Dostupni linkovi

logo-print

Zašto Moskva štiti Mirjanu Marković?


Mirjana Marković

Mirjana Marković

U Mostu RSE razgovaralo se o tome šta stoji iza velike pompe koja se podigla oko memoara Mirjane Mire Marković, supruge bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Knjiga je nedavno izdata u velikom tiražu i može se kupiti na novinskim kioscima - privlegija koju ima retko koja knjiga u Srbiji. Sagovornici su bili dva beogradska novinara - Miloš Vasić i Boško Jakšić.

Bilo je reči o tome šta znači činjenica da su memoare izdale "Večernje novosti" u kojima upravljačka prava ima država, kakav je odnos državnog vrha prema Miri Marković, o autorkinim tvrdnjama da je Đinđić sarađivao sa nemačkon obaveštajnom službom i da je Vuk Drašković inscenirao atentat protiv sebe, kako se Mirjana Marković sveti svojim nekadašnjim prijateljima koji su joj okrenuli leđa nakon pada Miloševića, zašto ne pominje ubistvo Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije, ima li u memoarima ičega što bi moglo zanimati istoričare, zašto pravosudni organi nikada nisu istražili njenu ulogu u ubistvu Slavka Ćuruvije, zašto Moskva štiti Mirjanu Marković i da li je ona mali pion u velikoj igri Rusije na Balkanu, kao i o tome zašto sadašnjoj vlasti u Srbiji nije u interesu da se vrati Mirjana Marković.

Omer Karabeg: Da li objavljivanje memoara Mire Marković i način kako je to urađeno predstavlja njen povratak na političku scenu Srbije? Ili sam, možda preterao?


Miloš Vasić: Plašim se ste preterali. Jer to što su "Večernje novosti" i prateća ekipa odlučili da bi mogli da zarade neku lovu objavljivanjem Mirinih memoara još uvek ne znači da se Mira vraća na političku scenu Srbije. Mislim da je Mira Marković sa političke scene Srbije svečano otišla 23. ili 24. februara 2003. godine, onoga dana kada joj je istekao imunitet kao savezne poslanice. Onda se ona izgubila i od tada nešto priča iz Rusije. Ona ovde ima jednu vrlo malu, mada glasnu, grupu pristalica koji povremenim intervjuima i izdavanjem knjiga pokušavaju da podgreju njeno učešće na političkoj sceni Srbije, ali od tog nema ništa. Ona ne treba nikome. Pretpostavljam da Socijalistička partija Srbije, osim njenog potpredsenika Milutina Mrkonjića, neće za nju ni da čuje, a da ne govorim o Srpskoj naprednoj stranci.

Pitam se zašto njeni memoari dobiju toliki publicitet.

Boško Jakšić: Mira Marković se ovom knjigom na neki način kandiduje za povratak na političku scenu Srbije. Nije reč o njenom ličnom povratku, već o povratku ideja koje ona zastupa. Ona je za neke i danas prognana heroina, a za druge srpska ledi Magbet, ali pitam se zašto njeni memoari dobiju toliki publicitet. Uopšte, odakle toliko te "literature" koja se direktno veže za period ratova, raspada zemlje i ratnih zločina, a čiji su autori Radovan Karadžić, Biljana Plavšić, Milorad Ulemek Legija, Miroslav Toholj, da pomenem samo neke. Sada im se pridružila i Mira Marković. Svi bi oni hteli da opravdaju svoj poraženi projekat.

Pre bih bio za to da se njenom biografijom bave istoričari, a ne da dobija priliku da u velikom tiražu poprilično nadmeno poručuje da nam je ona sve lepo govorila, ali mi nismo slušali. Otuda i taj pretenciozni naslov knjige "Bilo je to ovako". Mislim da postoje dva glavna razloga za pojavu te knjige. Prvi je da su se koalicioni partneri njenog supruga i neki njeni kadrovi na velika vrata vratili u vrh srpske politike, pa onda ovo deluje kao novi pokušaj relativizacije prošlosti. Drugo, ne mislim da su knjigu slučajno štampale baš "Večernje novosti" koje su i danas neka vrsta uporišta nebeske Srbije i nacionalizma okađenog tamjanom, pa ne iznenađuje da izdavač autorku patetično naziva izgnanicom iz Srbije. Ne mislim da je bilo slučajno što je knjiga izašla na godišnjicu oktobarskih promena u Srbiji.

Omer Karabeg: "Večernje novosti", koje su izdale knjigu, su kompanija u kojoj upravljačka prava ima država. Znači li to da je knjiga štampana uz saglasnost državnog vrha i vladajuće Srpske napredne stanke?

Ona je Ivana Stambolića pomenula samo na dva-tri mesta, ali u potpuno marginalnom kontekstu, a ime Slavka Ćuruvije ne pominje nijednom jedinom rečju.

Miloš Vasić: Ne verujem da "Večernje novosti" pitaju SNS i državni vrh hoće li nešto da štampaju ili neće. Inače, plašim se da tu nikakvog materijala za istoričare neće biti. Mira Marković zapravo piše o nekoj svojoj paralelnoj stvarnosti koja se ne podudara ni sa jednom jedinom činjenicom. U toj knjizi najviše pada u oči ono čega nema. Ona je Ivana Stambolića pomenula samo na dva-tri mesta, ali u potpuno marginalnom kontekstu, a ime Slavka Ćuruvije ne pominje nijednom jedinom rečju. Nema ga, ne postoji. Ona piše o nekim sporednim detaljima događaja iz devedesetih, a glavne stvari prećutkuje. Njoj je bitno da istakne kako ne voli kućne ljubimce - mačke, pse, ptice, ali da voli veštačko cveće, jer ne mora da se zaliva. Ta je knjiga, istorijski gledano, potpuno irelevantna.

Omer Karabeg: Gospodine Vasiću, ali kako to da ta knjiga dobije tako veliki publicitet, da bude štampano u tako velikom tiražu i da može da se kupi na svakom kiosku u Srbiji. Ne postoji, sem Kusturice, nijedan autor čije se knjige mogu kupiti na novinskim kioscima u Srbiji.


Miloš Vasić: Iz vrlo jednostavnog razloga. To rade “Večernje novosti” čiji je glavni urednik i direktor Ratko Dmitrović koga se vrlo dobro sećamo iz perioda 1992 - 1995. On je mnogo bliži Šešelju nego Miri Marković, iako to nije mnogo daleko. "Večernje novosti" su našle mogućnost da zarade neki novac na Mirinim budaljenjima - nemam bolju reč za to što ona piše. To je za njih bio komecijalni poduhvat.

Omer Karabeg: Ali Dmitrovića je na to mesto postavila ova vlast. Ona ga je oživela i vratila iz devedesetih.


Miloš Vasić: Jeste, ali to je njihov problem, ne naš.

Te sentimentalne kič priče o divnoj deci i mužu, "koji je bio lepši od svih bajki", ona samo koristi kao podlogu da bi poslala poruke kojima želi da koriguje istoriju.

Boško Jakšić: Ne bih se do kraja složio da ova knjiga ne može sutra da bude neko korisno štivo za istoričare. Tačno je da autorka pokazuje potpuni izostanak smisla za realnost i neverovatnu neosetljivost na drame koje su se ovde događale i koje je ona u velikoj meri i sama prouzrokovala. Kajanja nema ni u tragovima. Te sentimentalne kič priče o divnoj deci i mužu, "koji je bio lepši od svih bajki", ona samo koristi kao podlogu da bi poslala poruke kojima želi da koriguje istoriju - i taj deo u knjizi nije nimalo naivan.

Ona poručije: "Svi su nas zlostavljali, a mi ni za šta nismo krivi". Zato mislim da je potpuno u pravu književnik Filip David kada kaže da u njenoj knjizi žrtve i zločinci menjaju uloge. Taj deo knjige mi je važan i ne mogu preko njega olako da pređem i mislim da preko njega neće preći ni neko ko sutra bude izučavao opus i delo drugarice Marković.

Omer Karabeg: Karakteristično je da Mira Marković nastoji da kompromituje sve ljude koje smatra neprijateljima. Tako za Đinđića kaže da je sarađivao sa nemačkom obaveštajnom službom, a za Vidosava Stevanovića da je napisao onu sramotnu humoresku "Vojko i Savle".
Miloš Vasić

Miloš Vasić

Miloš Vasić: Ja sam tu knjigu doživeo pre svega kao obračun sa svim njenim bivšim prijateljima, jer ona je u toj knjizi temeljito i pakosno izogovarala sve ljude koji su joj okrenuli leđa nakon 5. oktobra 2000. godine - od Balše Špadijera preko Milana Milutinovića i svih mogućih. Optuživati Zorana Đinđića da je bio nemački špijun - to je banalno, to smo čuli milion puta. Ali ona je optužila Jovicu Stanišića, načelnika državne bezbednosti, Slobinog glavnog oslonca u svim poslovima, koji je bio neka vrsta Slobinog Fušea, da je bio strani špijun. Još je pri tom slagala da je Jovica Stanišić bio smenjen. Ne, on nije bio smenjen, on je oktobra meseca 1998. godine podneo ostavku. Ta knjiga je prepuna priča o raznim bivšim prijateljima, bivšim saradnicima i bivšim laskavcima. Taj deo bi, i tu se slažem sa Boškom Jakšićem, mogao imati određenu istorijsku vrednost.

Omer Karabeg: Za Vuka Draškovića ona kaže da je u Budvi sam inscenirao atentat na sebe, iako je sud osudio atentatore.

Ona samo ponavlja laži i budalaštine režimskih medija iz 2000. godine i ne nudi nijednu činjenicu.

Miloš Vasić: To je priča koju smo i u ono vreme slušali - da je Vuk Drašković sam na sebe pucao i tako dalje, dakle ona samo ponavlja laži i budalaštine režimskih medija iz 2000. godine i ne nudi nijednu činjenicu. Ona ponovo aktivira te laži. Ja sam tu knjgu pročitao vrlo temeljito i pažljivo i tu ima čitava gomila neopevanih budalaština, ali šta sad da radimo - ovo je slobodna zemlja i svako može da izdaje knjige.

Omer Karabeg: Ali prema tvrdnji “Večernjih novosti” već više od polovine tiraža je rasprodato.


Boško Jakšić: Pa i Legijina knjiga je štampana u ogromnom tiražu. Danas se vraća zapaljiva retorika iz devedesetih, pa se knjige poput memoara Mire Marković izdaju u velikim tiražima i sa velikom pompom. To je nešto što bi trebalo da brine. Mira Marković u Moskvi nastavlja da živi u nekom svom paralelnom univerzumu. Ona je opčinjena idejom da su svi krvavi jugoslovenski ratovi rezultat zavere NATO pakta i neokolonijalnog kapitalizma čemu je njen muž pružio žestok otpor i, kako ona kaže, pobedio.

U žestini političkog obračuna ona ne štedi "izdajnike" koji su Miloševića svrgli s vlasti. Kada ona kaže da je Đinđić bio logoreična zamlata koji je imao veze sa nemačkom obaveštajnom službom i beogradskim kriminalcima - to uopšte nisu naivne stvari. Ona, recimo, akciju "Sablja", koja je usledila posle Đinđićevog ubistva, poredi sa akcijama generala Pinočea u Čileu posle državnog udara i svrgavanja predsednika Aljendea. Tu zaista ima veoma ozbiljnih optužbi.

Na svih tih 1000 strana, koliko ih ima knjiga, Mira Marković veoma pažljivo izbegava da odgovori na pitanja ko je u Miloševićevo vreme ubijao, zašto su pokretani ratovi, da li je znala za Srebrenicu.

S druge strane, na svih tih 1.000 strana, koliko ih ima knjiga, Mira Marković veoma pažljivo izbegava da odgovori na pitanja ko je u Miloševićevo vreme ubijao, zašto su pokretani ratovi, da li je znala za Srebrenicu. Nema ničega o vlasti koja je kažnjavala, pisala poternice, slala u zatvor pa i u smrt, koja je na kraju poslala Jugoslaviju u ratove, a ona je kao šefica JUL-a učestvovala u svemu tome.

Omer Karabeg: Gospodine Vasiću, pomenuli ste da se Ćuruvija uopšte ne pominje, a Ivan Stambolić samo usput. Kako to tumačite?


Miloš Vasić: Grižom savesti. Mira Marković je žena do krajnosti pristrasna i držaće će se svoje političke linije, jer ako od nje odstupi izlaže se čitavom nizu, pre svega moralnih, a zatim i pravnih posledica. Ona mora do kraja života da se drži toga da su oni bili jadni i nevini levičari, antiglobalisti, antiimperijalisti, ali su se zli ljudi zaverili protiv njih i doveli su ih dokle su ih doveli. Mada ja mislim da su oni sami sebe dotle doveli bez ikakvih imperijalista i novosvetskog poretka. Ona nema kud i držaće se toga do kraja života.

Sigurno je imala uvid u to šta je njen suprug razgovarao sa Tuđmanom u Karađorđevu, ali o tome ni slova u knjizi.

Boško Jakšić: Slažem se sa Milošem da je ona mnoge stvari prećutala. Sigurno je imala uvid u to šta je njen suprug razgovarao sa Tuđmanom u Karađorđevu, ali o tome ni slova u knjizi. Ne pominje ni Miloševićevog telohranitelja Nasera Orića kome je Milošević u jednom trenutku dao helikopter da ga prebaci u Bosnu. Ne pominje ni Frenkija Simatovića koji je svojevremeno Srbe u Kninu pripremao za rat. Jedva da pominje svog dobrog prijatelja Zorana Todorovića Kundaka koji je ubijen.

Moj je utisak da su najzanimljiviji oni delovi knjige koji prikazuju dramu vlasti, a odnose se na dane pada Miloševića i period neposredno nakon što je Milošević izgubio vlast. Tu ona opisuje kako su se u tim trenucima ponašali njihovi dugogodišnji prijatelji. Ona kaže da su jedni odmah krenuli da minimiziraju svoju ulogu u devedesetim godinama, dok su drugi pokušavali da se, kako ona kaže, okite bar jednim listom sa lovorovog venca koji pripada mrtvom pobedniku.

Boško Jakšić

Boško Jakšić

Piše da su mnogobrojni čelnici JUL-a odmah posle sloma podneli ostavke, a neki su tražili da im se izda neka vrsta potvrde da su stranku napustili pre pada Miloševića kako ne bi ispalo da beže sa broda koji tone. Pomenuo bih jedan detalj koji je za mene nov, možda za nekoga nije. Mirjana Marković kaže da najbolji prijatelj Slobodana Miloševića u haškom zatvoru nije bio nijedan od srpskih zatvorenika, koje ona uopšte i ne pominje, nego Paško Ljubičić, hrvatski oficir odgovoran za pokolj Bošnjaka.

Miloš Vasić: Kao što sam veh rekao, Mira Marković se u svojoj knjizi više svetila prijateljima, koji su im okrenuli leđa, nego neprijateljima. S neprijateljima se ona, počev od Vuka i Dane Drašković pa nadalje, obračunala u prvom tomu memoara. Drugi tom je zanimljiv po tome što ona pominje prilično impresivnu količinu ljudi koji im nekad nisu iz kuće izlazili, da ne kažem iz čega još, i onda ih odjednom nakon 5. oktobra više ne poznaju i ne javljaju im se ni da ih upitaju kako su. To je ono - da vidimo ko je vera, a ko nevera. Uostalom, oni su bili njeni najbolji prijatelji, a ne moji, Boškovi ili vaši, Omere. Ona je birala svoje prijatelje pa se tako i provela.

Omer Karabeg: Ona je izabrala i Tijanića.


