Dostupni linkovi

logo-print
U najnovijem Mostu razgovaralo se o tome na čemu se zasniva velika moć prvog potpredsednika vlade Srbije Aleksandra Vučića. Sagovornici su bili Vesna Rakić-Vodinelić, profesorka Union univerziteta u Beogradu, i Zoran Stojiljković, profesor beogradskog Fakuleta političkih nauka.

Bilo je reći o tome da li je Vučić najmoćniji političar u Srbiji nakon Miloševića, u čemu se on razlikuje od Miloševića, da li njegova moć izvire iz činjenice da je šef svih obaveštajnih službi u Srbiji, zbog čega je toliko popularan, da li je prelomni momenat u njegovom vrtoglavom usponu bilo hapšenje do tada nedodirljivog Milorada Miškovića, da li Vučićeva velika moć ugrožava rad demokratskih institucija, zašto Vučić govori da njega ne zanima da i formalno zauzme prvu poziciju u Srbiji, može li se u ime svega onoga pozitivnog, što danas Vučić radi, zaboraviti njegova uloga devedesetih godina, kao i tome da li će Vučić krenuti u pravcu uspostavljanja autoritarnog režima ili će svoju moć iskoristi da podrži razvoj Srbije kao moderne evropske države.

Omer Karabeg: Može li se reći da nakon Miloševića nijedan političar u Srbiji nije imao takvu moć kakvu danas ima Aleksandar Vučić?

Vučić kontroliše veliki segment izvršne vlasti, to znači one vlasti koju ima vlada, a i nešto od ovlašćenja predsednika republike.

Vesna Rakić -Vodinelić: Moglo bi se tako reći, jer funkcije, koje je Aleksandar Vučić vrši, opravdavaju do izvesne mere takav zaključak. Vučić je prvi potpredsednik vlade, ministar odbrane i predsednik najjače političke stranke. On je i koordinator Biroa za koordinaciju bezbednosnih službi, a u vladi je zadužen za borbu protiv korupcije. Ako bismo ga poredili sa Slobodanom Miloševićem, mislim da između njih postoji sličnost u pogledu koncentracije političke moći. Vučić kontroliše veliki segment izvršne vlasti, to znači one vlasti koju ima vlada, a i nešto od ovlašćenja predsednika republike. On ima pristup podacima, ne samo Bezbednosno-informativne agencije, nego i Vojnobezbednosne agencije i Vojnoobaveštajne agencije, budući da su te agencije u sastavu Ministarstva odbrane, a on je ministar odbrane. Kao koordinator Biroa za koordinaciju bezbednosnih službi, on ima odlučujući uticaj na postavljanje nekih kontrolnih organa, kao što je generalni inspektor koji je nedavno zamenjen. Kao predsednik najveće političke partije u Srbiji, Vučić ima uticaj kako na odluku o raspisivanju izbora tako i na rekonstrukciju vlade. Međutim, treba podvući i značajne razlike između njega i Miloševića, a ja bih izdvojila dve. Milošević je u svoje vreme odlučio da prekine kontakte sa gotovo čitavim svetom, dok Vučić veoma tesno sarađuje sa organima i funkcionerima Evropske unije, kao i sa nekim delovima američke administracije. Šta više, ne samo da sarađuje, nego dobija i brojne pohvale, pre svega kada je reč o borbi protiv korupcije i pregovorima koji su vezani za Kosovo. Vučić ističe da ima ne samo dobru saradnju sa centrima na Zapadu, nego i prijateljske odnose sa nekim zapadnim političarima. Još u predizborno vreme, kada su njegove ambicije bile znatno skromnije nego danas, on je našao načina da demonstrira prijateljski odnos sa Rudolfom Đulijanijem, bivšim gradonačelnikom Njujorka, a nedavno i sa Gidom Vesterveleom, nemačkim ministrom inostranih poslova. Druga razlika između Miloševićevog i Vučićevog položaja odnosi se na sledeće. Milošević je u vreme svog političkog vrhunca bio predsednik Srbije. Ja moram reći da tokom devedesetih, sve do 2000. godine, Milošević nije lažirao izbore. Za njega je odista glasala većina građana Srbije. Kada je on bio u pitanju, izbornih krađa nije bilo. On je svoju moć zasnivao na položaju izabranog predsednika. Vučić formalno-pravno gledano takav osnov nema. On je “samo“ prvi potpredsednik vlade, a taj svoj položaj duguje okolnosti - i to je nekoliko puta istakao - što je Tomislav Nikolić, raniji predsednik njegove stranke, bio izabran za predsednika Srbije. Sadašnja moć Vučića i ta koncentracija vlasti u njegovim rukama je posledica, ne njegovog položaja u hijerahiji do koga je stigao na izborima, nego harizme koja se, s jedne strane, temelji na njegovoj borbi protiv korupcije, a, s druge strane, na kooperativnom stavu prema zapadnim silama u kosovskim pregovorima.

Podsetiću da je Vučić do pre godinu-dve bio jedan od najneomiljenijih političara u Srbiji, da je imao brojne političke poraze, ali je pokazao vrhunsko umeće samotransformacije.

Zoran Stojiljković: Mislim da tu treba razdvojiti dve stvari. Jedna je Vučićev kredibilitet ili rejting među građanima, a druga je neka vrsta njegove moći, to jeste mogućnosti da utiče i na procese koji su izvan njegovih formalnih funkcija. Činjenica je, međutim, da je Vučić tu moć, koju je imao Milošević, ali sa stanovišta mogućnosti vršenja promene i Đinđić, pa i Tadić, kombinovao sa nečim što korespondira sa voljom ključnih igrača međunarodne zajednice, pre svega onih sa Zapadu, kao i sa odgovorima na potrebe stanovništva. Podsetiću da je Vučić do pre godinu-dve bio jedan od najneomiljenijih političara u Srbiji, da je imao brojne političke poraze, da ga je pratila priča o njegovoj karijeri iz devedestih godina koja nije bila naročito kredibilna, ali je pokazao vrhunsko umeće samotransformacije koje se ogleda ne samo u nastojanjima da menja društvo, nego i da menja svoje političko ponašanje i rezone. On je ponudio prave odgovore na dve vrste pitanja - jedno je izazov modernizacije i evropeizacije Srbije, a drugo su prioriteti građana Srbije kod kojih već čitavu deceniju dominiraju pitanja borbe protiv kriminala i korupcije i problem siromaštva, privredne recesije i nezaposlenosti. I svako ko želi da napravi prodor u srpskoj politici mora da odgovori na ta pitanja. Vučić je umeo da to uradi. Sadašnja vladajuća koalicija je pre nekih godinu dana napravljena nekim aranžmanom sa Dačićem. U to vreme rejting bivše vladajuće partije - Demokratske stranke uopšte nije bio tako loš. Izgledalo je da će se ponovo desiti repriza onoga što je bilo 2008. godine. Ali nije. U relativno kratkom vremenskom intervalu stvari su se jako promenile. Jedan u principu neharizmatičan političar je dobio ogromnu podršku građana i gotovo da se niko ne seća te situacije od pre godinu dana.

Omer Karabeg: Da li Vučićeva moć izvire pre svega iz činjenice što je on šef svih obaveštajnih službi u Srbiji i što su mu na raspolaganju dosijei svih političara - i onih koji su u opoziciji, ali i onih sa kojima je njegova stanka u koaliciji?

Vesna Rakić-Vodinelić

Vesna Rakić-Vodinelić

Vesna Rakić -Vodinelić: Verujem da je to jedan od izvora njegove političke moći i njegove harizme. Slažem se sa gospodinom Stojiljkovićem da Vučić nije imao harizmu, već da je stekao, ali se donekle razlikujem od njega u tome zbog čega je on tu harizmu stekao. Verujem da saznanja koja ima daju Vučiću mogućnost da svoje političke protivnike pacifikuje, a, kao što smo videli na primeru Dačića, i da smanji ambicije svojih političkih saradnika. Međutim, moram da podsetim da on nije u tom pogledu usamljen. Setimo da je Vojislav Koštunica, kao predsednik nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije, imao kontrolu, ne samo nad vojnim službama bezbednosti, nego je - preko Saveta za nacionalnu bezbednost i preko svojih ljudi - imao i potpuni uvid u ono šta radi Bezbednosno-informativna agencija. On je to koristio za borbu protiv tadašnjeg premijera Zorana Đinđića. Boris Tadić je također koncentrisao veliku vlast u svojim rukama - bio je ne samo predsednik Srbije, nego je kontrolisao i službe bezbednosti, a preko slabog premijera i vladu Srbije. Tadić to nije iskoristio za borbu protiv korupcije - bilo fiktivnu, bilo stvarnu - koja bi mu podigla rejting. Dakle, svi koji su došli posle Miloševića, imali su manje-više priličnu koncentraciju moći u rukama, osim Zorana Đinđića. Tu se razlikujem od gospodina Stoljiljkovića i ne mislim da je Đinđić imao moć da bilo šta bitno promeni, jer nije kontrolisao ništa od onoga što je fizička sila države - ni vojsku, ni policiju, ni obaveštajne strukture. Na žalost. on je postao popularan tek kada ga više nije bilo.

Vučić je stvorio neku vrstu harizme zato što je niko drugi nije imao, jer je politička klasa bila u velikoj meri delegitimizirana.

Zoran Stojiljković: Tačno je to što je koleginica Vesna rekla da ni drugi nisu imali ništa manje moći u svojim rukama, ali je nisu koristili na proaktivan, ofanzivan način i da to bude uverljivo. Mislim da je Tadić paradigmatičan primer za priču koliko je borba protiv korupcije, nepotizma i favoritizma u redovima sopstvenih partijsko-političkih saradnika delikatan izazov i zadatak. Kada nekoliko puta najavite obračun sa, što bi rekao Lenjin, mangupima u vlastitim redovima, a to ne uradite, onda izgubite kredibilitet. Mogao bih čak cinično da kažem da je Vučić stvorio neku vrstu harizme zato što je niko drugi nije imao, jer je politička klasa bila u velikoj meri delegitimizirana, pa se on našao u potpuno praznom prostoru što je umeo da iskoristi kombinujući različite izvore moći i birajući prave ciljeve koji građani prepoznaju. Mislim da je dobar deo objašnjenja za visoki Vučićev rejting činjenica da su se na tim istim pitanjima i u dosta sličnim situacijama u poslednjih nekoliko godina njegovi politički prethodnici sapleli.

Omer Karabeg: Mislim da je Vučićev vrtoglavi rast moći i popularnosti krenuo onog trenutka kada je uhapsio do tada nedodirljivog Milorada Miškovića. To je, rekao bih, bio prelomni momenat koji ga je lansirao u političku orbitu. Čini mi se da narod Vučića doživljava kao čoveka koji se ne ustručava da hapsi lopove. Mislim da mu je to donelo najveći kredibilitet jer demokrate su pričale, a nisu hapsile, a on priča, pa je počeo da hapsi.

Vesna Rakić-Vodinelić: Slažem se da je Vučić hapšenjem Miškovića sebe lansirao među borce protiv korupcije, mada mislim da to hapšenje nije bilo rezultat nikakve naročite političke hrabrosti. Mišković je u tom trenutku politički toliko bio svačiji, da više nije bio ničiji, pa njegovo hapšenje nije bilo neki naročiti rizik. Ono što predstavlja problem je sledeće. Naime, zatvaranje i kažnjavanje ljudi nije ništa nerazumno u uređenom svetu. To je razumno. Ali kažnjavanje, koje potiče od nekontrolisane vlasti, krajnje je opasno, jer je to proces koji treba da prođe kroz pravosuđe, a pravosuđe u Srbiji je još pre dolaska Vučića na vlast - i moram reći ne njegovom krivicom, nego krivicom ranije vlasti - do te mere je devastirano da oni danas žive u prilično velikom strahu. Oni više osluškuju šta političari kažu i pokušavavaju da izađu u susret njihovim željama, nego što primenjuju pravo. Zato kažem da je hapšenje, koje potiče od nekontrolisane vlasti, krajnje opasno jer razara pravosudne institucije. To je ono što meni smeta. Ne smeta mi što je Mišković zatvoren. Ako ima razloga da bude u pritvoru, treba da bude, mada, kada se malo bolje pogleda zakon o krivičnom postupku i kada se malo analizira krivično delo za koje je okrivljen, tu ima nekih problema o kojima će verovatno Evropski sud za ljudska prava imati šta da kaže.

Zoran Stojiljković

Zoran Stojiljković

Zoran Stojiljković: Da li nešto jeste ili nije rizik i to je deo političkog umeća da procenite kada vam nešto nije preterano rizično, pa da to uradite. Ali u politici, pogotovo onoj operativnoj, percepcija građana je jako važna i često ima veću ulogu nego sam fakticitet. Vučić je to uradio početkom decembra prošle godine i onda je krenuo njegov uzlazni trend. Krajem prošle godine napravljeno je istraživanje o stavovima građana prema korupciji, a i o drugim pitanjima. Šta se desilo? Posle dugog vremena, poraslo je poverenje u jedan deo političkih institucija i u Vučića lično, kad je reč o borbi protiv korupcije, ali građani su izrazili više optimizma i kad je reč o njihovoj materijalnoj poziciji, iako su svi pokazatelji govorili da je ona još gora. Nakon decenije rasta pesimizma građani su izrazili očekivanje da bi u sledećih nekoliko godina moglo doći do pozitivnih promena. Ja sam tada rekao da je Vučić gomilajući resurse moći, što je u takvoj situaciji preokreta gotovo i nužno, zaustavio mehanizam koji je loše funkcionisao, ali da je to jako opasno kao igra na visokom, nezaštićenom trapezu i da sada sve zavisi od toga koliko će on pokazati volje da pust institucije da počnu same funkcionisati bez političkog tutorstva. Tek onda će se pokazati koliko se situacija stabilizovala. Poverovaću u čitavu stvar do kraja onog trenutka kada vidim dovršenu reformu pravosuđa i autonomnu poziciju institucija.

Postavlja se pitanje da li je potreba za neprikosnovenim vođom, kome ćete bez rezerve verovati, deo istorijske tradicije u Srbiji.

Vesna Rakić-Vodinelić: Pitala bih Zorana - zar zaista misli da će toliko dugo živeti da doživi reformu pravosuđa. Ja sam sigurna da neću. Inače, mislim da treba uzeti u obzir emocije građana, mnogobrojnih građana Srbije koji su Vučića proglasili za svog vođu. Te emocije se jednim delom svakako zasnivaju na želji za pravdom. Međutim, postavlja se pitanje da li je potreba za neprikosnovenim vođom, kome ćete bez rezerve verovati, deo istorijske tradicije u Srbiji. Dakle, vođa umesto institucija - to je pitanje sa kojim se Srbija danas ponovo po ko zna koji put u svojoj istoriji suočava. Istovremeno, moramo da budemo svesni da neprikosnoveni vođa ima potencijal da institucije države svede na golu formu, na praznu ljušturu.

Zoran Stojiljković: Da se razumemo, ni ja, kao ni koleginica Vodinelić, nisam siguran da ću doživeti reformisano pravosuđe. Ali smo reforme pravosuđe gledali i gledaćemo. Što se tiče vođe, to odgovara prosečnoj političko-kulturnoj matrici građana Srbije. Mene je jos pre desetak, petnaestak godina fasciniralo to što su građani u nekim istraživanjima govorili - mi nismo narod za punu demokratiju, nego neko treba da nas vodi, da bude otac, knez, stric nacije. Tu vrstu autoritarnog nasleđa imamo, ali to je samo jedan deo istine, jer se ta matrica ubrzano troši i traje sve kraće. Ona je dosta dugo trajala kod Miloševića, ali mnogo kraće kod svih onih koji su došli posle njega i to jeste neka vrsta opomene i Vučiću. Konačno moramo odrasti, a to ne ide bez ekonomskog razvoja i bez izlaska iz siromaštva. Siromaštvo po pravilu ne donosi ništa dobro na planu demokratije, nego grozne podele i sklonost ka traženju autoriteta.

Omer Karabeg: Zanimljivo je da Vučić uporno odbija da formalno zauzme prvu poziciju. Nedavno je govoreći o rekonstrukciji vlade rekao da njega ne zanima nikakva funkcija i on to stalno ponavlja.

Vesna Rakić-Vodinelić: Ne znam koliko je on u tom svom iskazu iskren jer treba pogledati i njegove druge izjave. On kaže da ga zanima temeljna, potpuna rekonstrukcija vlade, a, ako nje ne bude, onda će ići na izbore, polazeći od toga da će te izbore dobiti i da će tada biti premijer. Mislim da je u ovom trenutku za građane Srbije mnogo važnije pitanje - ne to kako on izgleda i šta radi, već šta mi da radimo s njim i kako da se odnosimo prema velikoj koncentraciji moći u rukama jedne ličnosti koja je evidentna. Glavno pitanje je - na šta će se ta moć usmeriti u neposrednoj budućnosti. Mislim da je jasno da Vučić, za razliku od Miloševića, nije u prilici da se okrene izvan Srbije, prema regionu, i prouzrokuje zlo rata i zločina. Verujem da prema Evropskoj uniji jeste i da će i dalje biti kooperativan. On će se okrenuti prema unutra, prema nama, građanima Srbije. Pitanje je da li se od njega može očekivati konstruktivan napor sa izgledom na uspeh u izgradnji demokratskih institucija ili autoritarizam koji je on navikao da praktikuje u svojoj političkoj prošlosti. Ne znam odgovor na to pitanje, ali, evo jednog detalja.Vučić pretenduje da je on moderan političar i da je zastupnik političke moderne u Srbiji. Nedavno je to izrazio na jedan farsičan način koji su neki ovdašnji komentatori nazvali sudar Vučića sa hrastom. Ne znam da li znate da se gradi autoput kroz Srbiju i da se na trasi tog autoputa nalazi hrast koji je star 600 godina čijem se uklanjanju protive građani. Vučić kaže da je nastojanje da se sačuva taj hrast po cenu zastoja izgradnje autoputa - duh palanke i poručuje kako on hoće autoput jer je to pobeda moderne nad duhom palanke. Nisam baš u to sigurna jer autoputevi su tekovina polovine 20. veka, a u odnosu na njih ekološki zahtev zaštite biodiverziteta, hajde da tako to formulišem, jeste moderna.

Omer Karabeg: Da li mislite da će se Vučić okrenuti ka moderni ili ka autoritarnosti?

Ne mogu i neću zaboraviti sa kolikim su sladostrasnim uživanjem kažnjavani i gašeni mediji u Srbiji krajem devedesetih i početkom 2000. Godine. Vučić je tada bio ministar informisanja.

Vesna Rakić-Vodinelić: To zaista ne znam i po cenu da me neki optuže, a o tome već i govore, da ne spadam u moderno političko biće ovog vremena, a ta moderna politička bića i neki značajni intelektualci Srbije smatraju da i Vučića i Dačića i Nikolića ne treba suditi prema njihovoj prošlosti, nego po onome što danas čine i kakve rezultate postižu. Ne mogu i neću zaboraviti sa kolikim su sladostrasnim uživanjem kažnjavani i gašeni mediji u Srbiji krajem devedesetih i početkom 2000. Godine. Vučić je tada bio ministar informisanja, Nikolić potpredsednik savezne vlade, a Dačić portparol Miloševićevog SPS-a Ja se krećem se između te dve neke krajnosti, između svog veoma živog sećanja na autoritarizam tog vremena i neke nade, ne znam na čemu zasnovane, da će naša politička elita, ne samo Vučić, doći sebi i pokušati da učini nešto za ovu državu, pre svega na ekonomskom planu, a onda i na planu opšteg uljuđivanja i demokratizacije društva. Ali pitam vas - kada ste od ove trojice čuli poslednji put da su izgovorili reč demokratija ili ljudska prava? Danas su reči u Srbiji su Evropska unija, rekonstrukcija, Kosovo. Velika je sreća što bez demokratije i ozbiljne zaštite ljudskih prava nema članstva u Evrposkoj uniji, pa se nekako nadam, da će, bez obzira na to što ne vole ove reči, ipak morati da učine nešto da bi njihova suština bila ispunjena.

Omer Karabeg: Da li bi Vučiću u ime ovoga što danas radi, a što je dobro, trebalo oprostiti onu prošlost iz devedesetih?

Zoran Stojiljković: Ne bih govorio u kategorijama oprosta jer su okolnosti drugačije. Imali su priliku da politički uče. Ima nekog cinizma u tome da pozitivne promene za čitav region donose ljudi koji dolaze sa politički radikalnijih pozicija. To je uostalom već viđeno na ovim prostorima. Kada oni to urade, nema više ko da se buni, sem krajnjih političkih ekstremnih margina, i to je nešto što je ispalo dobro. Jednostavno, okolnosti vam nametnu prioritete i vi ih realizujete. Ovoga puta u slučaju Srbije to su bile evropske integracije i normalizacija situacije u regionu i svako ko želi da ima neku perspektivu mora da igra na tome. S druge stane, postoje i interni prioriteti na koje su građani osetljivi - pre svega na socijalnu pravdu. Odnos prema socijalnoj pravdi je ključan za opredeljivanje građana u svim tranzicionim zemljama, pogotovo u vremenu krize koja ovde u Srbiji traje već sedam- osam godina. To su zadani okviri. Uspeh svakog političara zavisi od toga kako će se snaći u svemu tome, a moramo konstatovati da se za sada, pre svega, Vučić jako dobro snalazi u toj priči. Ova garnitura je uspešno položila prvi ispit, ali ključni problem je da li će obezbediti uspešnu razvojnu, ekonomsku i socijalnu strategiju, jer je uspeh u borbi protiv korupcije i kriminala relativno brže dostižan, ali se brzo i potroši.

Omer Karabeg: I na kraju, mislite li da će Vučić iskoristiti svoju veliku moć da jača ličnu vlast ili će se okrenuti jačanju demokratskih institucija Srbije?

Mogućnost da Vučić krene u autoritarnom pravcu postoji.

Vesna Rakić-Vodinelić: Mogućnost da Vučić krene u autoritarnom pravcu postoji i zasnovana je na onome što je on u prošlosti radio, ali i na nekim potezima, više bih rekla manirima, koje praktikuje danas. Ja sam vam već rekla. Borba protiv korupcije je sasvim opravdana, tu nema nikakve sumnje, ali pitanje je načina na koji se to danas čini i kompatibilnosti tog načina sa pravnom državom. To je otvoreno pitanje. Inače, mi se sada, vođeni Vučićem, vraćamo korupciji prošlosti. Veoma malo se govori o današnjoj korupciji. A da danas takođe postoji korupcija po istim onim matricama po kojima se dešavala i ranije - o tome ima veoma mnogo dokaza. Dovoljno je da pogledate sajtove, kao što je Pištaljka, Transparentnost i tako dalje. Dakle, borba protiv korupcije se vezala za korupciju koja se tiče privatizacije i tu se ide jednim dosta dobro obrađenim terenom za koji su pre svega zaslužni pokojna Verica Barać i Savet za borbu protiv korupcije. O nekoj savremenoj korupciji gotovo ništa se ne čuje. I da završim. U Srbiji mora doći do racionalizacije društvenog ponašanja. Verujem da će do toga doći pre svega pod uticajem organizacija sa strane, najpre Evropske unije, a potom i Saveta Evrope. Oni će imati odlučujuću ulogu, a mi, građani Srbije, daleko manje značajnu ulogu u celom tom procesu.

Mislim da su vremena autoritarne vlasti definitivno prošla.

Zoran Stojiljković: Mislim da su vremena autoritarne vlasti definitivno prošla. Mene, inače, ne raduje ova poslednja Vesnina konstatacija, koliko god da je tačna, da demokratizacija Srbije više zavisi od onoga što se zove evropskim političkim i socijalnim modelom, nego od demokratskog kapaciteta naših građana. Voleo bih da to bude izbalansirano, da se do demokratskih pomaka dolazi više zbog nas samih, nego zbog Evropske unije i okruženja, ali, bože moj, tako je to. Pregovori o pristupanju Evropskoj uniji, posebno oni koji se tiču vladavine prava i borbe protiv korupcije, će obavezivati. Srbija će biti na neki način permanentno opservirana. S druge strane, postoje i pouzdani testovi za ono što će Vučić i elita na vlasti raditi. U narednih šest meseci do godinu dana videćemo da li institicije sistema funkcionušu na zakonit način, u kojoj meri su ukinuti politički i ekonomski monopoli, da li je ograničena moć partokratije, ili što bi rekao kolega Goati partitodespotije, i šta je sa političkom odgovornosću. Ukoliko sadašnja vladajuća garnitura položi te testove i ukoliko usvoji strategiju ekonomkog i socijalnog razvoja, primerenu kriznim okolnostima, možemo se nečemu nadati.
  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG