Dostupni linkovi

logo-print

Vučićeva inicijativa izjednačava odgovornost za rat


Aleksandar Vučić

Aleksandar Vučić

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o odnosu prema žrtvama ratova na području bivše Jugoslavije. Sagovornici su bili Nataša Kandić, koordinatorka Koalicije za REKOM, i pozorišni reditelj Dino Mustafić, javni zagovarač Inicijative za REKOM. REKOM je međudržavna komisija za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima počinjenim devedesetih godina na području bivše Jugoslavije, za čije se osnivanje zalaže 1.500 nevladinih organizacija i preko 580.000 pojedinaca iz regiona.

Bilo je reči o navijačkim i pristrasnim interpetacijama onoga što se zbivalo u ratovima devedesetih, o tome zašto je Vučićeva inicijativa da se uvede zajednički dan sećanja na sve žrtve naišla na pozitivan odjek samo u Srbiji i Republici Srpskoj, da li je moguće pomirenje pre nego što se priznaju činjenice o ratnim zločinima, mogu li političari, koji nose hipoteku devedesetih, danas miriti narode, zašto je važno da međudržavna regionalna komisija popiše sve žrtve, kao i o tome da li ćemo dočekati dan da u Beogradu bude podignut spomenik žrtvama srebreničkog genocida, u Zagrebu žrtvama Oluje, a u Sarajevu Srbima ubijenim na Kazanima.

Omer Karabeg: Imam utisak kao da je region ponovo u devedesetim godinama. Svako žali samo svoje žrtve i govori o tuđim zločinima, a svoje ne priznaje. Deceniju i po nakon završetka ratova na području bivše Jugoslavije umesto istine o zločinima dominiraju pristrasne i navijačke interpretacije zbivanja u devedesetim godinama.


Nataša Kandić: Odavno nismo imali ovako loše stanje u međunacionalnim odnosima kao što ga imamo ove 2015 godine. Vlada konfuzija koja strašno pogoduje pojavi ekstremizma.

Politički život se sveo na podle, zajedljive opaske na račun drugih

Dino Mustafić: Politički život se sveo na podle, zajedljive opaske na račun drugih - i što je najgore - one dolaze od visokih dužnosnika, od ministara i premijera koji takvom retorikom pretvaraju komemoracije i dane sjećanja u nacionalistička hodočašća. Kada nešto ostavite neriješeno, kada to sakrivate pod tepih, kada odbacujete činjenice i ne želite da priznate forenzičnu istinu, kada zločine relativizirate, onda je potpuno normalno očekivati da će se ekstremizam probuditi. Posebno je zastrašujuće što je on izražen među mladim ljudima od kojih su mnogi rođeni nakon završetka ratova na području bivše Jugoslavije.

Omer Karabeg: Danas su žrtve potpuno u drugom planu. Nema saosećanja sa žrtvama, umesto toga svedoci smo prepucavanja političara oko toga ko je krivac, a ko žrtva. Naravno, krivac je uvek onaj drugi, a naša nacija je žrtva. To najbolje pokazuju događaji oko dvadesete godišnjice Oluje. Hrvatska je 5. avgusta vojnom paradom obeležila tu godišnjicu, a Srbija je odgovorila proglašenjem tog dana za dan sećanja na stradanje i progon Srba. Onda je Hrvatska uputila protest Srbiji zato što je Šešelj zapalio hrvatsku zastavu, a Srbija Hrvatskoj zbog povika “Za dom spremni“ i “Ubij Srbina“ na koncertu u Kninu, na kome je pevao Tompson. Nigde tu nema istinskog pijetata prema žrtvama. Samo politika i nacionalno nadigravanje.


Nataša Kandić: Obeležavanje dvadesetogodišnjice Oluje vrlo jasno je pokazalo kakvi su odnosi između Srbije i Hrvatske i šta jedni misle o drugima. Sve što je bilo organizovano - bilo je usmereno protiv onog drugog. Umesto da se misli na žrtve, ove godine se slavila pobeda i to na drugačijem nivou nego prethodnih godina. Nije se slavilo samo u Kninu, nego i u Zagrebu. To je bila demonstracija vojne snage Hrvatske, želelo se da se pokaže kako je Hrvatska moćna vojna sila koja je uspela da reintegriše okupirane teritorije.

Sremska Rača je mesto gde se Srbija ružno ponela prema nesrećim i očajnim izbeglicama.

S druge strane, Srbija je za obeležavanje dana sećanja na srpske žrtve izabrala jedno vrlo neprikladno mesto - Sremsku Raču. To je mesto na kojem se Srbija pre dvadeset godina veoma ružno ponela prema izbegliim Srbima iz Hrvatske. Na tom graničnom prelazu između Bosne i Hercegovine i Srbije srpska policija je delove izbegličke kolone upućivala prema istočnoj Slavoniji, neke je slala u Vojvodinu, veliki deo na Kosovo. Policija je mobilisala muškarce i slala ih na teritoriju gde se vodio rat - u Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku. To se nije smelo raditi. U tom trenutku oni su bili izbeglice i država Srbija je bila obavezna da im pruži sklonište i obezbedi hranu. Sremska Rača je mesto gde se Srbija ružno ponela prema nesrećim i očajnim izbeglicama.

Umesto da im se izvinimo zbog takvog ponašanja, sada imamo priču o tome kako je Srbija primila te ljude i brinula se o njima. To nije tačno. Srbija ih je teškom mukom primila i pokazala je da hoće da ih koristi za svoje ciljeve - za naseljavanje Kosova i za rat u istočnoj Slavoniji. Cela ta komemoracija delovala je jako tužno i ružno, a niko od izbeglica nije skupio hrabrosti da kaže - dosta laži, vi ste nas primili kao nekoga ko dolazi u Srbiju da uzme nešto što mu ne pripada.

Dino Mustafić: To sve djeluje vrlo tužno, nigdje se ne vidi nikakav respekt prema žrtvama, niti saosjećanje sa tim ljudima koji su prošli pravu ratnu golgotu. Kada je reč o žrtvama, mislim da tu treba biti jasan. Treba popisati svaku žrtvu, bez obzira na kojoj je ona strani bila, i treba utvrditi okolnosti u kojima je svaki pojedinac stradao. Međutim, to nikako ne znači izjednačavanje odgovornosti i krivice za ono što se činilo u ratovima devedesetih godina. Posljednjih dana bili smo svjedoci inicijative premijera Srbije Vučića o zajedničkom danu sjećanja na sve žrtve sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, koja je naišla na protivljenje u Hrvatskoj, na Kosovu i u Bosni i Hercegovini.

Dino Mustafić

Dino Mustafić

Rečeno je da nema razloga da se tako nešto prihvati s obzirom da mnoge stvari nisu raščišćene i da nije došlo do uspostavljanja povjerenja i istinskog pomirenja. Sve to pratim sa velikom indignacijom kao i ono što se dogodilo tokom obilježavanja dvadesetogodišnjice genocida u Srebrenici. Bojim se da se sada ti skupovi i komemoracije koriste za prikupljanje političkih poena na unutrašnjem i spoljnom planu.

Na unutrašnjem planu takvi potezi treba da donesu glasove, a što se tiče Evropske unije - ona računa na političare koji dolaze iz narodnjačkih stranaka i koji imaju nečistu savjest i prljave ruke. Brisel veruje da oni mogu napraviti pomake u regionu, ali ja sam vrlo skeptičan prema njihovom umivenom, kultivisanom nacionalizmu. Ne vjerujem da ta vrsta salonskog nacionalizma može donijeti bilo kakvu evropsku perspektivu narodima na Balkanu.

Mislim da bi bilo bolje da Vučić nije ni izlazio s tom inicijativom.

Nataša Kandić: Mislim da bi bilo bolje da Vučić nije ni izlazio s tom inicijativom, jer ona nema realnu snagu. Ona se može shvatiti - i čini mi se po reakcijama u regionu da je tako i shvaćena - kao pokušaj izjednačavanja odgovornosti za ono što se dogodilo devedesetih godina.O zajedničkom danu sećanja na žrtve može se razgovarati tek nakon što se popišu sve žrtve i ustanove okolnosti u kojima je svaki pojedinac stradao. Treba videti koliko je bilo civila, koliko vojnika, da li su i neki vojnici bili žrtve ratnih zločina. Tek onda će se stvoriti klima da se ustanove različiti oblici komemoracija i obeležavanja.

U ovom trenutku je najvažnije da znamo identitet žrtava, da znamo šta se dogodilo, jer smo godinama - kad je reč, na primer, o Srebenici - suočeni sa propagandom koja govori o tri hiljade i nekoliko stotina navodnih srpskih žrtava u Srebrenici i okolnim opštinama, a banjalučki analitačar Srđan Puhalo tvrdi da je prema podacima Centra za istraživanje ratnih zločina vlade Republike Srpske ubijeno 375 civila. Treba da znamo imena tih ljudi kako bismo demistifikovali tu propagandu. Potrebno je činjenicima, to jeste imenima i prezimenima, demistifikovati te političke pristupe, te političke predstave koje nemaju veze sa činjenicama. Kada se prihvati, kako gospodin Mustafić kaže, forenzična istina i kada imenujemo žrtve, onda ćemo moći govoriti i o zajedničkom danu sećanja.

Omer Karabeg: Mislite li da su države u regionu spremne da prihvate da nepristrasna regionalna komisija popiše sve žrtve? Imam utisak da svako želi da popisuje svoje žrtve i pravi im spomenike.


Dino Mustafić: Države u regionu neće imati drugog izbora. Upravo inicijative kao što je Vučićeva nisu moguće ako se prije toga ne napravi ono na čemu insistira koalicija REKOM - precizan popis sa imenima i prezimenima svih žrtava. Iza svakog tog imena i prezimena je jedan ugašeni mikrokosmos. Niko nema pravo da oprosti u ime žrtava. To prvo moraju da učine porodice žrtava, a da bi one to učinile moraju da vide istinski preobražaj, istinsko suosjećanje. Na žalost, oni mogu samo da vide političku manipulaciju, poricanje, nipodaštavanje od kojih se čestitim ljudima utroba prevrće.

Ljudi poput Vučića, koji se sada pojavljuju kao mirotvorci, nemaju kredibilitet za takvu vrstu inicijativa.

Ljudi poput Vučića, koji se sada pojavljuju kao mirotvorci, nemaju kredibilitet za takvu vrstu inicijativa i akcija kao što je ona o zajedničkom danu sjećanja - i nije on jedini koji nema taj kredibilitet. Ti ljudi nose hipoteku devedesetih kada je njihova retorika bila zapaljiva, kada su oni govorili stvari koje su bile potpuno neprihvatljive i sa političkog i sa moralnog stanovišta. A oni danas drže maratonske pres konferencije na kojima govore o pruženoj ruci, o poštenju jednih i nepoštenju drugih. Meni to sve djeluje patetično i lažno, ti političari mi izgledaju kao neki loši glumci koji su preko noći promijenili uloge i izašli na pozornicu u kostimima koji im ne pristaju.

Omer Karabeg: Gospođo Kandić, vi imate najbolji uvid u to kako se danas vlasti u državama na području bivše Jugoslavije odnose prema REKOM-u. Da li mislite da postoji u regionu spremnost da regionalna komisija poimenično popiše sve ratne žrtve? Znam da je Vučić podržao REKOM, znam da ga je podržao i bivši hrvatski predsednik Josipović, ali da li i nova predsednica Kolinda Grabar Kitarović priznaje tu podršku koju je dao Josipović?


Nataša Kandić: Mi smo prošle godine u novembru na desetom Forumu za trancizionu pravdu u postjugoslovenskim zemljama bili veliki optimisti da će REKOM postati međudržavni projekt. Činilo nam se da smo blizu cilja. Onda su se dogodili izbori u Hrvatskoj, a svaki put kada se dogode izbori, pa nove ličnosti dođu na vlast, mi se nađemo na početku. Nikako da stignemo do predsednice Kolinde, a trebalo nam je mnogo vremena i da dođemo do premijera Srbije.

Nataša Kandić

Nataša Kandić

Profesor Žarko Puhovski, koji je javni zagovarač Inicijative za REKOM, to slikovito objašnjava. On kaže “Mi molimo, pa molimo kabinet, pa molimo sekretarice, pa nam zakažu sastanak koji se onda odloži, pa se mi malo naljutimo, pa opet molimo ispočetka. I to traje po nekoliko godina“. Zašto sve ide tako sporo, a vreme prolazi, umiru svedoci? Čim napravimo neki korak napred, dogodi se nešto što nas zaustavi i mi onda stojimo, čekamo i ponovo molimo. I premijer Vučić i predsednica Hrvatske su rekli da oni žale i druge žrtve. Ako su oni to rekli, onda hajde da znamo koje su to druge žrtve, da znamo njihova imena. Mi ćemo popisati sve žrtve, ali političari moraju da stvore uslove. Bez njih mi to ne možemo.

Omer Karabeg: Ali radi se o tome što oni neće da puste istoriju iz ruku. Oni neće da puste nekome drugom da utvrđuje činjenice, oni hoće da to sami rade, da sami popisuju žrtve da bi mogli njima da manipulišu.

Prošlo je dvije decenije od genocida, sponzori ratnih zločina su i danas aktivni, oni su značajne političke figure, oni su ljudi od uticaja.

Dino Mustafić: REKOM je najveća civilna inicijativa u regionu i mi pravimo pritisak koji neće promijeniti karakter političara, ali će sasvim sigurno uticati na društva u državama regiona da shvate nužnost osnivanja jedne takve komisije. Mi sada postavljamo jedno od najvažnijih pitanja - šta nakon svih ovih zločina. Prošlo je dvije decenije od genocida, sponzori ratnih zločina su i danas aktivni, oni su značajne političke figure, oni su ljudi od uticaja.

Naša ideja možda izgleda utopistička, ali bez nje se nećemo moći moralno regenerirati i mlade generacije osloboditi hipoteke zločina njihovih očeva i djedova. U protivnom ostaćemo strašna crna rupa u kojoj će se prošlost isključivo koristiti za manipulaciju. Ona će uvijek biti skelet u ormaru koji će se izvlačiti kad god se želi raspirivati nacionalistička mržnja, a Balkan će biti područje latentnog sukoba koji svakog časa može eksplodirati.

Omer Karabeg: Čini mi se da je za pogled političara na zločine i žrtve karakteristično ono što je Dragan Čović, član Predsedništva BiH, rekao prilikom nedavnog susreta članova tog Predsedništva sa Vučićem u Beogradu. On je rekao: “Nema strane u Bosni i Hercegovini i u čitavom okruženju gde zločince ne doživljavaju herojima. Naše je da to svesno sagledamo i da razumemo da je svaka majka koja nosi crninu i roni suze jednako vredna, bila ona Srpkinja, Hrvatica ili Bošnjakinja. Ako tako gledamo prošlost verujem da ćemo mlade motivisati da drugačije gledaju u budućnost“.


Dino Mustafić: Citirali ste političara koji je pravi makijavelista, kada je u pitanju njegova politička karijera. Upravo je on bio jedan od onih koji su dočekivali ratne zločince koje je osudio Haški tribunal, klicali im i pravili ih herojima. Sve dok takva vrsta političara u javnom prostoru izgovara takve rečenice biće potrebe za REKOM-om, jer će upravo ta inicijativa reducirati prostor tom političkom vokabularu. Sve dok postoje protagonisti kulture laži i poricanja, biće jako teško doći do istinskog pomirenja. Danas ponovo imamo duh devedesetih, koji ne izgleda kao onaj koji je doveo do rata samo zato što prema spolja pokušava da navuče evropsko obličje, dok je na unutarnjem planu ostao onakav kakav je bio - nazadan, primitivan i mračan.

Omer Karabeg: Mislim da pravog pomirenja neće biti dok se u Beogradu ne podigne spomenik žrtvama srebreničkog genocida, u Zagrebu žrtvama Oluje, a u Sarajevu Srbima koji su ubijeni na Kazanima. Da li smo daleko od toga, da li ćemo to dočekati?

Čini mi se da podizanje spomenika žrtvama Srebrenice u Beogradu nije neostvariva vizija.

Nataša Kandić: Čini mi se da podizanje spomenika žrtvama Srebrenice u Beogradu nije neostvariva vizija, ali pre toga moramo popisati imena žrtava, moramo im iskazati poštovanje. Britanska rezolucija o srebreničkom genocidu - da su je svi u regionu prihvatili - mogla je jako mnogo da doprinese pomirenju. Ta rezolucija je bila nešto što je logično sledilo nakon svih presuda međunarodnih sudova o genocidu. Ona nije sadržavala nijednu optužbu, samo je iznela činjenica koje su bile sudski utvrđene, a imala je u vidu poštovanje prema svim žrtvama. Mogla je da poveže sve države regiona u zajedničkom odnosu prema žrtvama.

Da li ćemo uspeti da ispišemo imena svih 130.000 žrtava?

Umesto toga u Srbiji smo imali ofanzivu da se ne usvoji ta rezolucija. Sve je to bilo nepotrebno, nepotreban je bio i ruski veto, propuštena je jedna sjajna prilika. Posle toga nije trebalo ni ići u Srebrenicu. Tako da ove godine stalno idemo iz jedne u drugu grešku i nikako da se dogodi nešto što može da nas poveže. Da li ćemo uspeti da ispišemo imena svih 130.000 žrtava? Kada budemo to napravili, onda se možemo nadati da smo stvorili uslove da se zločini iz devedesetih nikada više ne ponove.

Dino Mustafić: U Sarajevu je pokrenuta inicijativa da se postavi spomen ploča na Kazanima. To nije nikakva tabu tema. O njoj se mnogo i pisalo i govorilo. To je bila inicijativa Svetozara Pudarića, bivšeg dopredsjednika Federacije Bosne i Hercegovine. Inače, među ubijenim civilima na Kazanima, pored građana srpske nacionalnosti, bilo je i žrtava hrvatske i bošnjačke nacionalnosti. Bosanskohercegovačka vlast ne bi smjele imati nikakvog problema s tom spomen pločom, jer se još u ratnom okruženju obračunala sa vojnim falangama koje su terorizirale građane drugog etnosa i vjeroispovjesti.

Ono što je kod podizanja takvih spomenika vrlo bitno je da se ne dozvoli da oni otvore prostor za nove nesporazume, čega smo bili svjedoci prilikom prošlogodišnjeg obilježavanja stogodišnjica početka Prvog svjetskog rata i Sarajevskog atentata. Mislim da ova tri spomenika, o kojima vi govorite, možda jesu krajnji cilj, odnosno završetak jednog dugoročnog procesa pomirenja. Taj proces bi mogao da dovede do spomen obilježja kojima se otvara mogućnost da se rat sagleda i iz perspektive drugog.

To je ono što je na određeni način uradio moj kolega Oliver Frljić, kada je na dan Oluje u riječkom kazalištu izveo na scenu pet žena različitrih nacionalnosti koje su pričale o svojim ratnim traumama. Znamo kako se to dramatično završilo - sa divljanjem huligana i fizičkim maltretiranjem prisutnih. To pokazuje koliko je i danas teško čuti drugoga i koliko odbijamo da čujemo drugu stranu. Zato je REKOM toliko važan i ja ne vidim nikakvu drugu alternativu.

  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG