Dostupni linkovi

logo-print

Može li današnja mlada generacija biti bolja od roditelja?


Ilustrativna fotografija

Ilustrativna fotografija

U najnovijem Mostu razgovaralo se o tome može li današnja mlada generacija biti bolja od svojih roditelja. Sagovornice su bile dugogodišnje profesorke univerziteta - Mirjana Krizmanić iz Zagreba i Srbijanka Turajlić iz Beograda.

Bilo je reči o tome koliko je današnja mlada generacija opterećena ratnim traumama svojih roditelja, da li je kritična prema njima i šta im najviše zamera, imaju li otpor prema sistemu u kome vladaju korupcija i nemoral, zašto bi samo sedam posto devojaka i mladića u Hrvatskoj prihvatilo osobu srpske nacionalnosti za bračnog partnera i zašto 80 posto srednjoškolaca u Srbiji podržava diskriminaciju prema homoseksualcima, ko su uzori mladoj generaciji, zašto najtalentovaniji i dalje odlaze u inostranstvo, da li bi današnji mladići bili spremni da idu u rat, kao i o tome zašto su mladi ljudi apolitični.

Omer Karabeg: Nedavno je Zoran Živković, bivši premijer Srbije i predsednik nedavno osnovane Nove stranke, izjavio u jednoj debati da u Srbiji nikada nije bila veća mržnja mlade generacije prema susedima, nego što je danas.

Srbijanka Turajlić: Rekla bih da je to tačno i da je ključni razlog što javni prostor nije ispunjen pozitivnim pričama o bilo čemu, pa i o susedima.

Omer Karabeg: Koliko znam, nedavno istraživanje Instituta za društvena istraživanja iz Zagreba i Fondacije Friedrich Ebert pokazalo je da bi samo sedam odsto mladih u Hrvatskoj prihvatilo osobu srpske nacionalnosti za bračnog partnera, a samo 15 posto ih želi kao susede?

Mirjana Krizmanić: Bojim se da je to točno, ali ne bih rekla da to vrijedi samo za Srbe. Mislim da smo sada kao narod, ne znam kakvi smo bili prije, puni predrasuda prema svima. Mi smo čak unutar sebe puni predrasuda. Da su pitali da li bi neko iz Zagreba htio da mu snaha bude iz Zagorja, to je samo preko Sljemena, odgovor bi bio negativan. Mi čak imamo zavičajne predrasude - Zagreba prema Spiltu, Splita prema Zagrebu. Općenito ne podnosimo nikoga tko je različit. Kod nas je sada burna rasprava oko homoseksualaca, koji ništa i ne traže, a samo što ih ne tuku. Osim toga urušen je sustav vrijednosti. Nema više nikakvih vrijednosti, ništa nije sramota. Da je netko u zatvoru - to ne znači ništa, a to je nekada bilo sramota. Sjećam se da se, kada sam bila dijete, u Samoboru, to je mali gradić pokraj Zagreba, jedan apotekar se ubio, jer je samo na tri dana pronevjerio neki novac iz blagajne. Zamislite da se danas ljudi zbog toga ubijaju, ovdje nitko ne bi ostao.

Omer Karabeg: Koliko su mladi opterećeni ratnim traumama roditelja?

U Srbiji se do te mere ćuti o ratu da nisam sigurna da biste danas našli mlade ljude koji bi znali da vam kažu šta se dešavalo devedesetih.

Srbijanka Turajlić: U Srbiji verovatno ne, jer u Srbiji se do te mere ćuti o ratu da nisam sigurna da biste danas našli mlade ljude koji bi znali da vam kažu šta se dešavalo devedesetih. Verovatno je suviše mnogo ljudi bilo umešano u celu stvar, pa se čini da postoji prećutni dogovor da se svi pravimo ludi, kao da se ništa nije dogodilo. U Srbiji tek predstoji priča o ratu i nadam se da će jednog dana biti otvorena, najviše zato da se ne bi ponovila. Međutim, u ovom trenutku ključni je problem što se naši političari i ono što se naziva estradnim umetnicima ponašaju bahato, besramno, bez stida i pristojnosti i što to postaje opšti model ponašanja.

Ima puno mladih koji se sa svjetskih olimpijada znanja vrate okićeni medaljama, ali oni nikada nisu na naslovnici niti jednih novina.

Mirjana Krizmanić: Ne bih rekla da su mladi jako opterećeni ratnim traumama roditelja. Sad je kod nas teška situacija, kao i u velikom dijelu Evrope, zbog velikog broja nezaposlenih. Mladi su ovaj čas time užasno opterećeni, pogotovo ovi na fakultetima. Ono što mene osobno jako pogađa i užasno mi je žao - to je veliki odliv mozgova. Pred kanadskom ambasadom je svaki dan red. Odlaze oni najbolji, najpametniji, najobrazovaniji koji su drčni, hrabri, poduzetni i motivirani. To je velika tragedija za svaki narod, pa i za nas. Mi nemamo dobre uzore. Naši uzori su estrada i sportaši. Oni su stalno u medijima i na televiziji. Mi uporno govorimo da Hrvatsku najbolje predstavljaju sportaši, a imamo izvrsne znanstvenike vani koji su primljeni u svjetske akademije. Ovdje vrijede samo oni koji imaju dobre noge - manekenke i nogometaši. Ima puno mladih koji se sa svjetskih olimpijada znanja vrate okićeni medaljama, ali oni nikada nisu na naslovnici niti jednih novina. To se spomene negdje u kutu i nikom ništa.

Omer Karabeg: Devedesetih godina mnogo mladih otišlo je iz Srbije u inostranstvo. Tada su uglavnom bežali od rata da ih ne bi regrutovali i poslali na front. Da li mladi beže i danas nezadovoljni situacijom u Srbiji?

Srbijanka Turajlić: Odlaze i danas. Ali, ja imam mali problem kada se kaže da odlaze najbolji, jer mi se nekako čini da time nipodaštavamo one koji su rešili da ostanu. Jedan broj diplomaca je uvek odlazio. To su oni najambiciozniji i sa najvećim potencijalima. Ti su uvek išli u vodeće svetske istraživačke centre, tamo gde su najveći izazovi. Njihov odlazak me ne zabinjava. Problem je u tome što danas masovno odlaze oni koji bi u normalnim uslovima ovde ostali. Oni nemaju vremena da čekaju da se zemlja upristoji da bi u njoj živeli. Pripadam generaciji koja je znala da u ovoj zemlji nije bilo sve savršeno, ali smo mislili da se, ako zapnemo, i ovde može pristojno živeti. Dakle, nije bilo razloga da se ide u inostrantsvo. Plašim se da je sadašnjim mladim generacijama jasno da ovde nema ni volje, ni želje da se napravi nešto dobro, pa misle da će bolje proći u životu ako pobegnu. Oni nemaju uzora. U ovoj zemlji se ne priča o pozitivnim stvarima, sem o Novaku Đokoviću - to nisu noge, nego ruke - i još o nekim sportistima. Poluobnažene pevačice su na naslovnim stranama. Pozitivnih primera nema. Da imam 20 godina, teško bih se odlučila da živim u ovoj zemlji. Nekako mi je prirodno da ljudi odlaze tamo gde će pristojno živeti.

Omer Karabeg: Prema pomenutom istraživanju Instituta za društvena istraživanja i Fondacije Friedrich Ebert 70 posto mladih u Hrvatskoj ne bi dozvolilo Romima da žive u njihovoj zemlji, a 40 posto ne bi to dozvolilo homoseksualcima. Koliko je obrazovni sistem kriv za nacionalizam među mladima, za netrpeljivost prema susedima, za rasne predrasude, za odbojnost prema onima koji imaju drugačiju seksualnu orijentaciju?

U našem obrazovnom sustavu - od vrtića, preko osnovne do srednje škole - ništa se ne poučava o toleranciji, o tome da svi ljudi imaju jednaka prava.

Mirjana Krizmanić: Neću reći da uopće nije kriv, ali minimalno je kriv. Onaj tko je zaista kriv, to je naša crkva, koja uporno propagira sve moguće vrste predrasuda - što javno, što prikriveno. Nedavno su naše novine objavile da je netko, tu iz susjedstva, napravio istraživanje o konzervativnosti mladih ljudi u zemljama Europske unije, pa i u Hrvatskoj, jer smo mi već pred vratima Unije. Pokazalo se da su jedino mladi Hrvati konzervativniji od svojih roditelja, dok su u svim drugim zemljama, kao što je to i normalno, mladi liberalniji od svojih roditelja. Taj konzervatizam kod nas potiče crkva. Imamo vjeronauku u školama, a djeca, koja ne idu na vjeronauku, moraju sjediti na hodniku. Sada kada su bili lokalni izbori, pitala sam seljanke na tržnici za koga će glasati. Od deset, koje sam pitala, devet mi je reklo “Bu mi župnik rekal“. Crkva uporno tvrdi da je homoseksualizam protuprirodan. I neki intelektualaci to propagiraju. Jedan akademik, koji je osim toga liječnik, nedavno je rekao da je homoseksualnost uvjerenje - što je prestrašno. To nije uvjerenje. Ljudi se tako rode, nisu to odabrali. Uostalom, Svjetska zdravstvena organizacija je izjavila da to nije bolest, a neke su države u Americi zabranile da se homoseksualce liječi, jer se ne radi o bolesti. A kod nas akademik kaže da je to uvjerenje. Romi su kod nas uvijek bili oni prema kojima je bilo najviše predrasuda. Kažu im Cigani, neće reći Romi, govore da su oni kradljivci, da neće raditi. To se širi, jer se ništa ne radi protiv toga. U našem obrazovnom sustavu - od vrtića, preko osnovne do srednje škole - ništa se ne poučava o toleranciji, o tome da svi ljudi imaju jednaka prava.

Omer Karabeg: Prema nedavnom istraživanju 80 posto srednjoškolaca u Srbiji podržava diskriminaciju prema homoseksualcima, a 38 posto odobrava nasilje. Velika je netrpeljivost mladih i prema Romima.

Srbijanka Turajlić: Mi smo konzervativna sredina u kojoj se apsolutno ništa ne radi na tome da se ljudi obrazuju, da se nauče da poštuju različitosti. Na tome ne rade ni mediji, ni škole koje nisu ni pripremljene za to. O političarima nema smisla ni govoriti. Kada god se u Beogradu pomene gay parada, onda su svi političari u načelu za to da se poštuju prava gay populacije, a onda počne priča - da li ta parada mora baš sada, oni radije s tim ne bi imali ništa. Oni se ponašaju kao da veruju da je homoseksualizam zarazan pa će, ako stupe u kontakt sa homoseksualcima, biti zaraženi. Kada se radi o Romima, postoji jedan problem. Evropa ni po čemu ne pokazuje da je tolerantna prema Romima. Svi Romi, koji slučajno dođu u neku evropsku zemlju, bivaju promptno izbačeni. Mnogo su manje nežni prema Romima, nego prema drugim azilanatima. Sve se to reperkutuje i ovde. Ljudi kažu: “Evropa traži od nas da budemo tolerantni prema Romima, a sama ih neće“. Tu zaista postoje dvostruki standardi. Evropi je normalno da radi ono što prigovara Srbiji.

Omer Karabeg: Kako današnji mladići i devojke gledaju na rat i na bivšu Jugoslaviju? Znaju li nešto o tome ili ih to uopšte ne interesuje?

Mirjana Krizmanić: Puno njih ne zna uopće ništa, ali primjećujem blagu jugonostalgiju kod nekih mladih ljudi koji kažu kako su im roditelji pričali da se u onoj bivšoj Jugoslaviji dobro živjelo.

Srbijanka Turajlić: Pošto je rat tabu tema, Srbija je stigla do toga da na vlasti ima one koji su dobrano krivi za rat, jer su u njemu učestovali. U raznim koalicionim nagodbama, u raznim nastojanjima da se po svaku cenu održi vlast, malo po malo amnestirani su svi učesnici rata. A Srbija je zaista vodila ratove i izgubila ih. A kada vodite rat i izgubite ga, onda o tome ne želite da pričate. Što se tiče jugonostalgije, ona je prisutna samo kod starijih. To je verovatno posledica vremenske distance, jer se vremenom ružne stvari zaboravljaju, a lepe potenciraju, pa ispada da je bivša Jugoslavija bila bašta-raj i da se nikad neće saznati zašto smo mi tu baštu rasturili.

Omer Karabeg: Devedesetih godina samo je manjina bežala od rata. Ostali nisu ni mogli ili su odlazak na ratište shvatali kao svoju patriotsku dužnost. Mislite li da bi danas mladi ljudi u ime patriotizma bili spremni sa ratuju?

Danas ne možete naći mlade ljude, osim huligana, koji bi ratovali.

Srbijanka Turajlić: Ne bi. Ali moram reći da nisam sigurna da većina nije želela da pobegne. Pobegli su uglavnom mladi iz gradova, jer su im roditelji bili liberalnijih shvatanja i u tome su ih podržali. Mladi iz manjih mesta i sa sela su imali manje šanse da pobegnu. Nisu imali gde da odu, a živeli su u sredinama u kojima je trebalo biti izuzetno hrabar da bi se reklo detetu: “OK, sine, beži sada, a ja ću da se nosim sa sramom koji će da padne na našu porodicu“. Jer, Srbija je zemlja u kojoj su se plate trošile za ispraćaj sinova u vojsku. Naravno da danas niko ne bi ratovao. To se vidi i po mlakim reakcijama oko Kosova. Danas ne možete naći mlade ljude, osim huligana, koji bi ratovali. Ali generalno mislim da se rat ne sme zaboraviti i da se o njemu i o onome što je počinjeno u ime nas koji smo živeli u Srbiji, mora govoriti.

Mirjana Krizmanić: Mislim da je slična situacija i u Hrvatskoj. Mislim da je minimalan broj onih koji bi bili spremni ratovati. To su uglavnom huligani, dio nogometnih navijača i neke male grupice ekstremnih desničara, ali to je, ponavljam, minimalno. Kada govorimo o prosjeku, najvećem broju mladih rat nije ni na kraj pameti. O ratu uopće, zapravo, neće ni razgovarati. Neki su se rodili kada je rat počeo, tako da se samog rata malo sjećaju i više su orijentirani na materijalna dobra koja bi htjeli imati. Mislim da je to kod mladih ljudi jako izraženo.

Omer Karabeg: Razumeo sam da je uticaj ekstremnih desničara na mlade minimalan.

Mirjana Krizmanić: Ja imam takav dojam. Vidim da su to neke male grupe. Po svemu sudeći nema ih puno, ali ih ima.

Omer Karabeg: Kako je to u Srbiji? Koliki je uticaj ekstremnih desničara na mlade? U Srbiji postoje Obraz, Naši, oni su stalno prisutni u medijima, a koliko zapravo oni reprezentuju mlade?

Srbijanka Turajlić: Ne znam. Ja bih volela da njihov uticaj nije preterano velik. Kosovo je za mene ozbiljan lakmus. Bila su dva mitinga protiv sporazuma Beograd-Priština i na njima se okupilo jako malo ljudi, a posebno je malo bilo mladih. Kad pogledate one koji su došli na te mitinge, to su isti oni koji idu na stadione i posle budu razbijena tri tramvaja. Tako da se meni čini da najveći deo mlade populacije uspeva da ostane izvan toga, a kako će se stvari dalje razvijati - teško je reći.

Mirjana Krizmanić: I kod nas je bio jedan miting koji je bio pandan ovome u Srbiji oko Kosova. To je bio protest protiv uvođenja ćirilice u Vukovaru, što su ga sazvali branitelji na Trgu bana Jelačića u Zagrebu. Tu nije bilo gotovo nijednog mladog čovjeka i sve skupa - ako je bilo deset tisuća ljudi, što je malo za tako veliki grad. Mahom su tamo bili branitelji.

Omer Karabeg: Kakvi su danas ciljevi mladih ljudi? Da li su oni kritični prema generaciji svojih roditelja?

Ja nemam utisak da mladi ljudi zameraju svojim roditeljima što su doveli zemlju do potpunog haosa, rasula, nemorala i gubitka svih vrednosti.

Srbijanka Turajlić: U pitanju je poremećeni sistem vrednosti. Pošto mladi ljudi misle da je jedina vrednost u novcu, oni su jako kivni na svoje roditelje, ako ovi nemaju dovoljno novca, a najčešće je to slučaj. Ja nemam utisak da oni zameraju svojim roditeljima što su doveli zemlju do potpunog haosa, rasula, nemorala i gubitka svih vrednosti.

Mirjana Krizmanić: Ovdje je sve isto. Do točke na i. Sve isto.

Omer Karabeg: Znači - ni mladi u Hrvatskoj nemaju otpor prema sistemu u kojem vladaju korupcija i nemoral?

Mirjana Krizmanić: Nemaju, umjesto toga kritični su prema roditeljima i kažu: “Da ste bili pametni imali biste kuće i pristojan auto“. Oni su takvi, jer im se ništa ne nudi. Niti druge vrijednosti, niti drugi primjeri, niti ih se potiče na nešto - na neko zajedništvo, na solidarnost. Ali moram reći da među mladima ima puno lijepih reakcija na humanitarne akcije i to meni daje nadu da bi se mlade na puno toga dobroga moglo motivirati, kada bi se našao neki politički sustav ili neka drugacija politička ekipa koja bi o tomu vodila računa. Kad god imamo neke akcije - odziv je veliki. Nedavno je bila akcija za malu Noru Šitum, beznadežno bolesno dijete, i skupljeno je milion i pol dolara od siromašnih ljudi. Neki su dali i 8 kuna, koliko košta jedna kava, ali su dali. I mladi su jako puno sudjelovali u toj akciji. Oni hoće, možete ih angažirati u nekoj dobroj akciji, ali ih nitko na to ne potiče. To je ono što je tužno.

Omer Karabeg: Vidite li neke krugove mladih ljudi koji bi želeli da menjaju društvo, koji bi otvarali tabu teme, koji bi se suočavali sa prošlošću?

U Srbiji svaka inicijativa koja dolazi od pametnih, mladih ljudi nailazi na ignorisanje vlasti.

Srbijanka Turajlić: Ima ih, ali na žalost oni nemaju pravu podršku. Jako mnogo mladog sveta okuplja se na tribinama u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu. To su izuzetni mladi ljudi, sa beskrajno mnogo ideja, koji traže da ih neko podrži, ali se svi trude da ih marginalizuju, da ih čak i ne primećuju. Pošto naši političari vode populističku politiku, oni za njih nisu važan deo biračkog tela da bi im posvetili pažnju. Svaka inicijativa koja dolazi od mladih, priznajem - od uskog kruga, nailazi na ignorisanje, jer oni nikako ne odgovaraju onima koji su na vlasti, bez obzira ko je vlast, a za mene su oni svi isti. Najveći deo mladih ljudi, koji su odlučili da žive ovde, gledaju kako da sebi organizuju život unutar sistema. Oni me podsećaju na moju vlastitu mladost. Pošto sam poticala iz onoga što se nazivalo “poražena građanska klasa“ mene stvarno nije zanimalo šta se u zemlji dešava, nisam to ni pratila, nisam znala ko je na vlasti, ali sam znala da unutar tog sistema mogu da funkcionišem kao inženjer. Jer, onda je postojao sistem unutar koga ste se mogli odrediti, a oni sada žive u haosu i njihov napor da normalno žive u tom haosu zapravo je unapred osuđen na propast. To je nešto što ja danas ne uspevam da objasnim sopstvenoj deci i njihovim prijateljima.

Mirjana Krizmanić: U Hrvatskoj ima jako sposobnih mladih ljudi koji ne žele otići, žele tu ostati i htjeli bi popraviti svoju zemlju. Ali oni nemaju podrške ni od koga. Nijedna dobra akcija se ne podrži. Podržavaju se samo sportaši. I onda ti mladi ljudi nalaze neke male niše gdje se druže sa sličnima. Ono što me najviše brine je kad čujem roditelje, čija djeca imaju 17, 18 godina, koji kažu: “Pitamo se jesmo li dobro učinili kada smo svoju djecu odgajali kao pristojne ljude, kako će oni u ovom sustavu opstati“. I to je strašno. Ako se roditelji, koji su vaspitali pristojnu djecu i normalne građane, pitaju da li je to bilo dobro, onda je to kraj civiliziranog društva. Jer, ako će svi biti lopovi i svi biti korumpirani i ako će se sve to smatrati normalnim, onda zaista ne znam u kakvom mi to društvu živimo. Kod nas je nedavno na Medicinskom fakuletu uhvaćen jedan profesor koji je prodavao ispite iz anatomije. Pa to je bilo nezamislivo u doba kada sam ja bila student.

Omer Karabeg: Hoće li današnja mlada generacija biti bolja od svojih roditelja ili možda gora ili će jednostavno nastaviti stopama svojih očeva?

Mirjana Krizmanić: Bojim se da ova generacija mladih ljudi neće biti bolja, da će samo nastaviti stopama svojih roditelja. Ja mislim da će možda njihova djeca biti bolja.

Srbijanka Turajlić: Racionalno gledajući, ja bih samo mogla potpisati ovo što je rekla gospođa Krizmanić, ali, s druge strane, ja to ne mogu da potpišem. Ja moram da umrem u uverenju da je svaka sledeća generacija na svoj način bolja i drugačija od prethodne, pa će se to valjda posrećiti i ovoj današnjoj, iako priznajem da nemam nijedno jedino uporište za takvu tvrdnju. Ali dozvolite mi makar da umrem nadajući se.
  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG