Dostupni linkovi

logo-print

Saša Ilić i Jeton Neziraj: Šiptari i Škije


Saša Ilić i Jeton Neziraj

Saša Ilić i Jeton Neziraj

U najnovijem Mostu RSE razgovaralo se o tome kako Srbi vide Albance i Albanci Srbe. Sagovornici su bili dva književnika - Jeton Neziraj iz Prištine i Saša Ilić iz Beograda.

Bilo je reči o tome koliko su Srbi zainteresovani za ono što se zbiva na Kosovu, a koliko Albanci za događaje u Srbiji, kako srpski mediji izveštavaju o Kosovu, a kako se u kosovskim medijima piše o Srbiji, da li u izveštavanju preovlađuju negativni tonovi, događa li se u javnom govoru u Srbiji da Albance zovu Šiptarima, a da na Kosovu Srbe zovu Škijama, zašto se na internet portalima u obe zemlje toleriše govor mržnje, koliko zločini iz devedesetih opterećuju odnose dva naroda, koliko jezik predstavlja prepreku u uspostavljanju komunikacije između Albanaca i Srba, u kojoj meri umetnici sa Kosova i iz Srbije žele da učestvuju u zajedničkim projektima, kao i o tome da li je zajednički život Srba i Albanaca utopija.

Omer Karabeg: Kako se danas u srpskim medijima govori o Albancima, a u kosovskim o Srbima?

Saša Ilić: Nije se mnogo toga promenilo u javnom diskursu u Srbiji. Postojao je jedan pozitivan talas nakon potpisivanja Briselskog sporazuma, međutim nije se dogodila korenita promena u gledanju na Albance. Čini mi se da se ta slika još i pogoršava kako vreme odmiče.

Jeton Neziraj: Ja nemam potpun uvid u to kako kosovski mediji govore o Srbima. Čitam dve-tri novine i pratim dva-tri portala. Znam da je Koha Ditore jako oprezna, ali ima i novina u kojima je govor mržnje jako izražen. Nedavno je u jednim novinama osvanuo naslov "Kurve iz Albanije čekaju u redu da se udaju za srpske starce". To je priča o tome kako se Albanke iz Albanije udaju za Srbe. Takav naslov se ne bi pojavio da se radilo o Italijanima, Hrvatima, pa čak i Crnogorcima. Novine koje su prednjačile u nacionalističkom i antisrpskom diskursu to rade i danas, dok su one koje su korektrno pisale o Srbima i dalje takve. Možda su se stvari blago promenile nabolje, ali ne previše.

Omer Karabeg: Da li se mediji uglavnom bave incidentima i kriminalom, dakle onim što Albance i Srbe prikazuje u lošem svetlu?

Sada je tendencija da se Kosovo predstavlja kao izvor radikalnog islama, pa se piše o tome kako se džihadisti regrutuju na Kosovu i u Sandžaku

Saša Ilić: To je primetno. Kada dođe do nekog puškaranja na granici Kosova i Srbije, kao što je to bilo nedavno između žandarmerije i šumokradica, to je odličan materijal za medijsku kampanju u kojoj se Albanci prikazuju kao teroristi. Postoje i dežurni analitičari i teoretičari koji se javljaju u takvim prilikama da "objasne" otkuda sve to dolazi. Sada je tendencija da se Kosovo predstavlja kao izvor radikalnog islama, pa se piše o tome kako se džihadisti regrutuju na Kosovu i u Sandžaku.

Jeton Neziraj: Bilo kakav incident da se desi u Srbiji, ili bilo šta negativno, to se odmah objavi na Kosovu. To se ovde čita: eto vidite, takvi su Srbi - kriminalci, ubice, oni koji siluju žene, znamo ih mi iz rata. Na žalost, mediji vrlo retko prenose dobre vesti i dobre priče iz Srbije.

Omer Karabeg: Događa li se da u javnom govoru u Srbiji Albance zovu Šiptarima?

Saša Ilić: To je karakteristično za tabloidne medije kao što su Kurir i Infomer, kao i za neke emisije koje vode novinari bliski tabloidima. Naravno, toga nema u glavnim medijima, kao što su Radio televizija Srbije, Politika ili B92. Zanimljivo je, međutim, da Politika objavljuje tekstove ljudi koji su bili glavni zagovornici mržnje kada su u pitanju Bosna i Hercegovina i Kosovo. Tako je u toj novini izašao tekst dr. Miroljuba Jevtića u kome se govori da Kosovo nema sekularno društvo i da tamo dominira islamski fundamentalizam.

Kao što Srbi za nas imaju reč Šiptar, tako i mi na Kosovu za Srbe koristimo pogrdni naziv Škije, ali moram da priznam da to retko viđam u novinama i na televiziji

Jeton Neziraj: Kao što Srbi za nas imaju reč Šiptar, tako i mi na Kosovu za Srbe koristimo pogrdni naziv Škije, ali moram da priznam da to retko viđam u novinama i na televiziji. To se uglavnom može naći u komentarima čitalaca koji se objavljuju na portalima. Inače, ta reč se najviše koristi u privatnoj konverzaciji. Dugo je nisam video u medijima, barem ne u onim koje ja pratim.

Omer Karabeg: Pomenuli ste internet. Ja mislim da se najgore stvari o Srbima i Albancima mogu pročitati u komentarima na internetu. Čini mi se da administratori, čak i u ozbiljnijim listovima, ne vode računa o tome nego sve puštaju.

Saša Ilić: Blaga je reč da ne vode računa o tome, oni namerno puštaju takve komentare. Ja sam više puta probao da portalima nekih medija u Srbiji pošaljem drugačije komentare, ali oni nikada nisu bili objavljeni. To znači da filter postoji i da taj filter određuje da se puštaju najgore stvari.

Jeton Neziraj: Kad je reč o Kosovu, u komentarima na interernetu najviše primitivnog, nacionalističkog, antisrpskog diskursa ima kad god su neke tenzije u Mitrovici ili kada se dogodi neki međunacionalni incident na Kosovu ili u Preševu. Tada ljudi, da tako kažem, vade stare puške i pucaju bez pardona.

Omer Karabeg: U ispitivanjima javnog mnjenja u Srbiji Albanci obično najgore prolaze. Najviše zabrinjava što loše mišljenje o Albancima imaju mladi. U jednoj anketi iz 2011. godine srednjoškolci su na pitanje ko su najveći neprijatelji Srba na prvo mesto stavili Albance.

Nacionalizam je izrazito prisutan kod tinejdžerske populacije - i to baš kada su u pitanju Albanci.

Saša Ilić: Ja sam 2001. godine predavao u jednoj školi u centru Beograda i imao sam velikih problema sa nacionalizmom koji je izrazito bio prisutan kod tinejdžerske populacije - i to baš kada su u pitanju Albanci. Albanac je za njih bio onaj drugi, neprijatelj. Tu se do danas ništa nije promenilo. Da bi deca imala drugačiji stav prema Albancima moralo bi nešto da se promeni u obrazovnom sistemu. Ako se deci plasiraju tekstovi u kojima se govori da su Albanci neprijatelji, ako Aleksandar Vulin, bivši direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, interveniše da bi se u školski program ubacilo predavanje o pogromima nad kosovskim Srbima 2004. godine - šta onda možemo da očekujemo.

Jeton Neziraj: I na Kosovu je glavni problem u udžbenicima. U njima se koristi dominantni diskurs o Srbima i ratu. Moja kćerka je sada u prvom razredu i, kada ja ponekad pričam sa svojom ženom o ratu, ona odmah počne sa pitanjima - kakav rat, zašto rat, protiv koga se ratovalo i tako dalje. Onda vidiš da sve zavisi od toga šta deca uče u školi i šta im pričaju roditelji.

Omer Karabeg: Koliko zločini iz devedesetih opterećuju odnose dva naroda?

Saša Ilić: Opterećuju i te kako, posebno zbog toga što se u javnom diskursu i javnim debatama ne govori o odgovornosti države i društva za zločine koji su počinjeni nad drugim narodima. Pomenuću selo Rudnicu ispod Kopaonika, gde se nalazi masovna grobnica Albanaca koji su ubijeni 1999. godine. Albanska strana je od 2007. godine stalno tražila da se tu vrše iskopavanja, pa je konačno prošle godine počelo pretraživanje tog terena i iskopani su posmrtni ostaci šest osoba. Ove godine su nastavljena iskopavanja. O tome gotovo da nema vesti u medijima, a ako se te vesti i daju, onda se objavljuju na neupdaljivom mestu.

Jeton Neziraj: Zločini koje su Albanci počinili nad Srbima do nedavno su bili tabu tema. Na to se uvek gledalo kao - eto, ovi iz Evropske unije pokušavaju da izjednače zločine. Sada su stvari malo promenjene i ljudi su počeli da shvataju da je bilo zločina i sa albanske strane i da mi moramo da nađemo snage da se s tim suočimo. Postoje hrabri ljudi i mediji koji veruju da je to korak koji moramo da napravimo.

Omer Karabeg: Koliko jezik predstavlja prepreku za uspostavljanje komunikacije? Mladi Albanci ne razumeju srpski koji su nekada njihovi roditelji učili u školi, a Srbi nikada nisu ni učili albanski.

Jeton Neziraj: Moja generacija i oni koji su stariji od nas uglavnom znaju srpski. Ja bih rekao da je moja generacija poslednja u kojoj se nađe poneko ko zna srpski. Mladi na Kosovu uopšte ne znaju srpski, jer ga nisu učili u školama, ne gledaju srpsku televiziji, niti čitaju na srpskom. Stariji su morali znati srpski, jer su ga učili u školi i išli su u vojsku. Verujem da je to glavna barijera.

Omer Karabeg: Pa kako danas komuniciraju mladi Srbi i Albanci, ako se negde susretnu, a bilo je takvih susreta koje organizuju nevladine organizacije?

Saša Ilić: Na engleskom. Mi sada imamo i problem sa prevodiocima književnih i novinskih tekstova. Jeton i ja nastojimo da u okviru međunarodnog literarnog festivala Polip, koji se od 2011. svake godine održava u Prištini, objavljujemo prevode književnih dela. Da nema nekoliko knjiga koje smo uradili, ljudi u Srbiji i u regionu ne bi imali pojma šta se događa u savremenoj književnosti i kulturi Kosova.

Jeton Neziraj: Jezik je stvarno velika barijera. Ovde je pre dve ili tri godine na Filološkom fakultetu ponovo otvorena katedra slavistike. Na žalost, niko se nije upisao na tu katedru. To je katastrofalno. Mi smo susedi i Srbi moraju da znaju šta se dešava kod nas na Kosovu, a mi moramo da znamo šta se dešava u Srbiji. Ne radi se samo o tome da se prati politička scena u susednoj zemlji, nego da znamo šta se dešava u srpskoj književnosti i u pozorištu. Mi moramo da upoznamo jedni druge, ako ne preko politike, onda preko kulture.

Omer Karabeg: Podsetio bih da ste vi, gospodine Neziraj i vi, gospodine Iliću, 2011. godine bili sagovornici Mosta, kada su istovremeno izašle dve antologije, koje ste vi priredili. U Beogradu je izašla antologija proze i poezije albanskih pisaca sa Kosova, a u Prištini antologija srpske pripovetke. Čini mi se da te antologije nisu imale baš nekog odjeka u javnosti?

Od 170 biblioteka, koliko ih ima u Srbiji, samo 27 je poželelo da na svojim policama ima našu antologiju "Iz Prištine, sa ljubavlju"

Saša Ilić: U Srbiji ne. Na Kosovu su te antologije bile mnogo bolje prihvaćene. Kosovski mediji su o tome dosta pisali, dok je promocija u Beogradu prošla nezapaženo. Ni bibliteke nisu pokazale interesovanje. Od 170 biblioteka, koliko ih ima u Srbiji, samo 27 je poželelo da na svojim policama ima našu antologiju "Iz Prištine sa ljubavlju". Tako je bilo i sa ostalim prevodima sa albanskog koje smo objavili. Imali smo problema i sa nekim knjižarama koje nisu htele da imaju knjige albanskih pisaca sa Kosova. Danas je situacija nešto bolja sudeći po tome kako je primljenja knjiga kosovskog filozofa Škeljzena Malićija "Kosovo i raspad Jugoslavije". Možda se nešto malo tu i događa, ali u medijima ne.

Omer Karabeg: Kada pravite zajedničke projekte, kao što je literarni festival Polip, i, kada pozivate pisce i umetnike, da li se oni rado odazivaju?

Saša Ilić: Mi pažljivo biramo autore. Ne zovemo književnike koji su predstavnici nacionalističkog diskursa. Zovemo uglavnom mlađe pisce, otvorene, urbanog senzibiliteta i ti ljudi se rado odazivaju. Verujem da većina ljudi iz Udruženja književnika Srbije, ako ne i svi, ne bi nikada došli na Polip. Oni bi radije otišli na festival Božur koji organizuje kancelarija za Kosovo i Metohiju u Severnoj Mitrovici i gde nastupaju Zvezde Granda. Oni ne bi došli i zbog toga što mi neprestano govorimo o važnosti prelaska preko mosta, o čitanju i razumevanju kulture one druge strane.

Omer Karabeg: Da li se albanski umetnici sa Kosova odazivaju na pozive da učestvuju u zajedničkim albansko-srpskim projektima?

Sve je više umetnika sa Kosova koji su spremni da idu u Beograd i ja u šali kažem da se klub "izdajnika" širi.

Jeton Neziraj: Sve ih je više i ja u šali kažem da se klub "izdajnika" širi. Pre nekoliko godina, kada smo Saša i ja počeli da radimo na antologijama, ponekad je bilo teško i gotovo nemoguće ubediti nekoga da prihvati da njegove pesma ili priča uđe u antologiju "Iz Prištine s ljubavlju". Ljudi su pitali: "Kako ćemo biti prezentovani tamo - kao Republika Kosovo ili kao deo Srbije". Sada su ta pitanja postala manje važna, tako da je sve više umetnika sa Kosova spremno da ide u Beograd. To je postalo skoro normalno. Možda ne kod svih. Naravno, postoji i druga grupa koja je protiv albansko-srpske kulturne saradnje, ali stvari se polako menjaju.

Omer Karabeg: Pretpostavljam da je ovo malo srpsko-albanske saradnje finansirano iz fondova Evropske unije. Da li su vlade Srbije i Kosova do sada finansirale ijedan projekat?

Saša Ilić: Pouzdano znam da vlada Srbije nije nijednim dinarom finansirala nijedan naš projekat, a mislim da je grad Priština odvojio neka sredstva za festival Polip.

Jeton Neziraj: Da, to je istina. Ove godine je grad Priština podržao projekat, čak je i Ministarstvo kulture našoj organizaciji, koja se zove Čendra multimedija (Qendra Multimedia), dalo 5.000 eura za program u 2014. godini. S obzirom da mi organizujemo Polip, to je bio novac i za Polip. To je simbolično, ali to je znak da je nešto krenulo. Verujem da su malo promenili stav zbog političkog dijaloga Priština-Beograd. Jer, zaista bi bio paradoks da premijer Kosova potpisuje sporazum sa srpskim premijerom o saradnji Kosova i Srbije, a da Ministarstvo kulture bude protiv kulturne saradnje. Oni tu svoju promenu ne pokazuju javno, ali tu se je nešto promenilo.

Omer Karabeg: Može li pritisak iz Brisela uticati da se istinski poboljšaju srpsko-albanski odnosi ili će se normalizacija odnosa između dve zemlje, koju zahteva Evropska unija, pretvoriti u ritual koji se praktikuje da bi se zadovoljio Brisel?

Ako se Evropska unija zadovolji činjenicom da je Briselski sporazum potpisan, da su se premijeri sreli i razgovarali, a da nakon toga nema ničega, onda će vrlo brzo uslediti kolaps

Saša Ilić: To je teško pitanje. Ipak, mislim da bi bilo pomaka, kada bi Evropska unija mnogo više insistirala na sprovođenju Briselskog sporazuma i kada bi se ta famozna Kancelarija za Kosovo i Metohiju bavila pravim stvarima. Ako se Evropska unija zadovolji činjenicom da je Briselski sporazum potpisan, da su se premijeri sreli i razgovarali, a da nakon toga nema ničega, onda će vrlo brzo uslediti kolaps. U ovom trenutku sve se svelo na inicijativu samostalnih grupa koje uz pomoć evropskih fondova rade ono što bi, zapravo, države trebalo da rade.

Omer Karabeg: Mislite li da su vlade Srbije i Kosova ušle u dijalog samo zato da bi zadovoljile Brisel, a da one nemaju istinskog interesa da se odnosi poboljšavaju?

Jeton Neziraj: Sve to izgleda kao neka šminka u smislu - uradićemo što se od nas traži, jer nam to pomaže da uđemo u Evropsku uniju. Verujem da ne postoji pošten odnos prema tom dijalogu i saradnji između Kosova i Srbije. Naravno, ima i ljudi koji veruju da je to jedini mogući put u budućnost, ali u političkom smislu to mi izgleda samo kao šminka da bi ovi iz Brisela bili zadovoljni, ali da se u suštini ništa ne menja. Ovi koji su na vlasti imaju obaveze prema Evropskoj uniji, ali moraju da vode računa i o raspoloženju birača na Kosovu, to jest kakav će uticaj na izbore imati dijalog sa Srbijom. Oni igraju dvostruku igru, da tako kažem.

Omer Karabeg: Više niko ne govori o zajedničkom životu Srba i Albanaca, to je za mnoge utopija, ali mogu li dva naroda živeti kao susedi koji se previše ne vole, ali se tolerišu?

Saša Ilić: Mislim da niko ne zahteva ljubav, ali neophodna je tolerancija i međusobno razumevanje između dva naroda. Mislim da do toga ne može da dođe ukoliko nema dijaloga. To je osnovni preduslov.

Ne moramo voleti jedni druge, ali da živimo normalo - to je neophodno i, ponavljam, nemamo drugi izbor

Jeton Neziraj: Verujem da je to moguće. Citirao bih jednu rečenicu Škeljzena Malićija koji kaže da je to što se je desilo između Albanaca i Srba historijski incident. Kada se osvrćemo na prošlost mi samo vidimo konflikte i nesporazume koje smo imali, ali verujem da je u prošlosti bilo, da tako kažem, i dobrih godina kada su i Srbi i Albanci na Kosovu živeli normalno. Tako je, čini mi se, bilo u sedamdesetim kada ljudi nisu gledali Srbe kao neprijatelje nego kao susede. Ja verujem da su takvi odnosi mogući i u budućnosti i moramo da radimo na tome da to postane realnost. Ne verujem da imamo neki drugi izbor. Ne moramo voleti jedni druge, ali da živimo normalo - to je neophodno i, ponavljam, nemamo drugi izbor.

  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG