Dostupni linkovi

logo-print
U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o političkom profilu Aleksandra Vučića. Sagovornici su bili dva profesora beogradskog univerziteta - sociolog Jovo Bakić i politikog Vladimir Pavićević.

Bilo je reči o tome kako je Vučić stekao ogromnu popularnost i zašto mu građani gotovo bezrezervno veruju, da li je svoj visoki rejting obezbedio populističkim metodama, da li je sklon autoritarnom ponašanju, da li ljudi u njemu vide neku vrstu spasitelja, da li je tajna njegove popularnosti u tome što stalno vuče nove poteze i što neprestano ističe da se žtvuje za Srbiju, ima li sličnosti između Vučića i Đinđića, kao i o tome šta je Vučić dobro učinio za Srbiju.

Omer Karabeg: Po svim istraživanima javnog mnjenja Aleksandar Vučić je trenutno daleko najpopularniji poličar u Srbiji. Njemu ljudi najviše veruju. Zašto mu toliko veruju?

Jovo Bakić: Nakon što je preuzeo vlast Vučić je krenuo u kampanju obračuna sa omraženim bogatašem Miškovićem, koji je bio trn u oku mnogim građanima, i na tome je zapravo pridobio naklonost birača. Čini mi se da je u tome glavni razlog njegove trenutne popularnosti.

Vladimir Pavićević: U odgovoru na vaše pitanje treba poći od transformacije Aleksandra Vučića od ponosnog oratora na grobu Slobodana Miloševića do velikog evropejca. Kako objasniti da je on - nakon što je prešao put od “vikača broj 3” u jednoj ultradesničarskoj partiji kao što je bila Srpska radikalna stranka, do umerenog govornika sa prekrštenim rukama - stekao tako veliku popularnost. Ja to tumačim njegovim populizmom. Bez obzira na promenu paradigme, ja mislim da Vučić - u
Ja mislim da Vučić - u kojoj god ulozi da se nađe - ostaje populistički političar.
kojoj god ulozi da se nađe - ostaje populistički političar i mislim da je u ovih godinu i nešto dana, otkako je došao na vlast, uspeo da se veoma izvešti u populističkim mehanizmima vladanja i da stekne ogromnu popularnost. Mislim čak da je Vučićev populizam danas mnogo jači nego u vreme kada je bio Šešeljev ministar informisanja, ali je istovremeno i mnogo prefinjeniji. Sada je on zaodenut u staloženu retoriku - za razliku od nekadašnje galame. Moja je teza da je upravo populistički mehanizam vladanja obezbedio Vučiću strašno jaku poziciju u političkom sistemu Srbije i neviđenu popularnost.

Jovo Bakić: Prvo, da vidimo šta je populizam. Populizam je, zapravo, pozivanje na volju naroda, a taj narod može biti razumevan na tri načina. Prvi način je pozivanje na narodni suverenitet, drugi - razumevanje naroda u etničkom smislu, pa bi se u konkretnom slučaju radilo o srpskom narodu, i treći način je pozivanje na narod u smislu širokih društvenih slojeva koji su poniženi i potčinjeni od strane elite. Sva ova tri shvatanja populizma mogu se naći kod Aleksandra Vučića u pojedinim
Vučić je udario na lošu političku i finansijsku elitu i on upravo na tome temelji svoju popularnost.
segmentima njegovog političkog delovanja. Vučić je udario na lošu političku i finansijsku elitu, koju ja nekad zovem i oligarhijom, uprkos tome što je i sam deo te elite - i to je paradoks u celoj priči. Ali, nesumnjivo je da se on služi populističkim sredstvima. Malo-malo pa ćete ćuti kako se on poziva na narod i to najčešće naglašavajući da je njegova stranka pobedila na izborima, što je, kako on kaže, bila narodna volja. On takođe govori i o opljačkanom narodu koga je opljačkala elita, ali, naravno, ona elita koja je vladala u prethodnih dvanaest godina. Pošto u tim njegovim rečenicama ima istine i pošto je on krenuo u obračun sa tom elitom - drugo je pitanje kako će se taj obračun završiti - on upravo na tome temelji svoju popularnost.

Vladimir Pavićević: Kod nas je populizam najčešće korišćeni mehanizam kako za osvajanje vlasti, tako i za njeno održavanje - i to nije nikakva novost. Vučić u tom smislu ne bi bio nikakava inovator. Populizam je tehnika vladanja koja počiva na spoju vođe i mase, pri čemu se nastoje umanjiti ili potpuno izbrisati bilo kakvi posrednički elementi, kao što su pravila i procedure. Moć pojedinca se u ovom populističkom obrascu reprodukuje ili na osnovu svetosti tradicije i kolektivnog nasleđa ili na izuzetnim ličnim svojstvima vođe. Mislim da je u Vučićevom slučaju reč o ovom drugom. Nudim tri primera kojima bih mogao da potkrepim ovaj stav. Prvi primer. kod nas u Srbiji se od čoveka koji je ubedljivo izgubio na beogradskim izborima za manje od godinu dana pravi, da tako kažem, čovekobog. On ima podršku 40 do 50 posto biračkog tela, pa se u jednoj vrsti fingiranih istraživanja pominje da on uživa
Vučić je sklon akumulaciji vaninstitucionalne moći čime se, zapravo, kandiduje za tipičnog aktera u okviru jedne populističke kulture i politike.
bezuslovnu podršku 75 procenata populacije. Ja mislim da to ne govori samo o očiglednom populizmu, već i o opasnim autoritarnim tendencijama koje Srbiju mogu da udalje od savremene demokratske države. Drugi primer. Gospodin Bakić je pomenuo Vučićevu borbu protiv korupcije. Nigde nisam uspeo da pronađem dokument u kome su jasno navedena ovlašćena prvog potpredsednika vlade za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala. Nema ni uredbe vlade o tome, pa da vidimo koje su Vučićeve nadležnosti u toj sferi. Sve je to smešteno u domen njegovih ličnih želja, što je deo nekog voluntarizma. I treći primer. Šta to znači i gde to piše da postoji kategorija prvog potpredsednika vlade u našem političkom sistemu? Koliko ja znam, postoji kategorija potpredsednika vlade, ali da postoji prvi podpredsednik - na to nisam naišao ni u kakvom dokumentu, niti u pravilniku. Normalno bi bilo da se on naziva potpredsednikom vlade, što on u stvari i jeste, a ne da se nekim marketingom promoviše u prvog potpredsednika vlade. Više mu se ne mora reći ni ime. Sve ove tri stvari sugerišu da taj čovek ne pokazuje neki naročiti smisao za poštovanje prava i vladavinu prava i da je sklon uspostavljanju direktnih veza sa narodom u okviru kojih se pravilo i pravo posmatraju kao remetilački elementi. To znači da je Vučić sklon akumulaciji vaninstitucionalne moći čime se, zapravo, kandiduje za tipičnog aktera u okviru jedne populističke kulture i politike.

Omer Karabeg: Gospodine Bakiću, vidite li i vi autoritarne tendencije u načinu vladanja gospodina Vučića?

Jovo Bakić

Jovo Bakić

Jovo Bakić: Svakako, one su veoma vidljive i to se naročito odnosi na način vladanja strankom. Sa druge strane, u njegovu odbranu se može reći - a kako bi se tom strankom drugačije i moglo vladati. To su ljudi koji su mahom došli iz Srpske radikalne stranke, tu imate gomilu bezprizornih likova. U tom smislu svako ko bi hteo nešto da radi sa tom strankom morao bi s njom autoritarno da vlada. Problem je što se taj način vladanja vrlo lako može prebaciti sa stranke i na državu, pa da onda celo društvo bude tretirano kao društvo maloletnih i nedovoljno pametnih ljudi kojima treba komandovati iz centra. To je realna opasnost, tim pre što je Srbija suštinski jedna banana država kojom se upravlja, ne od strane Vučića, nego od strane Brisela i Vašingtona. U tom smislu Vučić je dobrim delom izvršilac te volje pa, ukoliko budu jačale autoritarne tendencije kod Vučića, to neće biti bez blagoslova Brisela i Vašingtona.

Omer Karabeg: Može li se reći da ljudi u Vučiću vide neku vrstu spasitelja? Jer, kako tumačiti činjenicu da ljudi ništa bolje ne žive nego što su živeli pre godinu dana i pre dolaska Vučića na vlast, a ipak imaju ogromno poverenje u njega?

Vladimir Pavićević: Mislim da je to tako. Kod nas jedan čovek odlučuje o svakom segmentu države - od spoljne i unutrašnje do lokalne politike. On se pita za sve - od prodaje njiva, hotela, avio kompanija do cena maline. Čak određuje koje je mleko štetno, a koje ne za našu decu. Projektuje kuda će ići autoput, vaga ko se više, a ko manje obogatio u fudbalu i oko njega. Forsira se jedna slika po kojoj se samo od njega traže mišljenja, saveti, predlozi. Čeka se da on preseče svaki, pa i trivijalni problem. On tuži, sudi, presuđuje, opominje sudove i sudije čak do ustavnog suda. Autocenzurisani mediji, koliko mogu da primetim, od njega prave reinkarnaciju svega dobrog i pravednog i stvarno mi deluje neverovatno da se danas, u 21. veku, kod nas od Vučića pravi čovekobog. Meni su ti hvalospevi čista tragikomedija.

Jovo Bakić: I za vreme pregovora u Briselu Vučić je od strane najmoćnijih spoljnopolitičkih činilaca takođe tretiran kao neka vrsta spasitelja. Njega su čekali da dođe. Onda je on od toga napravio čitav jedan scenario - kako je spavao i ležao na podu one sobe i tako dalje. Vrlo je vešt u pisanju scenarija, a ima i veoma dobre pomagače i spolja i iznutra. On ima jedan specifičan spoj populizma i elitizma. On se, s jedne strane, populističkim, retorskim, demagoškim sredstvima obraća širokim društvenim slojevima i onom biračkom telu koje je pre četiri-pet godina glasalo za Srpsku radikalnu stranku, a s druge strane, ima određen elitistički, prozapadni, modernistički pristup kojim želi da privuče ljude koji su ga kritikovali dok je bio u Srpskoj radikalnoj stranci i koji organski nisu podnosili tu stranku. Na taj način amortizuje eventualne kritike i napade iz onog bloka koji se nekad nazivao prodemokratskim i prozapadnim, tako da se stvorio jedan specifičan konsenzus širih društvenih slojeva i prozapadnih, obrazovanih ljudi da se Aleksandar Vučić podrži.

Omer Karabeg: Da li je tajna Vučićeve ogromne popularnosti što on stalno vuče nove poteze? Recimo, dovodi Arape da investiraju u Srbiji, najavljuje milijarde povoljnih kredita, obećava Maršalov plan za Srbiju, za ministra finansija postavlja mladog Lazara Kostića, diplomca sa Jejla, rekonstruiše vladu, dovodi za savetnika velikog finansijskog stručnjaka Stros-Kana i tako dalje. Sve su to, po mišljenju mnogih, potezi vredni hvale.

Vučić najavljuje Maršalov plan, a prethodno je potrošio 14 meseci u kojima nije bilo ničega.
Vladimir Pavićević: Mislim da je to posebni aspekt Vučićeve politike. Po mom mišljenju - populističke. Mi skoro svakodnevno imamo najave dolaska nekih ljudi i nekih velikih događaja, tako da meni izgleda kao da postoji jedan tim koji neprekidno izmišlja neke zgodne dosetke koje se plasiraju u javnost, a jedna od takvih je bio i Maršalov plan. Vučić najavljuje Maršalov plan, a prethodno je potrošio 14 meseci u kojima nije bilo ničega. Sada najavljuje nova tri meseca za osmišljavanje strategije. Znači, imaćemo 17 meseci premišljanja. U međuvremenu će da smišlja neku novu dosetku. U stvari, Vučić i njegov tim neprekidno nas drže u stanju čekanja. Umesto da nam kažu - uradili smo to i to, oni nas stalno drže u čekaonici i mi, umesto da živimo sadašnjost, živimo neku budućnost, potpuno imaginarnu. Stalno nas izmeštaju u neki futur. Daju nerealna obećanja, jer računaju na kratko pamćenje ljudi. Mislim da je to jedna vrsta demagoških trikova.

Jovo Bakić: Po meni to nisu pravi populistički potezi, to je nešto što je protivno populizmu. Dovodi ljude iz inostranstva, i to ljude koji su pomalo kontrovezni, kao što su Domink Stros-Kan, nad kojim lebde razne sumnje, i gospodina Krstića, diplomaca sa Jejla, koji nema dovoljno iskustva i po onome što smo mogli da čujemo, kada je gostovao u Utisku nedelje, ne deluje naročito ubedljivo, ali videćemo šta će da uradi.
Aleksandar Vučić je, nema sumnje, vrstan demagog. On koristi demagošku tehniku da stalno zasipa javnost novim temama.
Kažem, to sigurno nisu populističke mere, naprotiv. To su mere u koje prosečan građanin nema poverenje. Dovođenje stručnjaka sa strane ne može biti popularno u Srbiji. To su vrlo smeli potezi, ali u isto vreme i lagodni, zato što će nestranačke ličnosti na mestu ministara, kao što su gospoda Lazar Krstić i Saša Radulović, ako ne uspeju, biti najureni kao i Alisa Marić, doskorašnja ministarka omladine sporta. Aleksandar Vučić je, nema sumnje, vrstan demagog. On koristi demagošku tehniku da stalno zasipa javnost novim temama. Ali mislim da on nema nikakav tim iza sebe. On to radi sam. Ne vidim ljude, ili se oni bar ne vide u medijima, koji smišljaju te stvari. U pitanju je njegov demagoški dar.

Omer Karabeg: Vučić voli da ističe kako se žrtvuje za Srbiju. Jednom je rekao da ne ide na godišnji odmor, da je primio pet infuzija u poslednja tri dana, drugi put kaže da zna kako će da skonča, ali da želi da završi što više posla za Srbiju.

Jovo Bakić: To je opet uobičajena demagoška tehnika ličnosti koje u manjoj ili većoj meri imaju harizmu. Tu je uvek mučenička komponenta. On podnosi žrtve, on ne ide na odmor, prima infuzije i tako dalje. Sve je to u funkciji njegovog rejtinga i stvaranje fame da je on čovek posebne energije kome ne treba odmor, koji je spreman da, ako treba, radi i 20 sati dnevno, koji se žrtvuje i na osnovu toga zaslužuje da vlada. To je jedna specifična demagoška tehnika kojom on uspešno vlada.

Vladimir Pavićević

Vladimir Pavićević

Vladimir Pavićević: Meni je stvarno bilo neverovatno da čitam sve to. Ja mislim da to nekako prelazi meru pristojnosti - da izlazite u javnost i pokazujete tragove primanja infuzije. Sve se to uklapa u način vođenje politike u kome vođa, u ovom slučaju Aleksandar Vučić, želi da obezbedi neku vrstu ogledala da bi se narod, to je reč koju on voli, ogledao u njemu, a da se istovremeno i on sam ogleda u tom narodu, čime se ističe veliki nivo identifikacije između vođe i naroda.

Omer Karabeg: Vučić voli da se poredi sa Đinđićem, a i oni koji ga podržavaju često ističu tu sličnost. Ima li uistinu sličnosti između Vučića i Đjinđića?

Jovo Bakić: Zoran Đinđić se, takođe, veoma vešto služio demagoškim sredstvima.
Dobra je njegova - barem deklarativna - težnja da se nešto u Srbiji pokrene na bolje, da se zemlja modernizuje, i to treba pozdraviti.
On je nesumnjivo jedan od najdarovitijih demagoga u višestranačkom sistemu u Srbiji. Tu je sličnost između njih dvojice. Razlika je u tome što je Đinđić bio čovek liberalnih shvatanja, kome je od početka ideja vodilja bila modernizacija Srbije, dok je Vučić tokom većeg dela svog političkog angažmana i većeg dela svog života pripadao krajnje desnoj stranci i sigurno je ta vrsta angažmana morala ostaviti traga i na ovog sadašnjeg Vučića, koji se trudi da se što više distancira od onog prethodnog. U tom smislu dobra je njegova - barem deklarativna - težnja da se nešto u Srbiji pokrene na bolje, da se zemlja modernizuje, i to treba pozdraviti. Međutim, još je rano da se rezultati procenjuju.

Vladimir Pavićević: Očigledno je da Vučić uživa u tim poređenjima sa Đinđićem. Mislim da on želi da se dopadne, hajde da iskoristim tu kovanicu, drugoj Srbiji kako bi na najmanju moguću meru sveo broj onih koji ga kritikuju. Ja mislim da on hoće da obezbedi mobilizaciju oko svoje politike i apsolutno prihvatanje svega onoga što radi. Zoran Đinđić nije bio usmeren ka toj vrsti dopadljivosti i nije težio ka nekoj vrsti mesijanstva, kao što to Aleksandar Vučić čini. Vučić uporno pokušava da se predstavi kao novi Zoran Đinđić i da od samog sebe napravi mit - mit da je reformator i da je žrtva u borbi za modernu Srbiju. Meni je najzanimljivije što on uspeva da u tom svetlu prikaže sebe onom delu naroda koji je zapravo slavio atentat na Zorana Đinđića - i to je jedan od paradoksa našeg društva.

Omer Karabeg: Šta je to dobro što je Vučić do sada uradio?

Jovo Bakić: Dobro je to što je razbio žabokrečinu koja se navukla u poslednjih četiri- pet godina. Više nema te žabokrečine koja je užasno zaudarala i zaustavljala politički život u Srbiji. Ta činjenica je jako dobra i to je bilo neophodno. Dobro je i to što je protresena društvena elita u Srbiji koja je vrlo trošnog i slabog kvaliteta.

Vladimir Pavićević: Mislim da je najbolja stvar, koju je Vučić uradio u prethodnih pet-šest godina, njegova odluka da 2008. godine, u vreme kada su se stvari u Srpskoj radikalnoj stranci prelamale, sledi put Tomislava Nikolića. To je bio početak njegove transformacije u jednog umerenjaka sa prekrštenim rukama. Ja mislim da ta transformacija nije moguća u apsolutnom smislu, ali cenim što se u tom trenutku opredelio za nešto što je donelo dobro čitavoj našoj političkoj zajednici.

Omer Karabeg: Prema najavama vlade sada slede oštre finansijske mere koje podrazumevaju i ograničavanje penzija i plata javnih službenika. To se nijedna vlada do sada nije usudila da uradi, jer je bila svesna da bi zbog toga na sledećim izborima izgubila vlast. Vučić to očigledno namerava da uradi. Mislite li da ljudi njemu toliko veruju da će bez gunđanja prihvatiti i stezanje kaiša?

Jovo Bakić: Ne znam da li on to stvarno namerava da uradi. Dok ne vidim, ne verujem. Kad vidim, verovaću. To nije populistička mera. To je mera koja je vrlo nepopularna i, ako on to namerava da uradi, ne može se svrstati u populiste. Demagog jeste, ali bi se u tom slučaju vrlo teško moglo govoriti o nekom populizmu. Tu postoji, međutim, jedna druga stvar. Moje je mišljenje da će njegovi koalicioni partneri pokušati to da blokiraju. Ne verujem da će Socijalistička partija Srbije i Partija ujedinjenih penzionera to prihvatiti. Videćemo šta će na kraju ispasti.

Vladimir Pavićević: Pitanje je da li, zaista, postoji namera da se uđe u ekonomske reforme koje su neophodne da bi se obezbedilo ono što je u Srbiji najveći problem, a to je povećanje zapošljavanja. Čini mi se da ima mnogo više razloga za sumnju nego za veru da će se tu nešto zaista desiti. Ukoliko se pokaže da su moje sumnje neosnovane, biće mi drago.

Omer Karabeg: U zaključku, kako biste okarakterisali Vučićev način vladanja?

Jovo Bakić: Kao demagoški, s tim što tu reč koristim u vrednosno neutralnom smislu. Kao prvi demagog u istoriji zabeležen je Perikle, a to je zlatno doba atinske demokratije. Demagog se, dakle, meri po učinku, a mi u slučaju Vučića još ne znamo kakav će učinak biti.

Vladimir Pavićević: Ja mislim da imamo mnogo razloga da Vučića definišemo kao populističkog političara. To je, možda, i jedina konstanta kod Aleksandra Vučića od trenutka kada je počeo da se bavi politikom do momenta kada je promenio dres. Čini mi se da ima mnogo dokaza za to, ja sam u ovom razgovoru naveo samo neke. Mislim da ćemo vrlo brzo imati vanredne izbore i, ukoliko se to desi, biće potpuno jasno da su svi ti potezi sa rekonstrukcijom vlade i sve te najave ekonomskih reformi, zapravo, bili još jedna manipulacija ovog čoveka kako bi sebi obezbedio što je moguće bolju poziciju za nastup na tim izborima. Ja to tako vidim.
  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG