Prošlo je dvadeset godina od dana kada je Srbija, po mišljenju mnogih, bila na ivici građanskog rata. Kao odgovor na protestne šetnje građana, koje su zbog izborne krađe organizovali opoziciona koalicija „Zajedno“ i studenti (i koji će trajati tri meseca), režim Slobodana Miloševića autobusima je u Beograd dovezao svoje pristalice na tzv. kontramiting.
U sukobima je smrtno pretučen opozicioni demonstrant Predrag Starčević, a Ivica Lazović ostao je trajni invalid.
Korak po korak, dok vuče levu nogu u istrošenim cipelama, a povez mu pridržava oduzetu ruku, Lazović nam se približava u Knez Mihailovoj ulici u centru Beograda, istom onom mestu na kom mu je socijalista koji je došao na poziv Slobodana Miloševića, pucao u glavu.
„Niko mi nije davao dve godine da ću živeti. Evo na današnji dan, 24. decembra ističe punih dvadeset godina“, započinje Lazović svoju priču.
Nerado o tome govori, ali je „važno da ljudi pamte“. Iako je tog dana 1996. godine planirao da se pridruži demonstrantima koji su na ulicama mesec dana unazad protestovali zbog izborne krađe, ovde se zatekao slučajno.
„Bio sam ovde svaki dan, ali sam tih dana imao svinjsku daću kod nas kući i imao sam puno čvaraka. Poneo sam ih pokojnom Zvonku Ostojiću i ovima iz Srpskog pokreta obnove što su poginuli, naručili su mi i ja pon’o dve i po kile njima i sigurno tri kile da se ovde počastimo“, seća se.
Bio je to dan kada je Slobodan Milošević organizovao kontramiting u centru Beograda.
„Kombijem smo došli tu blizu, parkirali smo se u ovoj ulici iza nas i krenuli prema SPO-u. Naglo sam se okrenuo da vidim di su mi ovi što smo došli zajedno i u tom momentu sam dobio metak i pao dole. Da se nisam naglo okrenuo, pogodio bi me pravo u čelo. To je poslednje što se sećam ovde di stojimo sada“, kaže Lazović.
Snimak na kom Živko Sandić, aktivista SPS-a koji je došao iz Vrbasa, ispaljuje metak u Ivicu Lazovića, obišao je svet. Videli su se kasnije na suđenju.
„Pitao sam ga – zašto brate puca na brata, kaže – nisam hteo... Tako mi je nešto odgovorio.“
Živko Sandić osuđen je na dve godine i četiri meseca zatvora zbog izazivanja opšte opasnosti, ali je posle kratkotrajnog pritvora pušten da se brani sa slobode. Iako je zbog njega ostao težak invalid s oduzetom levom rukom i jedva pokretnom levom nogom, Lazović kaže da mu je oprostio. Danas ne žali ni zbog meseca šetnji, ni zbog toga što se kobnog dana zatekao na ovom mestu.
„Ništa nije bilo uzalud, moralo je tim tokom da ide... Ni sekunde nemam nijednu reč kajanja, ni žalbe.“
Mnogi će reći da je tog dana Srbija bila na ivici građanskog rata. Već u jutarnjim satima autobusi sa pristalicama Socijalističke partije Srbije i JUL-a (Jugoslovenska levica) iz cele Srbije, počeli su da pristižu u glavni grad.
Danijel Bukumirović je kao reporter radija B92, gotovo jedine radio stanice sa koje se moglo čuti šta se zaista dešava na ulicama Beograda, svakodnevno pratio demonstracije.
„Ti ljudi su polako, negde od 11 ujutru stizali, kao zombiji su hodali ulicama. To su uglavnom bili stari, siromašni ljudi, koji su došli mahom sa Kosova i iz južne Srbije, svet koji zapravo i nije baš najbolje znao gde dolazi, osim njihovih lokalnih političkih lidera iz SPS-a i JUL-a. Svi su imali pratnju policije u civilu koja je imala crvenu traku na ruci i oni su u grupama od pedeset do sto, kako su stizali autobusi, polako dolazili ovde na Terazije gde je trebalo da počne centralni miting u isto vreme kada je opozicija inače kretala u šetnju“, navodi Bukumirović.
Milošević je nameravao da demonstrira podršku svojoj vlasti.
„Problem je bio i što se on uglavnom informisao sa RTS-a na kome se nikada nije videla puna slika tih demonstracija, i gde se pričalo o šačici slučajnih prolaznika koji su uzgred nazivani i fašistima i stranim plaćenicima, mnogo onoga što se i danas ponavlja. Ja stvarno ne znam šta je on tada mislio, osim da će ta masa ljudi da prestraši demonstrante. To se naravno nije desilo, osim što je grad i Srbija bila na ivici građanskog rata“, kaže novinarka Gordana Suša, autorka filma „Pištaljka jača od pendreka“ koji je dokumentovao tromesečne događaje u Srbiji.
Na ulicama do pred početak kontramitinga, skoro da nije bilo policije.
„Baš ovde gde stojimo (kod Terazijske česme) je bila nekakva linija razgraničenja koja se napravila prirodno u jednom trenutku, ali je ona bila nevidljiva jer nije bilo kordona i to je bilo prilično jezivo. Kako su se dve mase uvećavale, tako je postajalo sve opasnije i sve je više bilo agresivnih i besnih ljudi i sa jedne i sa druge strane. Oni su prosto dva, tri sata pustili narod da se bije“, seća se Bukumitović.
Tog je dana jedan od lidera koalicije „Zajedno“ Zoran Đinđić sišao iz prostorija Demokraske stranke na Terazijama, među opozicione demonstrante.
„Da nije sišao i buklavno ih pozivao, a to je bila jedna nepregledna masa ljudi, da idu prema Trgu republike bilo bi svašta“, kaže Suša.
Kada se približio momenat u kom će se Milošević pojaviti na bini na Terazijama i na skandiranje prisutnih "Slobo mi te volimo" izgovoriti čuvenu rečenicu "Volim i ja vas“, kordon policije počeo je da potiskuje opozicione demonstrante.
„Bili su naravno prilično grubi u tome, na sve strane su sevali pendreci, a ključ je bio da Milošević ne vidi i ne čuje proteste protiv sebe. To se nije desilo i oni su tog dana doživeli težak poraz, iako je na kraju dana mnogo više prebijenih bilo na strani opozicije jer je policija do ranih jutarnjih sati hvatala ljude po centru Beograda i prebijala ih, pogotovo kada se razišla masa. Svaka grupa koja je bila veća od troje ljudi dobijala je batine po haustorima ovde u centru grada“, priča Bukumirović.
Od batinanja je preminuo demonstrant Predrag Starčević. Njegovo telo pronađeno je na mostu Gazela, a režimski mediji tvrdili su da je umro od srčanog udara.
Milošević narednih dana zabranjuje šetnje, slike batinanja postaju sve češće, a na ulice izlaze i vodeni topovi uprkos temperaturama ispod nule. No, građani i studenti, koji su organizovali zasebne šetnje, nisu odustajali.
„To je bilo razbijanje straha i strahovlade koja se sejala preko državnih medija i RTS-a. Sve ono što su oni govorili mrtvi ozbiljni se pretvaralo u dosetku i šalu. To je bila jedna izuzetna kreativnost, počev od šerpi, pištaljki, bedževa – ja sam strani plaćenik, sve se ismejavalo i dovodilo u suštu suprotnost od onoga što je tvrdila zvanična politika“, kaže Gordana Suša.
Iako više nisu mogli da kreću u šetnje od platoa ispred Filozofskog fakulteta, odnosno Trga republike, građani su nalazili načine da protestuju. U pola osam, kada je počinjao centralni dnevnik RTS-a, lupalo se u šerpe, u Kolarčevoj je bila diskoteka „Kod Plavog kordona", građani su donosili hranu i čajeve.
„Od Sonje Vučićević i igre Magbeta na minus 10 ispred kordona policajaca, pa do one fantastične igre – uhapsite semafor“, seća se Suša.
Pošto im je bilo zabranjeno da izlaze na ulice, demonstrati su čekali da se na semaforu upali zeleno svetlo. Tada bi istrčavali na pešački prelaz, skakali i skandirali „uhapsite semafor“, i vraćali se na trotoar čim se pojavi žuto.
„To nije organizovala opozicija, nego obični ljudi. Ta kreativnost, hrabrost i duhovitost je pre svega dolazila od običnog sveta. Ali nije uvek bilo tako veselo, nego je trajalo dugo, a ljudi se obično sećaju samo lepih stvari. U ta tri meseca je bilo puno razbijenih glava, puno prebijanja od strane policije. Ali taj duh je bio strašno jak i ljudi su bili istrajni, nisu hteli da popuste. I to je bio ključ te pobede jer je to bila prva mala pobeda“, kaže Danijel Bukumirović.
Završilo se posle 88 dugih zimskih dana i noći, kada je posle dolaska specijalnog izaslanika OEBS-a Felipea Gonzalesa, februara 1997. godine, Miloševićeva vlada pristala da donošenjem leks specijalisa prizna pobedu opozicije u Beogradu i drugim gradovima.
„Kupio je sebi vreme“, kaže Gordana Suša.
Proći će još tri i po godine sankcija i siromaštva, rat na Kosovu i NATO bombardovanje, dok 5. oktobra nije zbačen sa vlasti.
„To je bila jedna neponovljiva energija i solidarnost. I od svega toga mi ostaje jedan zapravo tužan utisak kako je ta energija lako istopljena i kako su politički lideri u Srbiji u suštini bili tada, a sada pogotovo, nezreli da shvate puls građana“, navodi Suša.
Da li su shvatili veličinu žrtve Ivice Lazovića? Srpski pokret obnove mu je u početku finansirao rehabilitaciju, a onda su se, kaže, svi razišli. Pratimo ga kući. Od centra grada do svog sela Boljevci kraj Surčina, promeniće nekoliko autobusa.
„Imam tuđu negu i pomoć, sa tim primanja izađu 17 i po hiljada jedan deo. To je 34 hiljade otprilike. I zadovoljan sam. Nije važno koliko primiš para nego koliko možeš da se rastegneš“, kaže Lazović uz osmeh.
SPS, koji se nikada nije ogradio od svog aktiviste koji je pucao, od 2008. je ponovo na vlasti, a Lazović do danas nije uspeo da naplati odštetu za ono što mu se dogodilo.
Facebook Forum