Dostupni linkovi

logo-print

Veliki rat ili dugotrajno čarkanje?


Artiljerija samoproglašene Republike Nagorno-Karabah otvara vatru na položaje azerbejdžanske armije u okolini grada Martakert, 3. aprila

Artiljerija samoproglašene Republike Nagorno-Karabah otvara vatru na položaje azerbejdžanske armije u okolini grada Martakert, 3. aprila

Pišu: Andrej Šarogradski i Aleksandar Gostev (Priredila: Anamaria Ramač Furman)

Jermenija i Azerbejdžan i dalje se uzajamno se optužuju za narušavanje primirja i nastavak vatre u oblasti Nagorno-Karabaha, a situacija na liniji dodira karabaških i azerbejdžanskih snaga ostaje zategnuta.

Sahrana azerbejdžanskog vojnika u gradu Terter u delu Nagorno-Karabaha koji kontroliše Azerbejdžan, 2. aprila

Sahrana azerbejdžanskog vojnika u gradu Terter u delu Nagorno-Karabaha koji kontroliše Azerbejdžan, 2. aprila

O daljim varijantama razvoja događaja u regionu razgovaramo s politologom i međunarodnim analitičarem Konstantinom fon Egertom.

RSE: Mnogi eksperti smatraju da se Južni Kavkaz nalazi na pragu novog velikog rata, dok drugi tvrde da nijedna strana nije spremna da počne pravi rat i da ne treba očekivati ništa strašno. Koje mišljenje Vam je bliže?

Fon Egert: Više se slažem s drugom grupom politologa, s onima koji smirenije posmatraju događaje. Ne mislim da će se rasplamsati veliki rat između Azerbejdžana i Jermenije. Sadašnji tok događaja u Nagorno-Karabahu i oko njega u potpunosti se poklapa s onim što se u poslednjih sedam-osam godina zbivalo na postsovjetskom prostoru.

RSE: Međutim, sad i iz Jerevana i iz Bakua stiže izuzetno ratna retorika. Ljudi koji je izriču, po mom mišljenju, odavno su pripremeljeni za takav razvoj događaja. Nisu li događaji o kojima govorimo podstaknuti političkom napetošću koja je potrebna neklom u Jermeniji ili Azerbejdžanu? Ili, možda, nekoj trećoj strani izvan Bakua i Jerevana?

Fon Egert: Mislim da to nije potrebno nikome izvan Bakua i Jerevana. U krajnjoj liniji, ne vidim ko bi sada bio neposredno zainteresovan za zaoštravanje jermensko-azerbejdžanskog konflikta. Ipak, treba naglasiti da su zbivanja poslednjih godina izazvana promenom stavova, pre svega u Bakuu. Poznato je da je azerbejdžanska vlada u poslednjih desetak godina jačala oružane snage i dobila u tome podršku niza zemalja, pogotovo Turske. Azerbejdžanska armija danas je mnogo bolje pripremljena nego pre deset godina.

Jermenski dobrovoljci u Nagorno-Karabahu, 3. aprila

Jermenski dobrovoljci u Nagorno-Karabahu, 3. aprila

Pored toga, već duže vreme govori se o tome da bi Azerbejdžan u određenom momentu mogao odlučiti da pokuša da problem Karabaha reši primenom sile. Ono što se dogodilo na Krimu – aneksija od Rusije – u Bakuu je pojačalo uverenje da je Azerbejdžanu, koji je formalno "suveren" Nagorno-Karabaha, "sam Bog zapovedio" da pokuša da povrati tu teritoriju. Na vojnom planu to je veoma teško. Nije lako ni na političkom planu, jer za tako nešto nisu zainteresovani ni Rusija, ni SAD, ni ostale članice Minske grupe, koja se u okviru OEBS već dvadesetak godina bavi rešavanjem sukoba u Karabahu.

Ipak, pretpostavljam da su u Bakuu mogli da dođu na pomisao da postoje i drugi načini, pogotovo zbog toga što ekonomska situacija u Azerbejdžanu trenutno nije baš najbolja. Poznato je da je odvlačenje pažnje javnosti na neka zbivanja u inostranstvu u takvim okolnostima karakteristična taktika svih autoritarnih i poluautoritarnih režima.

RSE: Čini mi se da je životni standard u Azerbejdžanu u poslednjih deset godina stalno rastao. Dakle, može se govoriti o "sitoj stabilnosti". Zar je Ilham Alijev mogao da pomisli da izloži riziku tu stabilnost?

Fon Egert: Predsednik Alijev savršeno zna gde treba da se zaustavi. Ovakav rizik u današnjim okolnostima – kad pada cena nafte i smanjuju se budžetski prihodi – u načelu može da bude i politički opravdan. Jeste, ljudi su siti, ali nema čvrstih garancija u uslovima ekonomske krize, usporavanja rasta ekonomije Kine, pada potrošnje i pada potražnje nafte, koja je glavni izvozni proizvod Azerbejdžana. Zbog toga vojno rešenje ne mora da bude loša stvar za Alijeva ako se ima uvidu domaće javno mnjenje.

Uz to, sve što se dogodilo između Rusije i Ukrajine otvorilo je, ako hoćete, mogućnost otvorenijeg razgovora o onome o čemu se ranije izbegavao razgovor na postsovjetskom prostoru. Konkretno, o raznim zamrznutim i poluzamrznutim teritorijalnim sukobima. Smatram da bi vojno rešenje problema Nagorno-Karabaha bilo teško čak i za ojačaju azerbejdžansku armiju, ali u Bakuu je očigledno odlučeno da se demonstrira takva mogućnost i da je upravo sada vreme da se to učini.

Prebacivanje ranjenih jermenskih vojnika u Jerevan, 2. aprila

Prebacivanje ranjenih jermenskih vojnika u Jerevan, 2. aprila

RSE: Dosad smo govorili o političkim ambicijama i, možda, o političkim zabludama. A kad se govori o strahu? Kako sve ovo doživljavaju lideri Jermenije, ako se ima u vidu davna i nova prošlost, rusko-tursko zaoštravanje i činjenica da je Jermenija geografski stešnjena između Turske i Azerbejdžana?

Fon Egert: Naravno, i ja bih bio uznemiren da sam na mestu Jermenije. Situacija, kao i uvek, može da se otme kontroli svih strana. Ona može da se izrodi u regionalni sukob uz uključivanje čitavog niza spoljnih igrača. Ipak, za obnavljanje rata u regionu nije zainteresovan ni Jerevan, a nisu to ni odlazeća administracija u Vašingtonu ni Moskva. Svi imaju dovoljno problema – s Ukrajinom, sa Sirijom, s ekonomskom krizom.

Zbog toga smatram da će uskoro biti preduzeti pokušaji da se zaustavi sukob – bilo preko Minske grupe OEBS, bilo putem neposrednih kontakata između Moskve i Bakua, Moskve i Jerevana, odnosno Vašingtona, Bakua i Jerevana.

S druge strane, nije isključeno da je Azerbejdžan od početka zamišljao ovu operaciju kao podsećanje da on sve do danas nije ostvario svoj cilj. U svakom slučaju, ne očekujem da će se ovaj sukob narednih dana i nedelja ozbiljnije zaoštriti.

Drugačije gledište zastupa vojno-politički analitičar istručnjak za probleme međunarodne sigurnosti Jurij Fedorov.

"Borbena dejstva je ovom prilikom, verovatno, započela jermenska strana, za čijim leđima bi mogla da stoji Moskva. Sećamo se daje ruski predsednik Vladimir Putin posle obaranja ruskog bombardera rekao da se Turska 'neće provući samo sankcijama na izvoz paradajza'. Nakon toga u Turskoj je naglo porasla aktivnost boraca Kurdske radničke partije, koja održava tesne i davnašnje veze s Moskvom. Pored toga, poslednjih meseci u rusku vazdušnu bazu Erebuni u Jermeniji prebačeni su uderni helikopteri Mi-24P, transportni helikopteri Mi-8 i pet lovaca Mig-29. To je bitno povećalo borbene kapacitete 102. ruske vojne baze u Jermeniji. Ona ima oko pet hiljada vojnika i oficira, raspolaže sa 84 tenka, 17 borbenih oklopnih vozila, 148 oklopnih transportera, 84 artiljerijska sistema. To je ozbiljna snaga", navodi Fedorov, te dodaje:

"Sasvim je moguće da je po prvobitnom scenariju trebalo da jermenska vojska uz rusku podršku nanese ozbiljni poraz armiji Azerbejdžana. U tom slučaju Turska će ili 'izgubiti čast' dozvolivši da njen saveznik Baku pretrpi poraz ili će biti primorana da se umeša u sukob i time se verovatno sukobi s ruskom vojskom. Usled toga, Putin bi postao politički dobitnik, jer bi dobio 'legalan' povod za udar na tursku armiju. NATO, u kojem je Turska jedna od vodećih članica, našao bi se u političkom ćorsokaku, pošto bi formalni inicijator oružanog sukoba s Moskvom bila Ankara."

Ruski borbeni avioni MIG-29 poleću iz baze Erebuni u Jermeniji, februara 2016.

Ruski borbeni avioni MIG-29 poleću iz baze Erebuni u Jermeniji, februara 2016.

RSE: A ukoliko Jermenija i Azerbejdžan krenu u pravi rat i azerbejdžanska vojska pobedi jermensku te u potpunosti zauzme Nagorno-Karabah?

Fedorov: To, takođe, pruža Moskvi "legalni" povod da se umeša u rat na strani Jermenije, pa i da zapreti Azerbejdžanu udarom sa severa, iz Dagestana. Kasnije bi se događaji odvijali po navedenom scenariju.

RSE: Ipak, najverovatnija varijanta je dugotrajno krvoproliće bez opipljive pobede bilo koje strane, uz očuvanje sadašnjeg statusa Nagorno-Karabaha?

Fedorov: Jeste, sada je najrealniji taj scenario – dugotrajna borbena dejstva u Karabahu bez primetne prevage bilo koje strane ili neprestano narušavanje prekida vatre. To će, verovatno pre nego kasnije, dosaditi zemljama Zapada, Americi i Evropskoj uniji, i one će početi da aktivno ispituju teren za bilo kakvo mirno rešenje. A to će, opet, zahtevati usku saradnju s Kremljem, koji će ponovo da nastupi u ulozi "mirotvorca" i moćnog igrača u regionu.

Drugim rečima, sadašnje zaoštravanje situacije u Karabahu potvrđuje da je Kremlj zainteresovan za razbuktavanje oružanih konflikata u tim mestima gde može da ispolji ozbiljni uticaj na političare i situaciju.

XS
SM
MD
LG