ni da nije, jer nisam sigurna da u ovom trenutku, u ovoj državi iko može reći šta jeste, a šta nije. Ja ovdje više ništa ne razumijem. Nisam sigurna da mi uopšte znamo šta rade ovi ljudi koji obnašaju funkcije, ali sam sigurna da oni znaju kako od toga izvući korist. Tako da je jako teško odgovoriti na bilo koje pitanje koje se tiče funkcioniranja bilo čega u ovoj državi. To što je donesen neki zakon, to što postoji odluka Ustavnog suda - ama baš ništa ne znači za političare u Bosni i Hercegovini. Tako da je, zaista, teško reći da li još uvijek uzimaju “bijeli hljeb“ ili ne. Vjerovatno zavisi od pojedinca do pojedinca - neko nađe način kako će zadržati tu beneficiju, neko ne.

Protesti u BiH februar 2014.

Protesti u BiH februar 2014.

Omer Karabeg: Koliko znam, tokom protesta oborena je vlada u Tuzlanskom kantonu, ali ljudi koji su je zamenili nisu bili ništa bolji?

Nidžara Ahmetašević: Tačno. To isto se desilo i u Sarajevu i na nekim drugim mjestima, što je za mnoge bio znak da mi u ovoj zemlji nemamo bolje koji bi mogli doći umjesto ovih sadašnjih političara. Oni se još uvijek nisu pojavili i to je, zaista, veliki problem. Izbori, koji su uslijedili nakon protesta, nisu donijeli nikakav boljitak, čak su nas vratili nekoliko koraka unazad. Mi stalno idemo unazad.

Omer Karabeg: Nakon mnogobrojnih protesta Vučić je priznao da je za nezakonito rušenje u beogradskoj Savamali krivo gradsko rukovodstvo Beograda i obećao da će se cela stvar ispitati i utvrditi odgovornost. Od tada je prošlo mesec dana, ali ništa nije učinjeno.

Dobrica Veselinović: Da. Sada je na delu zataškavanje celog slučaja, ignorisanje onoga što se dešava na terenu, a to je da građani i dalje zahtevaju ostavke onih koji su u taj slučaj umešani.

Omer Karabeg: Njihova je taktika da će se to vremenom zaboraviti?

Dobrica Veselinović: I nama se čini da je na delu taktika iznurivanja, ali greše - jer na svaki sledeći protest dolazi sve više građana.

Nisu nam potrebni opozicioni političari

Omer Karabeg: Da li su opozicioni političari pokušali da se pridruže građanima koji su protestovali u februaru 2014?

Nidžara Ahmetašević: Ne znam šta znači riječ opozicioni političar, kada je u pitanju Bosna i Hercegovina, ali mogu reći da su mnoge političke stranke pokušale sebi pripisati zahtjeve građana i manipulisati s onim što se dešavalo na protestima. Međutim, jedno od pravila koje su građani od početka usvojili bilo je da na protestima ne mogu učestvovati predstavnici političkih stranaka, nevladinih organizacija, niti bilo kojih drugih organizacija. Svako može doći, ali samo kao pojedinac, odnosno kao građanin i građanka. I tako je i bilo.

Omer Karabeg: Gospodine Veselinoviću, kakav je vaš odnos prema opozicionim političarima. Znam da su lideri pojedinih partija, recimo Boris Tadić, Zoran Živković, Sandra Rašković Ivić i drugi, učestvovali u vašim protestima.

Dobrica Veselinović: Mi smo od početka rekli da svako može učestvovati u našim protestima - ili kao pojedinac ili u svojstvu predstavnika neke organizacije, ali smo zabranili isticanje obeležja političkih stanaka. Naš je stav prema političkim strankama - pri tome mislim na sve političke partije, bez obzira da li su u opoziciji li na vlasti - da su one izgubile svoj smisao, jer se ne zalažu za javni, već za partijski interes. Mi smatramo da partije moraju da se reformišu - one moraju da slušaju građane i da se demokratizuju da bi postale relevantan akter u društvenom životu. Nažalost, nismo videli da se išta promenilo u njihovom ponašanju prema građanima.

Omer Karabeg: Imam utisak da u građanskim protestima u Srbiji nema mnogo radnika. Njihovi protesti su vrlo česti, gotovo svakodnevni, ali su, tako da kažem, lokalnog karaktera. Oni se bune i izlaze na ulicu kada ostanu bez posla ili im gazde ne isplaćuju plate.

Dobrica Veselinović: Da, zato što smo svedoci privatizacije javnih preduzeća koja traje dosta dugo. Radnici su razjedinjeni zato što od devedestih godina traje uništavanje sindikalnog pokreta. Posle silnih talasa privatizacije nije više ništa ostalo da se privatizuje. Nema više industrije, pa nema ni radnika koji bi se bunili.

Omer Karabeg: U protestima u Bosni i Hercegovini bilo je dosta radnika, i to onih pravih, industrijskih radnika. Konačno, oni su u Tuzli i počeli proteste.

Nidžara Ahmetašević: Da, tuzlanski radnici su počeli proteste i prilično dugo su ih nosili, a kada su protesti utihnili, oni su nastavili djelovati na različite načine. Ekipa aktivista iz Tuzle je prije nekoliko mjeseci osnovala Radnički univerzitet. To što se tamo dešava je vrlo zanimljivo, a posebno priča o fabrici Dita koju su radnici preuzeli i koja danas, nakon ko zna koliko godina, ponovo radi. Ti ljudi napokon dobijaju platu, oni su se izborili za svoj neki mali komad slobode i svoja prava. Koliko dugo će to trajati - vidjećemo, ali tuzlanski radnici su, zaista, bili pokretačka snaga februarskih protesta u Bosni i Hercegovini.

Vi imate samo jednog Vučića, a mi troglavo Predsjedništvo

Omer Karabeg: Gospodine Veselinoviću, nastavljate li vi sa protestima? Dokle će oni trajati?

Dobrica Veselinović: Mi svakako nastavljamo sa protestima. Sledeći je zakazan za 13. jul i trajaće dok se naši zahtevi ne ispune. Mi ćemo pojačavati pritisak. Mislimo da ovo ne može i neće proći tako lako. Protesti su pokazali da pritisak građana apsolutno ima smisla i da moramo naučiti da dižemo glas svaki put kada nam se nešto ne sviđa u našim sredinama.

Beograd, jun 2016.

Beograd, jun 2016.

Omer Karabeg: U ovom trenutku građani se ne boje?

Dobrica Veselinović: Rekao bih da smo počeli polako da razbijamo strah da će se nešto loše desiti, da će neko ostati bez posla, iako ne kažemo da takve opasnosti nema.

Omer Karabeg: Gospođo Ahmetašević, da li je strah da se ne izgubi posao, strah za egzistenciju, glavni razlog što ljudi u Bosni i Hercegovini danas ne izlaze na ulice?

Nidžara Ahmetašević: Ne mislim. Ovdje su ljudi toliko izgubili da ne vjerujem da ih takva vrsta straha sprječava da izađu na ulice. Problem je u nečemu drugom. Ljudi u Bosni i Hercegovini još uvijek pate od posttraumatskog stresa. Za vrijeme protesta razgovarala sam sa mnogo svojih prijatelja pitajući ih zašto nam se ne pridruže - na ulici ili u plenumu. Odgovorili su mi da ih je strah da će ponovo zapucati, jer kada su posljednji put bili na protestima, a to je bilo uoči rata, tada je zapucalo i tada su ubijani ljudi. Mislim da je vrijeme da se počnemo oslobađati tog straha, ali dio medija, koji je pod kontrolom političara, tih dana se prilično potrudio da nas podsjeti na rat i kako sve može biti strašno, ako nastavimo raditi to što radimo. Mislim da su se tada mnogi ljudi uplašili, pogotovo kada je krenulo paljenje zgrada. To ih je asociralo na početak rata u Bosni i Hercegovini. To je jedna stvar s kojom moramo da se izborimo. A drugo, voljela bih da mi imamo samo jednog Vučića i da znamo gdje da usmjerimo svoj bijes i svoj gnjev, šta da tražimo i koga da smjenjujemo. Mi to nemamo. Živimo u zemlji sa tri predsjednika. Protiv kojeg da se bunimo? Mi imamo status quo u kojem nas namjerno drže od potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Takvo stanje uveliko podržava i međunarodna zajednica jer, ne zaboravite, Bosna i Hercegovina je još uvijek poluprotektorat. Sve to sprječava građane da ponovo izađu na ulice, jer teško je boriti se sa aždajom koja nema tri nego hiljadu glava, krila, repova i ne znate s koje strane da je udarite da ona napokon padne. Naprosto sam ljubomorna na susjede koji tačno znaju ko su ljudi u njihovim zemljama na koje treba usmjeriti gnjev. Mi, u ovakvoj Bosni i Hercegovini, to ne znamo. To je ono što u ovom trenutku većinu građana drži daleko od protesta i ulice. Mi, stvarno, više ne znamo protiv čega treba da protestujemo. Da li da idemo pred kanton, pred federalne institucije, pred državne institucije ili da idemo pred međunarodnu zajednicu. Mi smo veoma izgubljeni u ovom trenutku, što ne znači da nismo spremni na proteste i što ne znači da već sutra sve ponovo neće početi. Ono čega se ja plašim je da bi slijedeći talas protesta - zbog svega ovoga što sam navela, zbog represije i očaja - mogao biti nasilniji nego što je bio onaj u februaru 2014. godine. To je ono što mene plaši.

  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG