Dostupni linkovi

logo-print

Da li je Balkan pogodno tle za autoritarne lidere?


Nikola Gruevski, Milorad Dodik, Aleksandar Vučić i Milo Đukanović

Nikola Gruevski, Milorad Dodik, Aleksandar Vučić i Milo Đukanović

U najnovijem Mostu RSE razgovaralo se o autoritarnim liderima u državama bivše Jugoslavije. Sagovornice su bile Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije, i Biljana Vankovska, profesorka Filozofskog fakulteta u Skoplju.

Bilo je reči o tome u kojoj meri se autoritarni lideri služe populističkim metodama, kako su demokratske institicije pretvorene u puko oruđe za spovođenje njihovih odluka, kako izgledaju njihove političke stranke, kako je kontrola medija postala jedno od glavnih sredstava za učvršćivanje vlasti autoritarnih lidera, o patrijarhalnom mentalitetu kome odgovara lider koji vlada čvrstom rukom, kao i o tome da li Balkan neguje kult vođe.

Omer Karabeg: Čini mi se da danas bar u četiri postjugoslovenske države imamo neprikosnovene lidere - Nikolu Gruevskog u Makedoniji, Aleksandra Vučića u Srbiji, Mila Đukanovića u Crnoj Gori i Milorada Dodika u bosanskohercegovačkom entitetu Republika Srpska. Da li bi se njihov način vladanja mogao nazvati autoritarnim?


Sonja Biserko: Svakako. Mislim da je to karakteristika našeg regiona i da nije skorašnja nego je u našoj u tradiciji. Može se objasniti time što je većina tih društava bila ruralna i što je nihova modernizacija počela krajem 19. veka da bi svoj vrhunac doživela u drugoj Jugoslaviji. U toku raspada Jugoslavije i nakon njega ceo region se vratio na prvobitni model patrijahalnosti i tradicionalnosti, jer je socijalistički model zamenjen nacionalističkim.

Pokazalo se da region nije sposoban iskoračati u demokratske sisteme, niti prihvatiti demokratske vrednosti. Njegove glavne karakteristike su patrijarhalnost i kolektivnost. To pogoduje pojavi autoritarnih vođa koji se vešto koriste i nacionalizmom i populizmom.

S obzirom da pojedine postjugoslovenske države još uvek nisu konsolidovane, vrlo je lako mobilisati naciju na priči o ugroženosti izvana. Tu pre svega mislim na Bosnu i Hercegovinu, Kosovo i Makedoniju. Ni Srbija nije prihvatila novu realnost, a ni svoje granice - onakve kakve su joj međunarodno priznate - nego još uvek ima aspiracije i na Bosnu i Hercegovinu i na Kosovo kojima osporava pravo na državnost.

Postjugoslovenska društva su sklona autoritarnim sistemima, jer nikada u istoriji nisu imala demokratske tradicije.

Biljana Vankovska: Slažem se da se ova četiri lidera mogu nazvati autoritarnim, ali ja više volim da govorim o autoritarnim sistemima nego o liderima. Lideri su samo proizvod političkog sistema. Postjugoslovenska društva su sklona autoritarnim sistemima, jer nikada u istoriji nisu imala demokratske tradicije. Preokret devedesetih je bio praćen ratovima.

Izuzetak je bila Makedonija koja je skoro 10 godina nakon raspada Jugoslavije bila pošteđena ratnih sukoba. Imala je, da tako kažem, gratis period da izgradi normalno društvo koje bi se kretalo ka demokratskoj tranziciji, ali je nakon toga krenula unazad. To jeste regionalni fenomen i pitanje je šta je uzrok da su se čak i društva koja su izabrala dobar pravac, odjednom napravila zaokret i krenula u suprotnom pravcu.

Omer Karabeg: Da li je populizam glavni metod vladanja ovih lidera?​

U Srbiji je populizam postao mehanizam kojim se vlada još od vremena Miloševića.

Sonja Biserko: U Srbiji je populizam postao mehanizam kojim se vlada još od vremena Miloševića koji je uspešno mobilisao naciju na srpskom pitanju da bi se to ponovilo za vreme sadašnje vlasti koja je došla na čelo Srbije upravo na populizmu. Ta vlast se i održava populizmom. Stalno se iznalaze unutrašnji i spoljni neprijatelji. To smo nedavno videli na slučaju Rezolucije o Srebrenici, kada su Velika Britanija i ostale zapadne zemlje proglašene neprijateljima Srbije.

U tom smislu populizam je još uvek jako i učinkovito sredstvo za mobilisanje nacije, a sve to je potpomognuto kontrolom nad medijima. Svakodnevno imamo histeriju i paranoju, jer se poslednjih dvadesetak gidina nije ništa uradilo na dekontaminaciji ovog prostora od raznih vrsta zavera, nacionalizma i populizma.

Biljana Vankovska: Postoji više metoda vladanja, a populizam je samo jedan od njih koji je najvidljiviji. Mase je najlakše mobilisati na nacionalističkim temama. Svako društvo ima svoju priču. Makedonija je imala dobru šansu da izbegne zamke nacionalizma. Međutim, zapelo je sa imenom države i nastao je problem za koji - to moram reći - Makedonija nije bila kriva.

Biljana Vankovska

Biljana Vankovska

Spor sa Grčkom oko imena izazvao zastoj u evroatlantskim integracijama. A, kada stojite u mestu, vladajuće strukture počinju da vam prodaju priču o slavnoj prošlosti, jer ne mogu da ponude bolju sadašnjost, a još manje perspektivnu budućnost. Tako se mi u Makedoniji vrtimo u krug, okrećemo se ka nekakvoj lažnoj i slavnoj istoriji, a čini mi se da ni druga postjugoslovenska društva nisu imuna od te mantre. Jedni idu u blisku prošlost, a drugi opet u daleku istoriju, ali narativ im je zajednički - da je naš narod nesrećan, da je žrtva i da je stalno izložen nepravdama.

Omer Karabeg: Gospođa Vankovska je pomenula manipulisanje proišlošću. I zaista, lideri o kojima govorimo vrlo vešto manipulišu prošlošću. Kad god osete da im se ljulja vlast, oni pribegavaju pričama o nacionalnom ponosu, kako je njihova nacija žrtva i kako je izložena teškim nepravdama.
Manipulisanje prošlošću je jedan od najlakših mehanizama održavanja na vlasti.

Sonja Biserko: Mislim da je to jedan od najlakših mehanizama za manipulisanje javnošću. Vidimo ga u celom regionu, ne samo u ove četiri pomenute zemlje. Na delu je revizija istorije - i to ne samo nedavne prošlosti nego i prve i druge Jugoslavije. Nacionalizuje se istorija regiona, događaji se ne posmatraju u regionalnom kontekstu, što je potpuno aistorično.

Kad je reč o Srbiji, čitav dvadeseti vek stavlja se u funkciju onoga što se dogodilo devedesetih godina. Po tom shvatanju događaji devedesetih su na neki način osveta za ono što su Srbi ispaštali početkom 20. veka i u prvoj i drugoj Jugoslaviji. Gavrilo Princip se sada stavlja u sasvim drugačiji kontekst. Kaže se da je on bio borac za oslobođenje Srba u Bosni, a i ovaj rat devedesetih se tretira kao oslobodilački rat bosanskih Srba.

Sve se stavlja u jedan iskonstruisani okvir u kome je sećanje apsolutno falsifikovano. Najnoviji slučaj je negiranje presuda Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde o srebreničkom genocidu povodom britanske rezolucije o Srebrenici. Dominira plemenski način razmišljanja.

Ako je Ratko Mladić tamo okvalifikovan kao zločinac, on je ovde narodni heroj, ako on bude osuđen za ratni zločin, to znači da su svi Srbi krivi pred Haškim tribunalom i tako dalje. Zbog te manipulacije građani ne mogu da razlikuju šta je dobro, a šta zlo. Svako drugačije mišljenje se doživljava kao neprijateljsko, odmah se stavlja na stub srama, a onome ko ga iznosi lepi se etiketa izdajnika i sluge Zapada.

Omer Karabeg: U Makedoniji se s manipulacijom otišlo daleko u prošlost.


Biljana Vankovska: Makedonija će, na žalost, biti verovatno upamćena po unikatnom projektu koji se zove Skoplje 2014. To je pokušaj stvaranja novog identiteta kako bi se pripadniku makedonske etničke grupe dao osećaj ponosa. Nudi mu se zašećerena pilula da bi zaboravio na sve ono što mu se svakodnevno dešava, a dešavaju mu se socijalne nepravde i odsustvo normalnog života. U fokusu je pitanje identiteta. Niko u Makedoniji nije 1991. godine mogao da sanja da će spor sa Grčkom oko imena trajati preko dve decenije godina i da ćemo zbog toga doći u situaciju da se pitanje identiteta nametne kao najvažnije.

Da stvar bude još komplikovnija, makedonsko društvo je podeljeno po etničkoj liniji. Ovde postoji sistem konsocijacije, sličan onom u Bosni i Hercegovini, mada je situacija nešto jednostavnija, jer ovde imamo dve velike etničke grupe, a ne tri kao u Bosni i Hercegovini. U obe grupe imamo identičan način vladanja, pa bi netačno bilo reči da je problem samo Gruevski. Neprikosnoveni lider postoji i u albanskom delu populacije i on vlada na skoro identičan način kao i Gruevski.

Omer Karabeg: Svi autoritarni lideri se danas kunu u demokratiju, ali su institucije države pretvorili u oruđe za aminovanje njihovih odluka. Te institucije uopšte ne funkcionišu, samo se čeka šta će onaj na vrhu da odluči.​

Ako postoje takozvane sultan partije u kojima jedan čovek o svemu odlučuje, onda se to automatski reflektuje na način vođenja politike.

Biljana Vankovska: Stvar je u tome da su političke stranke, umesto da budu agensi društvenih promena , u stvari autoritarno ustrojene. Ako postoje takozvane sultan partije u kojima jedan čovek o svemu odlučuje, onda se to automatski reflektuje na način vođenja politike, kada ta stranka dođe na vlast. Na žalost - to se može videti na primeru Makedonije, ali i drugih zemalja u regionu - ni stranke opozicije se mnogo ne razlikuju. Način vladanja je identičan. Kod nas je popularna izreka: "Sjaše Kurto da uzjaše Murto".

Građani vide da se iz temelja trese režim Gruevskog , ali ne vide alternativu. I pored svih političkih bombi koje je lansirala opozicija, a to su audio snimci koji kompromituju vlast, Gruevski izgleda kao onaj bokser Roki iz popularnih filmova. On ne pada, jer građani uopšte ne podupiru masovno proteste. Oni su izgubljeni. Ne vide nekoga ko bi im vratio nadu. Oni kažu: "Videli smo jedne, videli smo druge, videli smo treće i ne verujemo više nikome". To je taj bezizlaz u kome se nalazi Makedonija.

Umesto da danas, 25 godina nakon raspada Jugoslavije, razvijamo demokratske institucije, mi smo zaboravali i one prve lekcije iz demokratije koje smo sa žarom usvajali devedesetih godina. Zašto je to tako? Zato što je stvoren sindrom zavisnosti od međunarodne zajednice. Kada se posvađaju lideri, svi očekuju da se će to srediti stanci. Onda oni dođu, pozovu lidere u klub poslanika - i tamo se stvari rešavaju iza zatvorenih vrata, to jeste izvan institucija.

Tako je bilo 2001. godine, kada je potpisan Ohridski sporazum, tako je bilo i tokom svih godina implementacije tog sporazuma. Sada imamo političku kulturu koja se ne oslanja na građane, nego na nešto se dešava iza scene, što treba da reše stranci - da oni preseku i kažu kako će se cela stvar završiti. A autoritarni lideri su naučili kako treba da razgovaraju sa strancima i šta se od njih očekuje. Oni su premazani svim mastima.

Sonja Biserko: Osim autoritarnih lidera i njihovih nedemokratskih partija postoji još jedna vrlo važna činjenica koja komplikuje situaciju. Brze i nepravedne privatizacije stvorile su novu finansijsku klasu koja je vrlo tesno povezana sa vrhovima vlasti i političkim partijama. To je sprega koja sprečava bilo kakvu demokratizaciju. Tu nema ni tržišta, ni ekonomije.

Društveni interes uopšte ne postoji, već samo partikularni i lični interesi i divljačko bogaćenje koje građani vide, ali ne mogu ništa da promene.

Društveni interes uopšte ne postoji, već samo partikularni i lični interesi i divljačko bogaćenje koje građani vide, ali ne mogu ništa da promene. Istovremeno postoje važni centri koji utiču na to Srbija ne odustaje od aspiracija prema susedima. To su crkva, Srpska akademija nauka i umetnosti i drugi segmenti društva. Sve zajedno to utiče da u zemlji ne može da se stvori alternativa.

Omer Karabeg: Čini se da je kontrola medija jedna od važnih poluga vlasti autoritarnih lidera. Izuzmemo li Crnu Goru, gde postoje jaki opozicioni mediji, u Makedoniji, Srbiji i Republici Srpskoj imamo gotovo apsolutnu kontrolu medija.


Biljana Vankovska: To jeste važna prednost u rukama vladajućih struktura. To onemogućava fer izbore. Opozicija i svi oni koji bi hteli da uđu u kritički dijalog sa vlastima ne mogu da stignu do građana, jer mainstream mediji ne prenose njihove ideje i kritike. Srećom nova tehnologija omogućava alternativne načine. Recimo, iako su svi glavni mediji u Makedoniji ignorisali političke bombe opozicije, opozicija je našla način da stigne do građana tako što je audio snimke, koji kompromituju vlast, objavljivala na svojim web stranicama, pa su ih onda preuzimali razni portali i socijalne mreže.

Sonja Biserko

Sonja Biserko

Sonja Biserko: Možda malo preterujemo u priči o moći medija. Ako neme većeg iskoraka u drugim segmentima društva, ne može ga biti ni u medijima. Pogledajmo situaciju u Srbiji. Srpska napreda stranka je svih ovih 20 godina bila najveća partija u zemlji i samo je političkim inženjeringom bila sprečena da dođe na vlast. Kada je pre tri godine došla na vlast, ona je sravnila sa zemljom sve ostale partije. Rasturila je Demokratsku stranku koja je i sama odgovorna za svoj kolaps i dezintegraciju.

Njen osnovni problem je što se još uvek nije odrekla nacionalizma. Sve dok opozicione političke partije budu promišljale budućnost Srbije u nacionalnom okviru, onakvom kakav je zadat pre 30 godina, Srbija neće imati šansu da iskorači iz nacionalističke matrice. Srbija je u poslednje dve-tri decenije prošla kroz strašni nacionalizam i antikomunizam koji je takoreći spržio elitu i onemogućio bilo kakvu alternativu. Bez pravljenja ratnog bilansa, obračuna sa nacionalističkom ideologijom i odustajanja od projekta koji je srušio Jugoslaviju, Srbija neće moći izaći iz sadašnje matrice koja joj zatvara svaku perspektivu u budućnosti.

Omer Karabeg: Može li reći da Balkan neguje kult vođe?


Biljana Vankovska: Čini se da je tako. Na žalost, nakon 25 godina glumljenja demokratije i demokratske tranzicije, sve češće se čuje: "Ovaj narod ne zna šta bi sa demokratijom, bolje je sa liderima". Ponekad se čak traže još autoritarniji lideri nego što su ovi koji sada glume da su demokrate. Građani su izgubili nadu da im demokratija može doneti bolji život. Situacija na ekonomskom i socijalnom planu postaje sve gora - tako da se bojim da će jačati autoritarne tendencije, odnosno sklonost društva da podrži one koji vladaju čvrstom rukom.

Nakon nadmoćne pobede Vučića na izborima u Srbiji, napisala sam u "Peščaniku" kolumnu koja je nosila naslov "Gruevizacija Srbije". To što sam videla u Srbiji izgledalo mi je strašno poznato.

Balkanski lideri kao da uče jedan od drugoga. Nakon nadmoćne pobede Vučića na izborima u Srbiji, napisala sam u "Peščaniku" kolumnu koja je nosila naslov "Gruevizacija Srbije". To što sam videla u Srbiji izgledalo mi je strašno poznato. Čini mi se da na jačanje autoritarnih tendencija utiče i i globalna kriza demokratije. I razvijene demokratije imaju svoje izazove. Autoritarnih tendencija ima i u vladajućim strukturama, a i u opoziciji koja čeka da dođe na vlast.

Sonja Biserko: Kult vođe je, s jedne strane, rezultat balkanske tradicije i kulture, a, s druge strane, globalne krize. Ceo svet je u svojevrsnoj tranziciji i u potrazi za novom paradigmom. I sama demokratija je u krizi. U našem regionu ideologija je zamenjena politikom identiteta koja je isključiva i koja je do krajnjih granica zaoštrila problem suživota u multietničkim sredinama i pitanje odnosa prema susedima. To su veliki izazovi na koje nema odgovora. Zato autoritarni lideri imaju sve šanse da i dalje učvršćuju svoju vlast.

Autoritarni lideri imaju sve šanse da i dalje učvršćuju svoju vlast.

Mislim da će kriza samo povećavati njihove šanse i da će i sami građani sve više tražiti čvrstu ruku. Red i disciplina - to je ono što oni očekuju od autroritarnog vođe. Kriza demokratije je toliko velika da se može vrlo lako desiti da Evropska unija, ukoliko ne pronađe odgovore na izazove sa kojima se suočavaju balkanska društva, prihvati autoritarne lidere kao garante neke vrste stabilnosti i mira.

  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG