Vraća li se Srbija u devedesete

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li se Srbija vraća u devedesete godine. Sagovornici su bili istoričarka Dubravka Stojanović i pisac Vladimir Arsenijević.

Bilo je reči o tome zašto je vlast baš u ovom trenutku krenula u obračun sa neistomišljenicima, otkud Ivici Dačiću moć da smenjuje upravnika Narodne biblioteke Srbije, da li se Demokratska stranka, u strahu da će izgubiti izbore, udvara nacionalističkom delu biračkog tela, o popustljivom odnosu vlasti prema huliganima, kako se Nataša Kandić našla na udaru kada je javnosti ponudila dokumente o umešanosti nedavno postavljenog načelnika Generalštaba Vojske Srbije Ljubiše Dikovića u zločine na Kosovu, zašto vladajuća garnitura demonstrira bliskost sa Republikom Srpskom i njenim liderom Miloradom Dodikom, zašto se u Srbiji reč genocid pominje samo onda kada se negira srebrenički genocid, kao i o tome zašto je veoma mali broj intelektulaca protestovao protiv smene upravnika Narodne biblioteke Srbije, Sretena Ugričića.

Omer Karabeg: Može li se reći da situacija u Srbiji poslednjih nekoliko meseci podseća na atmosferu koja je vladala devedesetih godina?

Dubravka Stojanović: Ja mislim da Srbija nije ni izašla iz devedesetih.Površno gledano, po mnogo čemu - jeste, ali u nekim suštinskim stvarima ona nije promenila matricu. Nije došlo do promene u bitnim stvarima koje određuju našu sadašnjost i budućnost. Mislim, pre svega, na nacionalni program, na ekonomski program i na spoljnu politiku. Tu, zapravo, nije došlo do bitnog zaokreta nakon 2000. godine.

Vladimir Arsenijević: Mada smo devedesetih godina živeli u strahovitom užasu, činjenica je da je u Srbiji, od samog početka vladavine Slobodana Miloševića, bilo dosta snažnog otpora tom režimu. Bilo je akcija za mir i protesta protiv razaranje Dubrovnika, Vukovara i Sarajeva, bilo je i demonstracija. Sada kao da vlada konsenzus oko svete srpske nevinosti u svemu i svačemu.

Omer Karabeg: Šta je uzrok ovog očiglednog skretanja u desno, bahatog ponašanje vlasti i histeričnih reakcija režimskih medija? Da li se sve to radi zbog predstojećih izbora?

Dubravka Stojanović: Ovde se svaka vlast zasnivala na stalnoj borbi protiv imaginarnog neprijatelja. Umesto da nudi programe i planove - šta sa izvozom, šta sa budžetom, oduvek je proizvodila neprijatelje. Napravite neprijatelja i protiv njega vodite borbu. Taj neprijatelj može da bude spoljašnji i onda protiv njega krenete u rat, ali može da bude i unutrašnji, kada nema nade za neki rat. Kada treba vlast će raspaliti po Kosovu i reći: “Nemojte sada nijedno pitanje da postavljate dok se Kosovo ne reši“. A, ako trenutno nije zgodno pokretati pitanje Kosova, vlast će ekspresnom odlukom otpustiti upravnika Narodne biblioteke Sretena Ugričića, proizvodeći neprijatelja za tu nedelju i okupljajući javnost oko te teme. Baš je briga što je time srpska kultura pretrpela nepopravljivu štetu.

Vladimir Arsenijević: Verovato su jedan od povoda za akciju smenjivanja upravnika Narodne biblioteke bili predstojeći izbori. Trebalo je proveriti način na koji birači razmišljaju i, kako naši političari vole da kažu, mobilisati medije i sve uslužne ljude u njima koji će verno slediti ono što je rekao ministar policije. U slučaju Nikolaidis-Ugričić šokantna je bila usaglašenost između političara i medija, s jedne strane, i građana koji su na neverovatan način aplaudirali tim odlukama i groznom jeziku koji se ponovo čuo u našem javnom govoru, jeziku koji je pretio zatvorima i kaznama. U celoj toj stvari najužasnije je bilo to što je nakon dugog vremena ponovo pokuljao jedan strašni, agresivni antiintelektualizam. Desilo se to da pripadnici Socijalističke partije Srbije - koja je vodila sve ratove devedestih godina i gurnula ovu zemlju u propast - optužuju za terorizam i pokušaj ubistva državnog vrha Srbije ljude poput Sretena Ugričića, Andreja Nikolaidisa, Filipa Davida, članove Foruma pisaca, intelektualce iz regiona i inostranstva. To je fantastičan preokret kome se u oktobru 2000. godine, kada se rušio Slobodan Milošević, nismo nadali.

Omer Karabeg: Otkud to da je Ivica Dačić, lider Socijalističke partije i nekadašnji Miloševićev portparol, odjednom u ovim vremenima dobio glavnu ulogu? On smenjuje uglednog pisca, direktora Narodne biblioteke, preti neposlušnim, svađa Srbiju sa Evropskom unijom i Amerikom, dobija centralnu ulogu u medijima.

Dubravka Stojanović: On je vešt političar, on isprobava granice svoje moći, ali i to dokle će ga pustiti Demokratska stranka, njegov najveći koalicioni partner. U slučaju Ugričića, on je najpre pustio balon, nešto pripretio u jednom od svojih govora i onda čekao kako će to da prođe. On iz situacije u situaciju meri svoju poziciju, a njegov koalicioni partner, Demokratska stranka, ga pušta. Mediji su se svemu tome jako obradovali, u tome su očigledno veoma uživala stručna udruženja, sva udruženja književnika i svi oni koji bi trebalo da budu zabrinuti za slobodu misli i reči u ovoj zemlji. Svi su to uglavnom prećutali ili se nakačili da potkače Ugričića. Pošto vidi da mu dobro ide, Dačić ide dalje. Deli packe Evropi i Americi. On nikada nije naišao ni na kakav otpor. Otpora nije bilo i to je za mene ključno pitanje. Vlast će uvek meriti dokle može da ide, a otpor je taj koji može da je zaustavi.

Vladimir Arsenijević: Demokratska stranka je onim sporazumom o praštanju dala legitimitet SPS-u i uvela ga u ovo novo doba kao partiju očišćenu od zala prošlosti, a da se nijednog trenutka nije ozbiljno diskutovalo o svemu tome. SPS je na mala vrata, sa Ivicom Dačićem na čelu, uveden u postmiloševićevsku srpsku politiku. Ja sam se zgražavao slušajući ljude, u čije mišljenje nemam razloga da sumnjam, koji su s optimizmom govorili o Dačiću u smislu - pa, prošle su tolike godine, ljudi su se transformisali. Ali, evo, sada vidimo kako su se transformisali.

Gorka pilula glasa za DS

Omer Karabeg: Ivica Dačić je 2009.godine proglašen najevropljaninom.

Vladimir Arsenijević: U Srbiji su uvek policajci uživali veliki ugled, pa mi to nije ništa čudno.

Omer Karabeg: Ivica Dačić ide tako daleko da na neki način relativizuje i huliganske ispade. Kada su huligani napali hrvatske navijače u Novom Sadu tokom Evropskog prvenstva u rukometu, Dačić je reagovao tako što je pozvao huligane da se ne ponašaju kao oni, to jest Hrvati, kada naši odu tamo. Prosto je neverovatno da ministar policije može tako nešto da izjavi.

Dubravka Stojanović: Očigledno je tražio podršku huligana, a preko huligana i onih koji zastupaju ekstremne političke stavove kojih ima jako mnogo, a možemo očekivati da će ih biti i više što se kriza bude više produbljivala.

Vladimir Arsenijević: Neko je rekao da je tih dana, kada se sve to događalo, bio neki retrogradni Merkur. Ne samo da se desio napad na hrvatske navijače u Novom Sadu, nakon čega su napadači abolirani izjavom Ivice Dačića, ne samo da je brutalno smenjen upravnik Narodne biblioteke, a jedan značajan regionalni pisac proglašen teroristom, nego je u jednoj TV emisiji komandant srpske žandarmerije pretio novinarima i prozivao ih kao u nekoj policijskoj stanici.

To sve je ostavilo mračan utisak. Tih nekoliko dana odjednom se ukazala jedna Srbija koja je čak i za nas tajna, a koja je očito jako moćna i spremna da u svakom trenutku odbaci masku demokratije i evropejstva. Pokazala se u pravom svetlu. I to svetlo je zaista grozno. Međutim, u svemu tome su SPS i ministar Dačić samo druga liga. Onaj ko zaista vodi politiku u ovoj zemlji, ko sigurno stoji iza svih tih poteza, je, na žalost, Demokratska stranka, a to je stranka koja je bila naš izbor. To je jako gorka pilula za svakoga u Srbiji ko je davao glas Demokratskoj stranci. Bojim se da će se nešto od tog razočaranja pokazati na izbornim rezultatima ove godine.

Omer Karabeg: Kako tumačite napadnu bliskost vlasti sa Republikom Srpskom i njenim liderom Miloradom Dodikom?

Dubravka Stojanović: To tumačim upravo onim što sam rekla na početku - da Srbija nikada nije izašla iz devedesetih. To možemo da vidimo u ponašanju kako prema Republici Srpskoj, tako i prema Kosovu. Vidimo podršku razbijanju Bosne, a malo-malo, pa se baš iz usta Ivice Dačića čuje ideja o podeli Kosova. Program teritorijalnog širenja Srbije nikada nije napušten i to nije nikakva tajna. On je neprekidno tu i mi još uvek nismo napravili kopernikanski preokret i sa širenja teritorije, koje uvek uključuje rat i nasilje, prešli na ono čime se bave moderna društva, a to su razvoj, životni standard, školstvo, zdravstvo. Ta pitanja kod nas zauzimaju vrlo nisko mesto na lestvici prioriteta.

Vladimir Arsenijević: Ne mislim da je ta bliskost neverovatna. Za vodeće aktere srpske politike to mu dođe veoma prirodno. Za mene je bilo fantastično da čujem sve relativizacije Milorada Dodika u njegovom TV duelu sa Čedomirom Jovanovićem. Dodik tvrdi da Republika Srpska nije genocidna tvorevina, jer je osnovana 1992. godine, a genocid u Srebrenici se dogodio tek 1995. Ali mi ne smemo ni da kažemo da je to genocid. Srđa Popović je nedavno dobro primetio da mi živimo u zemlji u kojoj je genocid zabranjena reč, izuzev kada ga poričete. Mislim da to na jako dobar i precizan način definiše današnju Srbiju.

Meni je grljenje Tadića i Dodika, ono ljubljenje i oni oduševljeni osmesi isto što i Tadićevo igranje košarke sa Ivicom Dačićem. Stvorio se jedan krug političara koji je uvek i isključivo zainteresovan za atavističke vrednosti - teritorije, granice, nacije i koji nije u stanju da promišlja ništa od onoga što bi ovu zemlju u budućnosti moglo da povuče ka boljitku.

U tom pogledu stvari se ništa nisu promenile od početka devedesetih godina. Sećam se da sam 1990. godine, kada su bili neki izbori u Britaniji, gledao na BBC-u razne političare kako pokušavaju da pridobiju birače ubeđujući ih da će, ako za njih glasaju, bruto nacionalni dohodak porasti za 0,2 posto, plate za pet posto i sve tako. Sve je bilo u grafikonima, brojkama, postotcima. Onda sam prešao na neku od naših TV stanica i video naše razularene političare kako mlate pesnicama o sto i urliču o nacijama, lojalnosti i mobilizacijama.

Omer Karabeg: Demokratska stranka se očigledno uplašila da će izgubiti vlast i čini sve da se dodvori nacionalističkom delu biračkog tela. Mislite li da joj ta taktika može pomoći da sačuva vlast?

Dubravka Stojanović: Nadam se da ne može. Setimo se poslednjih izbora koje je Demokratska stranka dobila govoreći više o Evropi, a manje o Kosovu, dok ih je Demokratska stranka Srbije, koja je isključivo govorila o nacionalnim interesima, senzacionalno izgubila. Ti izbori su budili nadu da su građani razumniji i racionalniji od svojih političara. Nikada od te nade neću odustati, jer bi mi bilo strašno da ni tu nadu nemam. Videćemo šta će biti glavne parole na ovim izborima. Verujem da će uspešnije biti one parole koje govore o socijalnom i ekonomskom stanju u Srbiji, nego one koje nude ponovno komadanje Bosne i Hercegovine ili Kosova.

Simbioza vlasti i intelektualne elite

Omer Karabeg: Ipak se u ovoj sadašnjoj predizbornoj kampanji, koja zvanično nije ni počela, igra na nacionalne emocije. Uostalom, šta drugo ova vlast može i da čini kada nema para da zaposli ljude i poveća plate i penzije, a ni snage da pritisne tajkune da pomognu da se zemlja izvuče iz krize. Verujete li da će ljudi zaboraviti bedu i glad u ime patriotizma?

Vladimir Arsenijević: To je apsolutno moguće, jer se uz priče o patriotizmu uvek nađe nekakav krivac. Nisam siguran ko, zapravo, vodi politiku Demokratske stranke, ali znam da pojedine marketinške agencije imaju veliku moć, pa se govori o šaperizaciji Srbije, jer Srđan Šaper, bivši član grupe Idoli, i njegova marketinška agencija imaju izuzetan politički uticaj na Demokratsku stranku. Ima jedna anegdota koja mi se čini simptomatičnom za stanje u kojem se danas nalazi Srbija pod Demokratskom strankom.

Neko je otvorio luksuzno opremljen kafić i nikako mu nije išlo. Onda je na nekoj žurci razgovarao sa Srđanom Šaperom i požalio mu se da mu ne ide posao. Ovaj mu je, kažu, dao jednostavan savet - poseljači. On je poseljačio i kafić je fantastično krenuo. Na žalost, taj kafić je Srbija, vlasnik je Demokratska stranka, a poseljačivanje može da bude osnovna premisa njihove politike u poslednjih nekoliko godina.

Omer Karabeg: Neverovatno je kako su vlast i režimski mediji reagovali kada je Nataša Kandić izašla u javnost sa dokumentima da je novopostavljeni načelnik Generalštaba Vojske Srbije umešan u zločine na Kosovu. Umesto da se ti dokumenti prouče, Nataši Kandić se preti sudom, a režimski mediji na velika zvona objave reakciju vlasti, a da prethodno nisu ni obavestili šta sadrže materijali, koje je gospođa Kandić poslala medijima.

Dubravka Stojanović: Bojim se da oni znaju šta piše u dokumentima gospođe Kandić i da su to znali i ranije. Mislim da znaju, ali ne haju.

Vladimir Arsenijević: Bilo je poražavajuće gledati kako se država, sa jednom neverovatnom odlučnošću, rešava “teroriste“ Sretena Ugričića, vrlo uspešnog upravnika jedne za nas beskrajno važne institucije kao što je Narodna biblioteka, a istovremeno se svim silama upire da odbrani jednog drugog službenika - načelnika Generalštaba. Imam utisak da čim se država toliko trudi da dokaže nečiju nevinost, taj nije nevin.

Omer Karabeg: Gospođa Stojanović, rekli ste da je za vas ključno pitanje zašto nema otpora svim ovim potezima vlasti. Činjenica je da se je vrlo malo pisaca oglasilo povodom smene Sretena Ugričića, a na prste bi se mogli nabrojati profesori univerziteta, koji su digli glas u njegovu odbranu. Zašto najveći broj intelektualaca ćuti?

Dubravka Stojanović: To tumačim savršenom simbiozom između naše vlasti i intelektualne elite. Oni daju alibi jedni drugima. Kad vlast nastupi strogo i pokaže svoju moć, onda ovi drugi zaključe da je stvar mnogo strašna i opasna i da treba da se ćuti. Oni, dakle, žive u savršenoj simbiozi. Kad vlast šalje poruke da je nešto opasno, intelektualci odmah kažu da jeste i da se ne može ništa učiniti. Tako se naša intelektualna elita ponašala i sedamdesetih i devedestih godina. Sedamdesetih godina se pobunila jedna veoma mala grupica ljudi.

Iako se njima ništa strašno nije desilo, svi drugi su ćutali i podržavali sve što se radilo. Tako je bilo i u ratnim devedesetim. To je konstanta ponašanja naše inteligencije, koja po definiciji i ne spada u inteligenciju. Jer, posao inteligencije je da kritikuje vlast, da poboljšava državu tako što će je kritikovati. Nije intelektualac onaj ko povlađuje vlasti. Krug naših intelektualaca je tragično uzak i svodi se na vrlo mali broj gotovo uvek istih imena. To je slučaj Ugričić ponovo pokazao.

Omer Karabeg: Ali, vlast je nastupila tako oštro da su se ljudi, koji su u državnoj službi, zaista mogli uplašiti da će izgubiti posao, ako se pridruže protestu zbog smenjivanja Ugričića.

Dubravka Stojanović: To je taj savršeni alibi o kojem govorim. Ne smem da izgubim posao, pa zato neću ništa da kažem. Ali, šta da radimo sa onima koji su u penziji, a tih je mnogo? Šta je sa PEN klubom? Tu je celo rukovodstvo u penziji. Ne verujem da bi im neko uzeo penzije. Bliskost sa vlastima i večito podržavanje vlasti pravda se tobožnjim strahom za egzistenciju. Uvek se traži neka malu vajda za sebe, a ta mala vajda je uvek preča od bilo kakvog javnog interesa, pa i od slobode misli i govora.

Vladimir Arsenijević: Sigurno je da jedan broj ljudi nije reagovao iz straha da se negativne posledice ne prošire i na njih. Ali mislim da jedan broj ljudi, pa i jedan broj intelektualaca, duboko veruje da se, ako uđe u bilo kakav odnos sa državom, automatski odriče svoje duše, svog mozga, svog mišljenja i da se stavlja u stopostotno podređen odnos prema državi kao poslodavcu, odnos koji isključuje čak i elementarno pravo na mišljenje.
Pa, dođavola, čak i onaj koji radi u Mekdonaldsu ima pravo da kaže da mu se ne sviđaju hamburgeri. Prosto je neverovatno koliko je ljudi iz moje branše, zatim novinara i urednika s krajnjim razumevanjem reagovalo na smenu Ugričića - “pa ne može to tako, država te hrani, a ti tako drsko govoriš o njoj“. Nije ni čudo što u Srbiji postoji ona odvratna izreka - veži konja gde ti gazda kaže. To je precizna definicija tog mentaliteta.

Dubravka Stojanović: U TV emisiji “Utisak nedelje“, posvećenoj Sretnu Ugričiću - on je bio i jedan od gostiju - bilo je jasno da je glavna optužba protiv njega takozvana moralno-politička podobnost, koja se nekada bukvalno tako i zvala. Sve se svodi na ono - kako vi, kao državni službenik, smete tako nešto da kažete. Tu je bila prisutna i Ljiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije, koje je stalno celu stvar vraćala na delikt mišljenja, poznatu krivicu iz vremena socijalizma. Ona je stalno govorila - ja znam da vi, Sretene Ugričiću, mislite ono što misli i Nikolaidis i da vi, ustvari, ne volite Republiku Srpsku na način na koji je ne voli ni Nikolaidis.

Ona je neprekidno to spočitavala Ugričiću. To je apsolutno nečuveno kao optužba. Mislim da se veliki deo inteligencije slaže sa gospođom Smajlović i u celoj toj priči Nikolaidis-Ugričić vidi nešto protiv Republike Srpske. Uostalom, veći deo naše inteligencije stoji iza te tvorevine, kao što je stajao i iza samog rata u Bosni, koji je najvećim delom ta inteligencija i osmislila. Ima tu, dakle, i dubljeg ideološkog sloja u kojem onda Ugričić zaista izgleda kao izdajnik. U tom smislu mi još nismo izašli iz devedesetih.