Miloš Vasić: Moram da kažem da je njen opis Tijanića u toj knjizi dosta dugačak, ali prilično precizan. Ona propušta da pomene ulogu Tijanića u promocijama njenih knjiga, ali nije propustila da kaže da se Tijanić u jednom trenutku na vrlo jasan način od njih distancirao zbog čega ga ja cenim do dana današnjeg. Ne pominje ni Tijanićeve i Ćuruvijine tekstove iz 1998. godine kada su "Dnevni telegraf" i "Evropljanin" upropašteni zakonom o informisanju koji je u tom trenutku sprovodio ministar informisanja Aleksandar Vučić, danas premijer Srbije. Sve to spade spada u pristrasnost o kojoj sam govorio. Dakle, ono što joj ne odgovara - to kao da ne postoji, a ono što joj odgovara - o tome naširoko piše.

Omer Karabeg: Kako to da protiv Mire Marković postoji samo jedna smešna optužnica da je navodno uticala da dadilja njenog unuka dobije stan, a nikada nikakve ozbiljnije optužnice nisu podignute. Pričalo se da je umešana u ubistvo Ćuruvije, bilo je i nekih svedoka, međutim to nikada nije istraženo.

Ja sam radio poslednji intervju sa Ćuruvijom pre njegove smrti - bio je kraj februara 1999. godine - i tom prilikom mi je on ukazao na neke detalje koji se tiču Mire Marković.

Miloš Vasić: Kad je reč o ubistvu Slavka Ćuruvije ima tu nekih detalja koji će se u optužnicama pojaviti pre ili kasnije. Tu se može govoriti o podsticanju na izvršenje krivičnog dela, ali za to treba pribaviti svedoke, a dokumenata i svedoka nema. Svedoka neće ni biti zato što vrana vrani oči ne vadi. Ja sam radio poslednji intervju sa Ćuruvijom pre njegove smrti - bio je kraj februara 1999. godine - i tom prilikom mi je on ukazao na neke detalje koji se tiču Mire Marković, ali o tome ne mogu da pričam jer je to bilo ono što se kaže off record, sedeli smo i pričali onako preko pića. Iz njenih izjava i iz njome inspirisanog sramnog komentara u "Politici ekspres", koji je pročitan i na televiziji, videlo se o čemu je tu reč i na koga se tu nišani. To je bilo potpuno jasno.

Omer Karabeg: Da li je dokazano da je ona inspirisala taj sramni tekst u "Politrici ekspres" u kome je Ćuruvija označen kao izdajnik, a koji je objavljen nekoliko dana uoči njegovog ubistva?


Miloš Vasić: Nije dokazano da je ona zvala onog Markovića da mu kaže da napiše to i to, ali ono što je ona izgovarala pre toga i ono što se kasnije pojavilo u velikoj meri se podudara, a pogotovo se podudara sa televizijskom interpretacijom te cele priče koju je uradila Tanja Lenard za koju Mira i dan danas tvrdi da je njena najbolja drugarica, a koja je na vreme i kad je trebalo zbrisala za Nemačku i tamo sedi.

Bila je reč o, tako da kažem, ukidanju lovostaja i nišanjenju na čoveka. I to je potpuno jasno. Problem je da se to pravosudno dokaže i zbog toga toliko kasni istraga o ubistvu. Nekako nije zgodno da se pokaže ko je tu stvar naredio i plašim da od istrage o ubistvu Ćuruvije nikada ništa neće biti bez obzira na Verana Matića i njegovu komisiju.

Boško Jakšić: Očigledno da ne postoji spremnost vlasti da se istraži uloga Mirjane Marković u svemu tome. Setimo se samo koliko je advokat Srđa Popović bezuspešno pokušavao da uđe u krug naručilaca ubistva Đinđića. To je područje koje podsjeća na vizantijske lavirinte. Jasno je da još uvek postoji velika i jaka zavera ćutanja. Mira Marković ima veliku zaštitu i nisam siguran koliko smo svesni uticaja koji ona svojim prisustvom u Rusiji može da ostvari. Ona je pravno zaštićena u Moskvi još od 2006. godine, kada je dobila status izbeglice, i sa bezbedne distance, ne samo da piše memoare, nego je i van domašaja pravde.

Vi ste pomenuli da je ona optužena za nezakonitu dodelu stana, ali ona i njen sin nalaze na Interepolovoj poternici zbog sumnje da su učestovali u švercu cigareta. Mira Marković je veoma zaštićena i oni, koji bi eventualno hteli da je raskrinkaju, otvorili bi front direktno sa Moskvom. Ne mislim da su Rusi tek tako odbili zahtev za njeno izručenje koje je poslalo srpsko pravosuđe i ne mislim da su joj Rusi slučajno dali taj zaklon od zakona. Nisu joj slučajno omogućila da u misterioznoj finansijskoj udobnosti piše knjige sa jasnom ambicijom da i danas utiče na tokove srpske politike. Ja mislim da njene moralne pridike, koje su najblaže rečeno otužne, imaju širu političku dimenziju koja izlazi iz okvira ove zemlje

Mira Marković je mali pion u velikoj šahovskoj igri Rusije sa Balkanom.

Miloš Vasić: Tu je već reč o onome što Mirini poštovaoci zovu geopolitikom. Ne zaboravite da su Rusi dali zaštitu i generalu Veljku Kadijeviću sve do njegove smrti. Mira Marković je mali pion u velikoj šahovskoj igri Rusije sa Balkanom i ostatkom sveta i oni će nju koristiti dokle god budu mogli. To se vidi i po odjeku njenih memoara kod proruski nastrojenih desničara ovde u Srbiji.

Mira služi kao rezervni mali pion sa strane koji će se eventualno u jednom trenutku aktivirati na nečemu, mada ja ne vidim šta je to na čemu bi se mogla aktivirati, s obzirom na političko usmerenje i raspoloženje sadašnje vlasti, ali dobro je imati i takvog nekoga ko će podsticati razne Ratke Dmitroviće, Hadži Antiće i ostalu ekipu da podgrevaju celu priču oko Miloševića.

Omer Karabeg: Mislite li da je sadašnjoj vlasti u Srbiji u interesu da se Mira Marković ne vrati u Srbiju i da se zato ona neće ni vratiti, odnosno da joj neće ukinuti optužnicu i Interpolovu poternicu?

Mnogima ne odgovara da se ona vrati u Srbiju.

Boško Jakšić: Sklon sam toj vrsti tumačenja. I ova vlast, kao i ona prethodna, ne uspeva da se izbori sa misterijama ubistva Miloševićevog kuma Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije. Srbija još nije spremna da se suoči sa velikim istinama, koje mogu da izazovu protuberance u socijalnom pejsažu, i Mira Marković to vešto kapitališe. Ona nema hrabrosti da se suoči sa ovdašnjim pravosuđem, ali može da soli pamet i preko svoje knjige šalje poruke zamotane u nekakvu licidersku viziju. Mnogima ne odgovara da se ona vrati u Srbiju.

Miloš Vasić: Ona će sedeti u Moskvi do kraja života pre svega zbog toga što bi ovoj vlasti najviše odgovaralo da se zaborave i Mira i Sloba. Otprilike kako je i Tadićevoj vlasti odgovaralo da se zaboravi Zoran Đinđić, da ga se sete samo 12. marta na dan njegove smrti. Ovima koji su sada na vlasti apsolutno odgovara da Mira sedi u Moskvi - i neka je tamo, neka povremeno napiše nešto ako to Rusima odgovara, a ja verujem da Rusima odgovara da se miloševićevska priča povremeno u Srbiji ponovo zaljuja. Samo bi im još Mira falila u Beogradu.

Boško Jakšić: Za kraj bih citirao Vilijama Foknera koji kaže: "Prošlost nikada nije mrtva, ona i nije prošlost". To je poruka koju bi trebalo imati u vidu kada se čitaju memoari Mire Marković i kada se o njima razgovara.

  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG