Dostupni linkovi

logo-print

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome kako se pravosuđe u Srbiji odnosi prema ratnim zločinima. Sagovornice su bile Vesna Rakić-Vodinelić, profesorka prava iz Beograda i Milica Kostić, direktorka za pravna pitanja beogradskog Fonda za humanitarno pravo. Bilo je reči o tome zašto poslednjih godina viši sudovi u Srbiji sve češće ukidaju i onako retke presude za ratne zločine, kako se pronalaze neverovatne olakšavajuće okolnosti za počinioce najtežih ubistava, zašto Tužilaštvo za ratne zločine strogo pazi da ne optuži nekog višeg oficira vojske ili policije, o političkim pritiscima kojima je izloženo pravosuđe kada su u pitanju suđenja za ratne zločine, o pristrasnosti sudije u procesu koji načelnik Generalštaba Ljubiša Diković vodi protiv Nataše Kandić, kao i o tome da li je Zapad digao ruke od zločina u jugoslovenskim ratovima, pa će mnogi počinioci ostati nekažnjeni.

Omer Karabeg: U poslednje vreme sve češće se dešava da viši sudovi u Srbiji ukidaju presude za teške ratne zločine počinjene u ratovima devedesetih godina. Tako su ukinute presude za ratne zločine u Tenji, Lovasu i na Ovčari u Hrvatskoj, u Bijeljini i Brčkom u Bosni i Hercegovini i u Ćuškoj na Kosovu. Šestorici ljudi, osuđenih na 20 godina zatvora za zločin na Ovčari, izdržavanje kazne je početkom prošle godine bilo prekinuto i oni su pušteni na slobodu do nove odluke. To se dogodilo četiri godine nakon što je presuda postala pravosnažna. Zar to nije neverovatan presedan?


Milica Kostić: To je apsolutno neverovatan presedan da se pravosnažna presuda ukine nakon četiri godine, a postupak je pre toga trajao oko 10 godina. Reč je o tome da je jedan od osuđenih uložio ustavnu žalbu tvrdeći da mu je povređeno pravo na nepristrasno suđenje, jer je jedan te isti sudija učestovao i u žalbenom postupku i u onom koji mu je prethodio, pa je Ustavni sud Srbije zaključio da je njegovo pravo bilo povređeno. Ustavni sud, međutim, nije rekao da je taj sudija bio pristrasan, već da je mogao da bude. Dakle, presuda nije ukinuta zbog nečega što se desilo, već zbog nečega što je moglo da bude.

U ovom društvu dominira shvatanje da optužene za ratne zločine treba pre smatrati herojima nego krivcima, jer žrtve njihovih zločina nisu “naše“.

Vesna Rakić-Vodinelić: Da su pogledali praksu Evropskog suda za ljudska prava, sudije Ustavnog suda mogle su da vide da u evropskoj praksi preovlađuje stav da učešće istog sudije u raznim fazama postupka samo po sebi ne znači da on može biti pristrasan, nego da se moraju posmatrati okolnosti svakog konkretnog slučaja. Čini mi se da su takve odluke naših sudova posledica shvatanja koje dominira u ovom društvu da optužene za ratne zločine treba pre smatrati herojima nego krivcima, jer žrtve njihovih zločina nisu “naše“.

Omer Karabeg: Neverovatno je koliko je olakšavajućih okolnosti sud u stanju da nađe za najsvirepija ubistva. Uzimaju se u obzir porodične prilike, pa protok vremena od trenutka kada je počinjen zločin i ko zna šta još.


Milica Kostić: Mislim da bih mogla da nabrojim na prste jedne ruke optužene za ratne zločine kojima nisu uzete u obzir porodične prilike kao olakšavajuća okolnost. To ide do apsurda. Apsolutno svaka okolnost iz porodičnog života optuženog može biti olakšavajuća okolnost - i ako ima jedno dete, i ako ima dvoje dece, i ako nema dece već samo suprugu. Da apsurd bude veći dešavalo se da optuženom kao olakšavajuća okolnost bude uzeto to što nema porodicu. Protok vremena se, takođe, uzima kao olakšavajuća okolnost, iako u tome nema nikakakve logike, jer ratni zločini ne zastarevaju.

Sud je dvojici optuženih izrekao kaznu ispod zakonskog minimuma s obrazloženjem da su ratne zločine počinili bez iskazane surovosti

Posebno zabrinjava što se često izriču kazne koje su ispod zakonskog minimuma, a on za ratne zločine iznosi pet godina. Recimo, u predmetu Ćuška, u kome se sudi za jedan od najvećih ratnih zločina nad Albancima, sud je dvojici optuženih izrekao kaznu ispod zakonskog minimuma s obrazloženjem da su ratne zločine počinili bez iskazane surovosti, što je potpuno apsurdno i u neskladu sa zakonom. Surovost nije element tog dela, pa da odsustvo surovosti može biti smatrano olakšavajućom okolnošću.

Vesna Rakić-Vodinelić

Vesna Rakić-Vodinelić

Vesna Rakić-Vodinelić: Svi ovi primeri pokazuju ono što sam već rekla - da u javnosti vlada uverenje da oni koji su počinili zločine prema pripadanicima druge nacionalnosti nisu zločinci, već borci za “našu stvar“. Uzmimo samo protok vremena kao olakšavajuću okolnost. Evropsko pravosuđe to ne poznaje kada su u pitanju ratni zločini. Pa, imali smo slučajeve da su za ratne zločine u Drugom svetskom ratu bili osuđeni ljudi koji su imali skoro sto godina. Kod nas je protok vremena samo izgovor da bi se umanjila kazna. A ko stvara tu olakšavajuću okolnost? Pa, sami sudovi. Ako imate jako mnogo ukidanja presuda i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, postupak sve duže traje, sve više se udaljavamo od zločina zbog koga se sudi, a protok vremena postaje sve veća i veća olakšavajuća okolnost. To je nešto što strašno ponižava pravosuđe i pravo. S druge strane, sastav Veća za ratne zločine se sve češće menja pogotovo od one neuspele reforme pravosuđa, a predsednik Višeg suda u Beogradu se sve više na neadekvatan način meša u to ko će biti u tom veću. Ta praksa koincidira sa promenom vlasti 2012. godine.

Omer Karabeg: Ono što je karakteristično za suđenja za ratne zločine u Srbiji je da se Tužilaštvo za ratne zločine strogo čuva da ne optuži nekog funkcionera ili višeg vojnog i policijskog oficira koji je izdavao naloge. Optužnice se podižu samo protiv izvršilaca. Zašto je u Srbiji nemoguće podići optužnicu protiv nekog generala?


Milica Kostić: Verujem da je to posledica nedostatka tužilačke hrabrosti, ali - da ne bismo bili previše strogi prema tužilaštvu - neosporno je da postoji opstrukcija državnih organa. Zamenik tužioca Bruno Vekarić kaže da kada tužilaštvo - istražujući odgovornost visoko rangiranih osoba u vojnoj i policijskoj hijerarhiji - zatraži od Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva odbrane neka dokumenta dobije odgovor da ih oni nemaju, da je arhiva uništena u bombardovanju i slično.

Poruka je svakako i doček koji je priređen haškom osuđeniku generalu Lazareviću nakon što se vratio sa odsluženja kazne, doček kome su prisustvovali članovi vlade

Ne treba zaboraviti ni političke poruke koje dobija tužilaštvo kao što je ona kada je predsednik (Tomislav) Nikolić poručio tužiocu (Vladimiru) Vukčeviću da pazi šta kopa po Srbiji, kada je ovaj najavio istragu protiv načelnika Generalštaba Ljubiše Dikovića. Poruka je svakako i doček koji je priređen haškom osuđeniku generalu (Vladimiru) Lazareviću nakon što se vratio sa odsluženja kazne, doček kome su prisustvovali članovi vlade. To su sve vrlo jasne poruke, ne samo Tužilaštvu za ratne zločine, nego i potencijalnim svedocima-insajderima iz redova vojske i policije. Istina, nakon što je Evropska komisija kritikovala Srbiju što ne procesuira visokorangirane osobe, pokrenuta je 2014. godine prva istraga protiv jednog generala - Dragana Živanovića, bivšeg komandanta 125 motorizovane brigade, ali prošle su dve godine, a mi ne znamo kakvi su rezultati te istrage. Imamo i slučaj ubistva braće Bitići, koji je verovatno najbolji primer impotentnosti naših pravosudnih organa nadležnih za procesuiranje ratnih zločina. Mada istraga traje više od deset godina, nema nikakvog napredka, iako postoje brojni dokazi koji ukazuju na involviranost bivšeg generala policije Gorana Radosavljevića-Gurija koji je, između ostalog, član Glavnog odbora Srpske napredne stranke. Ako nema napretka u takvom predmetu, gde postoji pritisak od strane Sjedinjenih Američkih Država, čiji su državljani bili braća Bitići, onda je teško verovati da će biti rezultata u nekim drugim slučajevima.

Vesna Rakić-Vodinelić: Nije samo u pitanju neaktivnost naših organa gonjenja i slanje direktnih poruka tužilaštvu, nego se dešava i nešto drugo što u Srbiji, pa i bivšoj Jugoslaviji, ima malo dužu istoriju. Reč je o pokušajima naknadne legitimizacije spornih ličnosti. Tako je načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković dobio visoko odlikovanje nakon što su se javili prvi glasovi o njegovoj mogućnoj komandnoj odgovornosti za zločine na Kosovu. Ili jedan drugi primer koji nema veze za zločinima počinjenim devedesetih godina. Jedan od glavnih argumenata u korist rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića bilo je podsećanje da ga je američki predsednik Truman odlikovao zbog spasavanja američkih pilota u Drugom svetskom ratu.

Načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković dobio je visoko odlikovanje nakon što su se javili prvi glasovi o njegovoj mogućnoj komandnoj odgovornosti za zločine na Kosovu

Ko god u ovoj zemlji dobije orden ili neko drugo visoko priznanje smatra se oslobođenim od krivičnog gonjenja za dela koja sa tim ordenjem nemaju nikakve veze. S druge strane, imamo pokušaj oduzimanja legitimiteta onima koji su nadležni za gonjenje ratnih zločina. Tako je jedan narodni poslanik u parlamentu, mislim da se preziva Drecun, sa vrlo čudnim obrazloženjem tvrdio da se zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić protivzakonito nalazi na tom mestu.

Omer Karabeg: Međutim, kada se neko usudi da ukaže na povezanost nekog pripadnika vojnog vrha sa ratnim zločinom, onda ga čeka tužba za klevetu, kao što je to slučaj sa Natašom Kandić, bivšom direktorkom Fonda za humanitarno pravo, koja je iznela činjenice o odgovornosti za zločine na Kosovu pripadnika 37 motorizovane brigade, kojom je tada komandovao sadašnji načelnik Generalštaba Ljubiša Diković.

Milica Kostić

Milica Kostić

Milica Kostić: Diković je podneo tužbu protiv Nataše Kandić i taj postupak je završen. Ja sam prisustvovala svim suđenjima. Sudinica, koja je vodila postupak, bila je vrlo neprijateljski raspoložena prema nama iz Fonda za humanitarno pravo. Recimo, kada je saslušavana Nataša Kandić, tada je bilo dozvoljeno javnosti i medijima da budu prisutni u sudnici, a na sledećem ročištu, kada je trebalo da bude ispitan Ljubiša Diković od strane gospođe Kandić, naprasno je doneta odluka da se isključi javnost. Obrazloženje je bilo da se radi o maloj sudnici u kojoj nema mesta za medije i javnost, iako je suđenje bilo u istoj onoj sudnici u kojoj je bila saslušana Nataša Kandić. Sudinica je, takodje, nama zabranila iznošenje dokaza koji potvrđuju istinitost i verodostojnost onoga što je navedeno u našem dosijeu o Ljubiši Dikoviću. Sud je doneo odluku da se odbiju svi naši dokazi uključujući i svedoke među kojima je i bivši vojni tužilac tokom rata na Kosovu koji se bavio slučajem Diković. Mi sada čekamo prvostepenu odluku. Nemamo velika očekivanja, ali ćemo se boriti do kraja.

Omer Karabeg: Reklo bi se da danas Brisel i Vašington ne brinu previše o tome kakav je u Srbiji odnos vlasti prema ratnim zločinima. Ranije su bili u stanju da nateraju vlast da izruči Karadžića i Mladića, a danas mirno gledaju kako Beograd odbija da izruči Haškom tribunalu tri člana Srpske radikalne stranke, koje je Tribunal optužio da su vršili pritisak na svedoke. Da li to znači da njih više ne interesuju ratni zločini počinjeni u jugoslovenskim ratovima devedesetih godina, da je to za njih završena priča?


Vesna Rakić-Vodinelić: Zaista ne znam da li mogu da odgovorim na to pitanje zato što ponašanje centara moći u Evropi i van nje nije baš jednoznačno. Da li je data neka pauza zbog naših sve učestalijih izbora - ne znam. Moguće je da njih sada interesuju neke druge stvari koje nisu vezane za kršenje ljudskih prava, ratne zločine, masovna ubistva i patnje ljudi - da im to nije u prvom planu zbog izbeglica, Kosova i drugih pitanja, ali čini mi se da to kad-tad mora doći na dnevni red. Na kraju, mi koji živimo ovde ne treba mnogo da vodimo računa o tome šta Vašington i Brisel misle.

Meni se čini da je za našu budućnost vrlo važno da znamo da li mi na ulici prolazimo pored neosuđenih ratnih zločinaca

Meni se čini da je za našu budućnost vrlo važno da znamo da li mi na ulici prolazimo pored neosuđenih ratnih zločinaca, da li su oni naše komšije, da li zbog žrtava imamo pravo da pustimo da zločini ostanu nekažnjeni. Kada je završen Drugi svetski rat, tada je u nekim zemljama, pre svega u Francuskoj i Holandiji, zbog sporosti pravosuđa došlo do takozvane privatne pravde - žrtve ili ljudi koji su patili za vreme rata uzimali su stvar u svoje ruke i to se zvalo “divlje pročišćavanje“. Onda je (Šarl) De Gol, za koga se ne može reći da je bio preveliki pristalica proganjanja osumnjičenih za ratne zločine - treba se samo setiti zbog kojih razloga je pomilovao maršala (Filipa) Petena - shvatio da država mora da uzme stvar u svoje ruke. U našem slučaju neće se desiti da žrtve uzmu pravdu u svoje ruke, ali će neprocesuiranje ratnih zločina otežati odnose između država bivše Jugoslavije. Da bismo te odnose nekako vratili makar na nulu, mora biti ispitana odgovornost najvažnijih aktera ratnih zločina - tu mislim pre svega na visoko rangirane policijske i vojne oficire.

Milica Kostić: Mislim da možemo da se složimo da postoji neka vrsta zamora Balkanom, a ne treba zaboraviti da je u toku proces zatvaranje Haškog tribunala. Čini mi se da Srbija koristi tu situaciju i izvrdava svoje obaveze. Šta stoji iza toga - u to ne bih da ulazim. Kada je počelo da se govori o zahtevu Haškog tribunala da Srbija izruči troje radikala, političari su požurili da daju pompezne izjave da mi nemamo takve obaveze prema Tribunalu, što naravno nije tačno - to jasno kaže naš zakon o saradnji sa Haškim tribunalom.

Mislim da je nesumnjivo reč o tome da Srbija koristi zamor međunarodne zajednice Balkanom

Danas više ne čujemo takve izjave, već se govori o nekakvim interesima bezbednosti, stabilnosti i tako dalje. Mi ne znamo koji su to interesi, jer nam izveštaji koje vlada šalje Haškom tribunalu nisu dostupni. Ministar pravde je izjavio da je reč o poverljivim podacima. Fond za humanitarno pravo je poslao zahtev Ministarstvu pravde u kome traži da javnosti bude stavljena na uvid odluka o proglašenju tih podataka poverljivim. U toj odluci mora postojati i obrazloženje zašto se ti podaci smatraju poverljivim. Tako da mislim da je nesumnjivo reč o tome da Srbija koristi zamor međunarodne zajednice Balkanom, a koji su politički razlozi takvog ponašanja - ne znam.

Omer Karabeg: Zar slučaj ova tri radikala, gde Srbija više od godinu dana ignoriše zahtev Haškog tribunala za njihovim izručenjem, ne govori o tome da vlast smatra da može da radi šta hoće, jer je uverena da neće imati nikakve sankcije?


Vesna Rakić-Vodinelić: Ne znam da li baš mogu da rade šta hoće, ali mislim da ne stoje priče o nacionalnoj bezbednosti i mogućnoj destabilizaciji, jer ne verujem da bi danas u Srbiji, ukoliko bi radikali bili izručeni, došlo do bilo kakvih protesta većih razmera. Ironija sudbine je da Haški tribunal danas traži izručenje troje radikala od istih onih koji su se žestoko protivili izručenju Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Pitanje je samo dokle će trajati poverenje koje međunarodna zajednica ima u (Aleksandra) Vučića. Uverena sam da će Vučić, čim oseti prve znake nepoverenja, uraditi ono što se od njega traži.

Omer Karabeg: S obzirom na odnos prema ratnim zločinima u Srbiji, gde procesi traju godinama, izriču se blage kazne i nalaze olakšavajuće okolnosti, a presude vrlo često ukidaju - da li će mnogi teški ratni zločini ostati nekažnjeni?


Milica Kostić: Svakako da postoji opravdana bojazan da bi se to moglo desiti. Efikasnost tužilaštva i sudova opada, kada je reč o procesuiranju ratnih zločina. Recimo, u prošloj godini nismo imali niti jednu potvrđenu optužnicu.

Procesuiranje mnogih teških zločina, počinjenih tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, evo već deset godina nalazi se u predistražnoj fazi

Procesuiranje mnogih teških zločina, počinjenih tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, evo već deset godina nalazi se u predistražnoj fazi bez nagoveštaja kada bi ti procesi mogli biti završeni. Dobra je vest da su prošle godine podignute, mada ne i potvrđene, optužnice za Srebrenicu i Štrpce. Ti predmeti obuhvataju preko 1000 žrtava i 15 počinilaca. Te optužnice je bilo moguće podići pre svega zahvaljujući regionalnoj saradnji. Čini mi se da će upravo regionalna saradnja pravosudnih organa u budućnosti biti od velike važnosti za procesuiranje ratnih zločina.

Vesna Rakić-Vodinelić: Nikada i nigde svi ratni zločini nisu bili kažnjeni. Bitno je da oni najteži ne ostanu nekažnjeni. U tom pogledu smatram da je vrlo važno što je vlada nedavno usvojila Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina. Dok god budu trajali pregovori o pristupanju Srbije Evropskoj uniji, ta strategija će biti pod prismotrom Brisela. Ako Evropska unija bude imala onu enegriju, koju je pre desetak godina pokazivala kad je reč o ratnim zločinima, moglo bi se očekivati da bude procesuirano nekoliko najtežih zločina i da ti procesi rezultiraju meritornim odlukama.

  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG