Dostupni linkovi

logo-print

U Srbiji ponovo potraga za izdajnicima


U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li se na javnu scenu u Srbiji vraćaju medijske hajke iz devedestih godina. Sagovornici su bili Žarko Korać, poslanik opozicije u Skupštini Srbije i profesor beogradskog Filozofskog fakulteta u penziji, i Milan Antonijević, direktor YUCOM-a, Komiteta pravnika za ljudska prava iz Beograda.

Bilo je reči o tome u kojoj meri hajke koje se vode protiv Sonje Biserko i Biljane Srbljanović u pojedinim novinama u Srbiji podsećaju na hajke iz Miloševićevog vremena, kako označeni ljudi postaju legitimne mete za ekstremiste, zašto pojedini listovi objavljujuju komentare čitalaca u kojima se na najgori načim vređaju Sonja Biserko i Biljana Srbljanović, zašto o svemu tome ćuti ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac, kako se za izdajnike proglašavaju svi oni koji su spremni da govore o zločinima koje je Miloševićev režim počinio devedesetih godina, kako premijer i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić preti Biljani Srbljanović da će izneti u javnost podatke iz njenog privatnog života, kao i o tome da li će u Srbiji početi ponovno deljenje ljudi na patriote i izdajnike.

Omer Karabeg: Nedavno je u Večernjim novostima objavljen tekst koji je u stvari bio poziv na linč Sonje Biserko, predsednice Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije, zbog toga što se njeno ime nalazi na listi svedoka koje je Hrvatska predložila da svedoče u procesu pred Međunarodnim sudom pravde. Naime, Hrvatska je podnela tužbu protiv Srbije za genocid, a Srbija je uzvratila protivtužbom. Sličan tekst objavio je i dnevni list Informer. Gospodine Korać, podseća li vas to na devedesete, kada je takva praksa bila uobičajena u režimskim medijima u Srbiji?

Nije glavna tema Sonja Biserko, iako je njena bezbednost u pitanju, već pokušaj da se ućutka svako ko bi rekao nešto istinito o ratu koji je devedesetih vođen na prostoru bivše Jugoslavije.

Žarko Korać: Ne da me podseća - nego je identično. Ovde mora da se kaže da je za glavnog urednika Večernjih novosti upravo izabran Ratko Dmitrović koji je do sada bio vršilac dužnosti. To je čovek koji je takve hajke vodio i devedesetih godina. Dakle, imamo jednog propagandistu rata na Miloševićevoj televiziji koji je sada glavni urednik Večernjih novosti. Taj list je i inače dosta nacionalistički, ali sada, sa ovim novim-starim glavnim urednikom, one rade ono što najbolje znaju, a to je da uteruju strah svakome ko bi mogao nešto da kaže o onome što se dešavalo devedesetih godina, u ovom slučaju u Hrvatskoj. Dakle, nije glavna tema Sonja Biserko, iako je njena bezbednost u pitanju, već pokušaj da se ućutka svako ko bi rekao nešto istinito o ratu koji je devedesetih vođen na prostoru bivše Jugoslavije.

Omer Karabeg: Gospodine Antonijeviću, u saopštenju Kuće ljudskih prava koje je potpisao i YUCOM kaže se se da je zbog takvih tekstova ozbiljno ugrožena lična bezbednost Sonje Biserko.

Milan Antonijević: Posle ovakvih tekstova može se očekivati da dođe i do fizičkih napada. To smo već viđali ranije, u Miloševićevom periodu, ali i kasnije, naročito tokom vladavine Vojislava Koštunice kada je slična kampanja vođena protiv onih koji se bave ljudskim pravima i protiv svih onih koji su govorili istinu o onome što se dešavalo u devedesetim godinama. Neophodno je na svaku takvu kampanju reagovati. Ne sme se dozvoliti da mediji uništavaju živote ljudi.

Omer Karabeg: Znači li to da se ljudi koji su na takav način obeleženi u štampi pretvaraju u legitimne mete?

To je postupak u kome se vrlo ciljano ide na to da se ljudi uništavaju i da se od njih prave legitimne mete.

Milan Antonijević: Takav čovek postaje legitimna meta, on je dehumanizovan. To se, rekao sam, radilo i ranije. Na udaru su bili ljudi koji su vodili organizacije za ljudska prava, naročitoo žene. Vođena je kampanja protiv Nataše Kandić, Biljane Kovačević-Vučo, Sonje Biserko, Borke Pavičević, Staše Zajović. Sve one su bile dehumanizovane i stavljene u isti koš. Ono što je o njima bilo plasirano u medijima moglo je da izazove samo mržnju. To je postupak u kome se vrlo ciljano ide na to da se ljudi uništavaju i da se od njih prave legitimne mete, sa kojima svako na ulici može da se obračuna i da zbog toga ne snosi nikakve konekvence.

Omer Karabeg: Sonja Biserko je bila izložena najgorim uvredama čitalica. Oni su je u svojim komentarima nazivali odvartnom babom, tražili da bude proterana iz Srbije, da joj se oduzme državljanstvo, da bude uhapšena.

Žarko Korać: To je orkestrirana mržnja. Sonja Biserko je već dugo meta ekstemnih grupa i pojedinaca zato što se konzistentno bavi ljudskim pravima, zato što brani ljudska prava. Ona je u više navrata organizovala skupove na Kosovu, išla je u Prištinu. Takozvani patriotski mediji i tabloidi su je proglasili za osobu koja čini štetu Srbiji. Ona je, zapravo, proglašena za izdajnika. Ja bih želeo da napravim jednu analogiju. Kao što je Slavko Ćuruvija ubijen neposredno nakon teksta “Slavko dočekao bombe”, koji je izašao u Politici ekspres, dnevnom listu koji se danas više ne štampa - to se sada na sličan način radi i sa Sonjom Biserkom. Ona se označava osobom koja će pomoći Hrvatskoj da dobije tužbu za genocid protiv Srbije. Kada uzmete u obzir koliko danas u Srbiji ima izbeglica iz Hrvatske - to su jadni, nesrećni ljudi, često na margini života - onda su to ekstremno opasne igre koje neko namerno radi. To nije slučajna kampanja. Njen cilj je da ućutka ljude. Ove pretnje su jako funkcionalne. To je urađeno da bi se Sonja Biserko zaplašila, pa da, kada bude svedočila - ako uopšte bude svedočila - ne kaže istinu. Ovakvim kampanjama daje se hrana neofašističkim i profašističkim grupicama, pokazuje se prstom na koga treba usmeriti bes i agresiju. Interesantno je da novinarska udruženja, pa ni deo javnosti, nisu baš preterano reagovali. Reagovao je jedan broj ljudi, napisao tekstove podrške. I ja sam napisao tekst podrške i postavio pitanje - da li ljudi koji govore o srpskim zločinima u ovom ratu treba da ćute da bi pomogli državi, ili je pomoć upravo u tome da se govori istina, da se ta tema do kraja otvori i da krivci budu kažnjeni. Jednom rečju, ovo je još jedna kampanja mržnje koja služi da se ućutka svako ko govori o događajima devedesetih, u kojima su trenutno tri najvažnije političke ličnosti u Srbiji itekako bile važni učesnici.

Omer Karabeg: Povodom vesti da će se Sonja Biserko pojaviti pred Međunarodnim sudom kao svedok Hrvatske, u mnogim medijima je postavljeno pitanje kako će reagovati država Srbija. Znači, traži se reakcija države i očekuje kažnjavanje.

Ćutanje države je vraćanje na ono što je ova država radila devedesetih kada je podsticala mržnju prema braniteljima ljudskih prava i prema onima koji su otvoreno govorili o ratnim zločinima.

Milan Antonijević: U ovom slučaju je opravdano tražiti reakciju države, ali reakciju na hajku koja se vodi protiv Sonje Biserko. Država ima itekako jasnu obavezu da reaguje na svako proganjanje branitelja ljudskih prava. Podsećam da postoji međunarodna obaveza države Srbije i njenih zvaničnika da reaguju na ovu hajku. Ta obaveza proizilazi iz Deklaracije o braniteljima ljudskih prava i Smernica Evropske unije o braniteljima ljudskih prava. Ćutanje države je odobravanje. Ćutanje države je vraćanje na ono što je ova država radila devedesetih kada je podsticala mržnju prema braniteljima ljudskih prava i prema onima koji su otvoreno govorili o ratnim zločinima. Država mora da pokaže da je izašla iz tog perioda i da se odrekne i Večernjih novosti i svih onih koji vode hajku.

Omer Karabeg: Koliko znam, nije reagovao ni ministar kulture i infomisanja Ivan Tasovac koji važi za liberalnog intelektualca?

Najvažnije je da se pokaže da je Srbija bila nevina u ovom ratu, da ona nije ništa uradila i da je svako ko tvrdi drugačije - izdajnik.

Žarko Korać: Ja sada ne bih otvarao temu Ivana Tasovca. On očigledno ne smatra da ima veliku obavezu da reaguje. On izgleda smatra da je kultura njegova uža oblast, a ne informisanje i ljudska prava. Ali, zanimljivo je napraviti analogiju. Tomislav Nikolić prima u posetu ženu koja je pobegla iz Hrvatske. Ona je dovela dete i on je nju primio, dao joj podršku i rekao da Srbija neće dozvoliti da to dete bude vraćeno ocu. Ja ne znam šta su pravni aspekti tog slučaja, ne znam šta se tu dešavalo, ali je zanimljivo da je on njoj obećao podršku, ali Sonju Biserko, naravno, ne da nije primio - nego nije dao nikakvu izjavu u vezi s tim. Ja moram da čestitam predsedniku Nikoliću na doslednosti, pošto je on u vreme dok je bio Šešeljev pomoćnik znao da se osvrne na ono što rade ljudi poput Sonje Biserko i da to napada. Ako hoćete da baš budem ciničan, što nije u skladu sa mojom prirodom, mislim da se naša vlast ponaša onako kako se ponašala i ranije. Ona svojom pasivnošću pruža podršku onima koji napadaju Sonju Biserko. Možda bi ovi novi evropejci, da sada razgovaraju sa nama, rekli: ”Ne, ne stojimo mi iza tih reči, ne bismo mi upotrebili te reči”, ali niko od njih nije ni reč rekao o tome da li se na ovakav način može pisati i govoriti o jednoj osobi koja može čak i da greši, ali ima pravo na svoj stav. Uzgred, zanimljivo je da niko ne zna šta će Sonja Biserko reći. Cela ova kampanja zastrašivanja ne odnosi se samo na Sonju Biserko, nego i na sve one koji bi mogli nešto da kažu. Najvažnije je da se pokaže da je Srbija bila nevina u ovom ratu, da ona nije ništa uradila i da je svako ko tvrdi drugačije - izdajnik. Još nešto. Jedan drugi dnevni list, koji je za nijansu ozbiljnije prišao ovoj temi, našao je jednog uglednog međunarodnog pravnika našeg porekla, koji je rekao da uopšte ne zna šta bi Sonja Biserko mogla da svedoči. To je bio interesantniji način diskvalifikacije. Vi unapred znate da ona ne može da bude svedok, a pritom ne znate šta bi ona uopšte mogla da kaže. Za mene je zastrašujuće sve ovo što se zbiva. O zločinima se ne sme govoriti, mora se ćutati, najvažnije je da se ne dovodi u pitanje ona parola Slobodana Miloševića - Srbija u tom ratu nije bila. To licemerje je glavno obeležje trenutka u kome je danas Srbija. Da to nije tako ne bi predsednik Srbije mogao da bude čovek koga je Vojislav Šešlej na Majevici promovisao za četničkog vojvodu. Svako može taj snimak da pogleda na YouTubu.

Omer Karabeg: Zanimljivo je kako su mediji došli do podatka da je Sonja Biserko na listi hrvatskih svedoka? Naime, svedoci se drže u tajnosti sve do početka procesa. O njima mogu da znaju samo strane u postupku, u ovom slučaju Hrvatska i Srbija. Kako su onda mediji to saznali?

Milan Antonijević: To je takođe veoma interesantno. Trebalo bi ispitati na osnove čega se uopšte špekuliše ko je na listi svedoka, pa se onda na osnovu toga vodi pogromaška kampanja. Ali to nije ništa neobično za Srbiju. Ovde se vode kampanje i protiv knjiga koje niko nije čitao i predstava koje niko nije gledao.

Žarko Korać: Naravno da je taj podatak vlast potpuno namerno pustila i dala novinarima da bi mogli Sonju Biserko da ućutkaju kao svedoka. Kad razgovaramo o ovim temama uvek se treba vratiti na početak ili, ako hoćete, na prapočetak. Prapočetak su osamdesete godine i pravljenje političkog programa za rat. Prapočetak su tekstovi Dobrice Ćosića o humanom preseljenju i “Pisma sinovcu” Brane Crnčevića u kojima se govori o tome kako su Hrvati, zapravo, genocidni narod. Srbija nema snage da se s tim suoči u ovom trenutku, kažem u ovom trenutku, jer ne mislim da će tako biti uvek. Srbija ima snage samo da proganja ljude koji bi možda mogli da kažu nešto o tome ko je kriv i odgovoran za ovaj rat. Ima tu jedan paradoks. Kada ljudi zaduženi za tužbu Srbije - pravnici i političari - komentarišu hrvatsku tužbu, oni kažu da ona nema nikakve šanse za uspeh. Ako je to tako, zašto onda ućutkuju svedoke. Ili ne verujuju da je hrvatska tužba bez šansi ili, što je verovatnije, ućutkuju svedoke za neke sudske procese u budućnosti. Sonja Biserko se danas diskvalifikuje da ne bi više nikada ni ona, ni neko drugi u nekom budućem sudskom procesu, rekli nešto o tome gde su pravljeni zločini i kakvi su oni bili. To je po mom mišljenju mnogo ozbiljnije nego ovo proganjanje Sonje Biserko koja se još jednom na najbrutalniji način ućutkuje.

Omer Karabeg: Sonja Biserko nije jedini slučaj. Sličnu sudbinu doživela je i spisateljica Biljana Srbljanović. Nakon što je na twiteru objavila satiričan komentar o premijeru Ivici Dačiću, usledio je veoma oštar napad lista Kurir na nju, a potom su krenule uvrede na društvenim mrežama. To je bio ogavan, prostački jezik mržnje u kome je bilo i pretnji ubistvom. Čini se da društvene mreže i žuta štampa danas imaju ulogu po zlu čuvenih Politikinih Odjeka i reagovanja koji su devedesetih godina služili za diskreditovanje protivnika Miloševićevog režima.

Podsetiću vas da se kampanja protiv Biljane Srbljanović vodila u više navrata, ovo je samo poslednja u nizu. Bilo je ogromnih pretnji koje su joj upućivane i na koje niko nije reagovao.

Milan Antonijević: Podsetiću vas da se kampanja protiv Biljane Srbljanović vodila u više navrata, ovo je samo poslednja u nizu. Bilo je ogromnih pretnji koje su joj upućivane i na koje niko nije reagovao. Nije rađena procena bezbednosti, niti je vođen bilo kakav postupak. To zaista liči na ono što se devedesetih godina događalo u Politici ekspres, koja je bila možda još bezobzirnija u diskvalifikaciji i dehumanizaciji ljudi, stvarajući legitimne mete od svakoga ko je kritički razmišljao i želeo da izađe iz začaranog kruga zločina i kriminala koji su, u slučaju moje generacije, obeležili najveći deo naših života.

Žarko Korać: Postoji sličnost sa Odjecima i reagovanjima, ali i ogromna razlika između društvenih mreža i štampe. Društvene mreže su potpuno slobodne. Imate fašističke blogere, fašističke tviteraše - to je jedna mnogo dublja i složenija priča o slobodi na internetu - ali, kada govorimo o komentarima u medijima, oni su podložni autorizaciji i to ja ne bih nikako izjednačavao. U slučaju medija postoje novinarska udruženja, zakon, ministarstvo, ali i razni komiteti, etičke institucije, nevladine organizacije. I pored toga, takvi komentari prolaze. Ja ne verujem u priče da je to zbog toga što se svi komentari puštaju. To je ordinarna laž. Navešću vam jedan primer. Čak i najgori i politički najneprihvaćeniji mediji u Srbiji ne bi pustili komentar u kome se, na primer, traži seksualno nasilje nad maloletnikom. Tvdim da ni najgori profašistički sajt to ne bi pustio. Laž je da se odvratni komentari o nekim ljudima puštaju zbog slobode medija. Pušta se samo ono što prija redakcijama, a očigledno nekim redakcijama prija ova hajka na Sonju Biserko. Ona je u ovom trenutku jedna od omiljenih meta u Srbiji, a bila je to i poslednjih dvadeset godina. Podsetio bih vas da su pred prostorijama Helsinškog odbora Pokret 1389 i slične grupe organizovali demonstracije, hteli su da uđu u prostorije. To je jedan kontinuitet napada kome se sada priključio i jedan deo takozvanih mainstream medija. Čak je i Politika u tome pomalo učestovavala, ali na mnogo umereniji način, dok su Večernje novosti zaista ovaga puta otišle jako daleko. Podsetio bih da su Večernje novosti delom u vlasništvu države, tako da bi, zapravo, država, odnosno ministar, trebalo na sve ovo da odgovori.

Omer Karabeg: Zadržao bih se još malo na slučaju Biljane Srbljanović. Naime, u celu priču se uključio i premijer Ivica Dačić, koji je bio uvređen njenim komentarom, pa je u Skupštini Srbije izjavio, odnosno zapretio, da bi i on mogao da iznese stvari iz privatnog života Biljane Srbljanović. Znači, on preti da bi mogao da izvuče njen dosije, a znamo da je on i ministar policije.

Milan Antonijević: To je sigurno neprimereno i to je zloupotreba skupštinke govornice. Postoje jasni standardi Evropskog suda za ljudska prava koji govore o tome da političari moraju dozvoliti mnogo jače i veće kritike na svoj račun nego obični građani. Nadam se da ćemo čuti neko izvinjenje od strane premijera, jer je on kao ministar unutrašnjih poslova veoma blizu dosijea i svih podataka koji se čuvaju o građanima.

Dačić znači poručuje - ako mene neko kritikuje ili pravi karikature na moj račun, on će onda da iznosi podatke iz njegovog privatnog života.

Žarko Korać: Nisam siguran da premijer ima dosije o Biljani Srbljanović. Kakav bi uopšte mogao biti taj dosije? On je rekao nešto gore - da će da iznese tračeve i intrige koje o njoj zna. On je mogao biti ogorčen karikaturom, ali ja bih vas uputio da pogledate kakve se sve karikature objavljuju o premijerima i predsednicima u Evropi, Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi. On je bio strašno uvređen što je ona na svom twiteru objavila sliku jednog patuljka koji se njoj učinio da liči na Dačića. To jeste uvredljivo, ali to ide sa funkcijom. Ne možete da budete na istaknutoj funkciji i da sprečite da o vama neko i ovako govori. Da li je to trebalo ili nije trebalo, da li je to uputno ili ne - lično mislim da je to ismevanje ljudi malog rasta i patuljaka. Patuljak je po definiciji invalid i meni je to više zasmetalo, što naravno niko u Srbiji nije ni primetio. Biljana je to uradila, a Dačić je u skupštini rekao da će da priča o njoj. To je politika na nivou trača iz kafane i u tome je problem, jer sam siguran da Biljana Srbljanović nema nikakav dosije. Dačić znači poručuje - ako mene neko kritikuje ili pravi karikature na moj račun, on će onda da iznosi podatke iz njegovog privatnog života. Uzgred, Biljana Srbljanović nije rekla ništa o Dačićevom privatnom životu već je aludirala, po meni na neprihvatljiv način, na njegov izgled. Ovde se i inače podstiče mržnja prema Biljani Srbljanović. Napadaju je i vređaju na najgori način.

Omer Karabeg: Mislite li da će u Srbiji ponovo krenuti deljenje ljudi na patriote i izdajnike?

Milan Antonijević: Nadam se da ova dva slučaja o kojima smo govorili neće postati pravilo. Sve zavisi od reakcije države i Ministarstva kulture, Saveta za štampu i svih onih koji imaju obavezu da se u ovakvim slučajevima oglase.

Omer Karabeg: A očekujete li vi da će država reagovati?

Milan Antonijević: Mi ćemo na sve načine pokušati da od države izvučemo jasan odgovor. Valjda zbog godina - ja sam uvek optimista.

U toku je neprekidna kriminalizacija svih kritičara režima.

Žarko Korać: Ja mislim da država neće reagovati. Država je povukla dva nepopularna poteza. Prvi potez su pregovori sa Prištinom. To je naišlo na organizovani otpor na severu Kosova, koji je po mom mišljenju delimično dolazio i iz same Srbije. Druga stvar su evropske integracije, gde je potpuno očigledan ruski pritisak da se taj proces omete. Ova vlast ima teške probleme i pokušava da zatvori svaku mogućnost kritike na njen račun. Drugim rečima, oni rade ono što je Milošević radio 1995. posle Dejtona, kada je bio verovatno najpopularniji političar u Evropi i kada su svi senatori i kongresmeni dolazili da ga vide ovde u Beogradu. Zapadu je ova vlast jako potrebna zbog obe stvari i oni će tolerisati mnogo toga. Ova vlast to zna i pokušaće da ućutka svaku unutrašnju kritiku. Brutalnost s kojom se oni obračunavaju sa Demokratskom strankom više od godinu dana nakon što je ona izgubila vlast pokazuje matricu kojom se oni služe. To je ona ista matrica o kojoj smo već govorili. U toku je neprekidna kriminalizacija svih kritičara režima. To odgovara režimu i zato su dovedeni Ratko Dmitrović i slični ljudi. Oni to najbolje rade. Poruka ove vlasti je sledeća - mi radimo važan državni posao i ko neće da nas sluša - ima začas da ga kriminalizujemo i sklonimo sa političke scene. To vam je otprilike današnji trenutak Srbije i budite sigurni da država neće reagovati, jer njoj to odgovara.
  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG