Dostupni linkovi

logo-print

Da li je pomirenje Beograda i Sarajeva dalje nego ikad?


Aleksandar Vučić i Bakir Izetbegović

Aleksandar Vučić i Bakir Izetbegović

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo o tome kako je haška presuda Radovanu Karadžiću za genocid uticala na odnose između Beograda i Sarajeva. Sagovornici su bili Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam iz Novog Sada, i Vehid Šehić, predsednik Foruma građana Tuzle. Šehić i Popov su kopredsednici Igmanske inicijative - regionalnog pokreta koji radi na pomirenju i normalizaciji odnosa među državama bivše Jugoslavije. Bilo je reči o tome da li je ova presuda usmerena protiv Republike Srpske i srpskog naroda, kao što se tvrdi u Beogradu, ko manipliše tom presudom, zašto haške presude ne doprinose pomirenju, zašto se oni koji govore o zločinima vlastitog naroda proglašavaju izdajnicima, kao i o Vučićevoj formuli pomirenja koja podrazumeva izjednačavanje zločina.

Omer Karabeg: Haška presuda Radovanu Karadžić u Beogradu je doživljena, pre svega, kao ugrožavanje Republike Srpske. Premijer Vučić je i pre nego što je ona saopštena izjavio da Srbija neće dozvoliti da ta presuda bude novi napad na Republiku Srpsku. Zašto je u Srbiji ta presuda protumačena kao napad na Republiku Srpsku?


Ovo je presuda jednom čoveku i ona ni u kom slučaju ne može da ugrozi Republiku Srpsku

Aleksandar Popov: Tu ima više razloga. Jedan je kampanja koja se vodi pred izbore u Srbiji, pa se takvim porukama naša vlast pokušava prikazati kao zaštitnik srpskog naroda, ne samo u Srbiji, nego i van Srbije. Šteta što se sada tako reaguje, jer smo prošle godine imali nekoliko dobrih poteza - od prisustva premijera obeležavanju dvadesetogodišnjice srebreničke tragedije, preko zajedničke sednice dve vlade u Sarajevu, do donacije vlade Srbije Srebrenici. Sada smo se vratili nekoliko koraka unazad. Imam utisak da se ta stvar nepotrebno dramatizuje. Ovo je presuda jednom čoveku i ona ni u kom slučaju ne može da ugrozi Republiku Srpsku. Uostalom, njen opstanak garantuje Dejtonski sporazum.

Omer Karabeg: Da li je u reakcijama u Bosni i Hercegovini bilo tumačenja da bi se ova presuda mogla da upotrebi protiv Republike Srpske?


Priča se o ugroženosti vlastitog naroda, podižu se nacionalne tenzije da bi se odvratila pažnja od očajne ekonomske situacije

Vehid Šehić: Bilo je i takvih razmišljanja, ali to su isključivo razmišljanja ljudi koji neće da prihvate realnost i uvijek traže neki povod da bi raspravljali o opstojnosti Republike Srpske. Presuda Haškog tribunala Radovanu Karadžiću niti je protiv Republike Srpske, niti je protiv srpskog naroda, kako to neki žele da predstave. To je presuda protiv osobe koja je obnašala najznačajnije političke funkcije u Republici Srpskoj. Riječ je o individualnoj krivičnoj odgovornosti, jer Haški tribunal utvrđuje krivičnu, a ne političku odgovornost. Osim toga, zanemaruje se činjenica da postoji i odluka još jednog suda - Međunarodnog suda pravde koji je utvrdio postojanje genocida u Bosni i Hercegovini i zaključio da Srbija za njega nije odgovorna, ali je odgovorna što ga nije spriječila. Taj sud je utvrdio da je za genocid kriva tadašnja vlast Republike Srpske. To su činjenice. Nigdje se ne govori o odgovornosti srpskog naroda. Ali ovdašnji političari, ne samo u Bosni i Hercegovini, nego i u regionu vole da u prvi plan ističu svoje narode - Bošnjake, Srbe ili Hrvate. Priča se o ugroženosti vlastitog naroda, podižu se nacionalne tenzije da bi se odvratila pažnja od očajne ekonomske situacije, da bi se ljudi bavili nekim drugim stvarima, a ne onim koje život znače.

Omer Karabeg: Ipak, gospodine Popov, u Srbiji je bilo dosta izjava, pa i sa najvišeg mesta, da presuda Karadžiću za genocid znači da neko želi da optuži ceo srpski narod kao genocidan.


Aleksandar Popov

Aleksandar Popov

Aleksandar Popov: To je manipulacija javnim mnjenjem. Niko ne može optužiti ceo narod. Svaki zločinac ima ime i prezime, ima delo koje je učinio i shodno tome treba i da odgovara. Ovde je cela stvar dramatizovana. Nije bila potrebna vanredna sednica vlade, niti poseta premijera patrijarhu i sve te priče o zaštiti srpskog naroda i o tome kako rukovodsvo Srbije neće dozvoliti da se okrivi ceo srpski narod. Naravo, ako se s jedne strane daju takve izjave, onda i druga strana dobija alibi da daje slične izjave, pa počinje ružno nadmetanje, kao da je reč o fudbaskoj utakmici, a ne o žrtvama, o ljudima koji su bili žrtve politike čije je oličenje bio čovek koji je osuđen u Hagu. I naravno da je, kao što kaže moj kolega Šehić, na taj način lakše ubirati poene kod birača nego rešavati teške ekonomske probleme. Lakše je pričati priče da je ugrožena naša nacija, da neko hoće da nas optuži za nešto što nismo učinili nego otvarati nova radna mesta. Jedna strana pothranjuje drugu. I oni trebaju jedni drugima. Setimo se samo kako su sredinom prošle decenije Silajdžić i Dodik igrali politički ping-pong, kada je Silajdžić tražio ukidanje Republike Srpske kao genocidne tvorevine, a Dodik najavljivao referendum o izlasku Republike Srpske iz Bosne i Hercegovine. Time su i jedan i drugi ubirali poene, predstavljajući se kao zaštitnici svoje nacije, a zapravo se radilo o učvršćivanju njihove lične pozicije, dok su građani živeli sve lošije i lošije.

Omer Karabeg: Ima li u Bosni i Hercegovini onih koji bi za genocid u Srebrenici hteli da optuže srpski narod?


Činjenica je da mi u Bosni i Hercegovini, kao ni naši susjedi, nismo spremni, pa čak i ne želimo da se suočimo s činjenicama o onome što se dešavalo tokom rata

Vehid Šehić: To nisam mogao čuti, ali moram biti jako oprezan. Postoje i takvi, ali, kad je riječ o onome što se moglo čuti u medijima, nije bilo takvih opužbi. Činjenica je da mi u Bosni i Hercegovini, kao ni naši susjedi, nismo spremni, pa čak i ne želimo da se suočimo s činjenicama o onome što se dešavalo tokom rata. Ovdje se na jednoj strani strani govori o agresiji na Bosnu i Hercegovinu, a na drugoj o građanskom ratu. Nesporna je činjenica da je na ovu državu izvršena dvostruka agresija, kako iz Beograda, tako i iz Zagreba. Nesporna je takođe činjenica da je ovdje bio i građanski rat, da su ovdje tri vojske ratovale između sebe i svaka sa svakom. To je nesporno, ali nijedna strana neće da prizna obe te činjenice. Ovdje se na rat gleda iz prizme etničke pripadnosti, što mogu da prihvatim kada tako govore žrtve koje su najviše pogođene, ali je apsolutno nedopustivo da tako govore oni koji upravljaju ovom državom, jer bi oni svoje stavove trebalo da zasnivaju na činjenicama. Ovdje, međutim, činjenice nisu poželjne. Zato nema povjerenja ni u Haški tribunal, ni u nacionalne sudove. Ovdje se uvijek govori - uhapšen je Bošnjak, uhapšen je Srbin, uhapšen je Hrvat. Ne, uhapšen je čovjek za kojeg postoji sumnja da je počinio ratni zločin. Ja sam, kao bivši sudija, sa velikom pažnjom pratio suđenje Iliji Jurišiću u Beogradu. Vjerovao sam da tamo moraju postojati sudije profesionalci koji će svoju odluku bazirati isključivo na činjenicama. I pokazalo se da postoje takve sudije, pa je Ilija Jurišić oslobođen. Znači, postoji nada da i nacionalni sudovi mogu suditi čovjeku sa imenom i prezimenom, a ne pripadniku nacije. S druge strane, postoji političko licemjerstvo i u Bosni i Hercegovini, i u Srbiji, i u Hrvatskoj, pa se osobe koje se osumnjičene, pa čak i pravosnažno osuđene za ratne zločine, nazivaju nacionalnim herojima što onemogućava proces moralnog pročišćenja bosanskohercegovačkog, srbijanskog i hrvatskog društva koji je apsolutno neohodan.

Omer Karabeg: Karakteristično je da se saopštenje vlade Srbije povodom pesude Karadžiću bavi narodima. U tom saopštenju se kaže da je “srpski narod jedini umeo da prepozna tuđe žrtve i da im se dostojanstveno pokloni, a niko to u regionu nije mogao da učini kada su u pitanju srpske žrtve”.


Nije tačno da niko u regionu nije žalio srpske žrtve

Aleksandar Popov: Sve je to jedna ružna manipulacija. Kao što je bila nepotrebna vanredna sednica vlade povodom presude Karadžiću, tako je bilo nepotrebno i to saopštenje koje je pročitao ministar pravde. Nije tačno da niko u regionu nije žalio srpske žrtve. Bilo je javnih ličnosti u drugim državama i nacijama koje su itekako imale moralne hrabrosti da iskažu pijetet prema srpskim žrtvama, tako da apsolutno ne stoji da je jedino srpski narod bio u stanju da žali tuđe žrtve. Naprotiv, kod nas je u dobroj meri bilo negiranja tih žrtava. Milošević je govorio da mi nismo bili u ratu, a to što su naše jedinice učestvovale u opsadi Vukovara i što su paravojne formacije išle u Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku, što smo imali vikend-ratnike koji su tamo išli i vraćali se sa opljačkanim televizorima i frižiderima - to nije naša krivica, nego nečija druga.

Omer Karabeg: Haške presude ne doprinose pomirenju, jer se posle svake odnosi na prostoru bivše Jugoslavije pogoršavaju. Više se pogoršavaju odnosi među narodima nego među državama. Zašto je to tako?


Od početka je bila pogrešna postavka da će Međunarodni sud za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije doprinijeti pomirenju

Vehid Šehić: Od početka je bila pogrešna postavka da će Međunarodni sud za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije doprinijeti pomirenju. Sud ne treba da se bavi time, niti bilo koja presuda Haškog tribunala, ili bilo kojeg drugog suda, može trasirati put ka pomirenju. Njihov zadatak je da utvrde sudsku istinu, da utvrde činjenice. Presude Haškog tribunala, bilo da su bile osuđujuće ili oslobođujuće, uvijek su izazivale tenzije koje su političari vrlo često zloupotrebljavali. Svi se pozivaju na Haški tribunal samo onda kada im presuda odgovara. Ako im presuda ne odgovara, onda ne priznaju odluke Haškog tribunala. Taj neselektivni i neprincipijelni stav prema odlukama Tribunala stvara negativnu atmosferu.

Nerašćišćeni računi iz prošlosti su zapaljiv materijal koji se jako dobro može iskoristiti u borbi za vlast

Aleksandar Popov: Haške presude ne doprinose pomirenju zato što mi još uvek nosimo ceo bagaž iz devedesetih godina. Od prestanka rata je prošlo više od dve decenije, a mi nismo raščistili elementarne stvari o devedesetim godinama, niti postigli bilo kakvu saglasnost oko toga. Naprotiv, mi idemo u suprotnom pravcu, pa se, ne samo u Srbiji već je to veoma vidljivo i u Hrvatskoj, vrši revizija istorije Drugog svetskog rata da bi se opravdali događaji iz devedesetih. Period od dvadesetak godina, koliko je prošlo od završetka rata, mogao je biti iskorišćen da se odnosi normalizuju, da se suočimo sa onim što se događalo devedesetih kako bismo to ostavili iza nas - ne zato da bismo to zaboravili nego da teško breme devedestih ne bismo ostavljali u nasleđe budućim generacijama. To nije urađeno, jer nije bilo političke volje ni kod jedne političke garniture. U našim državama su se menjale razne garniture od socijaldemokratskih do narodnjačkih, ali nijednoj to nije odgovaralo zato što su nerašćišćeni računi iz prošlosti zapaljiv materijal koji se jako dobro može iskoristiti u borbi za vlast. Nema pobednika u ratovima devedesetih. Svi mi smo izgubili, a pobedili su jedino Milošević,Tuđman i Izetbegović. Oni su pobedili, jer mi danas živimo s njihovom zaostavštinom. Danas imamo osećaj kao da su devedesete bile juče.

Omer Karabeg: Kada je reč o pomirenju Srba i Bošnjaka, izgleda da je danas gora situacija nego pre desetak godina. Sećam se da je 2004. godine komisija vlade Republike Srpske utvrdila da su u Srebrenici počinjeni zločini “velikog obima grubim kršenjem međunarodnog humanitarnog prava“, a tadašnji predsednik Republike Srpske Dragan Čavić je rekao da je devet dana jula srebreničke tragedije crna stranica istorije srpskog naroda. Dragana Čavića zbog toga neki danas u Republici Srpskoj nazivaju izdajnikom, a Milorad Dodik uoči presude Radovanu Karadžiću studentski dom na Palama naziva njegovim imenom. Zar to nije regresija? Što vreme više odmiče sve smo dalje od priznavanja činjenica.


Čestiti ljudi koji smognu ljudske i građanske hrabrosti da priznaju činjenice proglašavaju se izdajnicima

Vehid Šehić: Ne samo da smo daleko od priznavanja činjenica, mi smo daleko od normalnog života i zbog toga mnogi građani napuštaju ovu državu jer ne žele da žive u prošlosti. U ovoj se državi, i ne samo u njoj, čestiti ljudi koji smognu ljudske i građanske hrabrosti da priznaju činjenice proglašavaju izdajnicima. I zato tvrdim da je danas najčasnije biti takav izdajnik jer nisi izdao ono ljudsko u sebi. Ovdje su patrioti oni koji vole Bosnu i Hercegovinu do njene posljednje marke, ali ti isti “patrioti“ ne poštuju ustav, ne poštuju zakone ove države i rade što god žele. Oni se predstavljaju kao veliki zaštinci Bosne i Hercegovine, a u stvari je urušavaju.

Omer Karabeg: Narodna skupština Srbije je 2010. godine usvojila deklaraciju u kojoj najoštrije osuđuje zločin u Srebrenici “na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde“, a taj sud je utvrdio da je u Srebrenici počinjen genocid. Znači, posredno je priznat genocid. Danas, međutim, Vučić neće ni da čuje za reč genocid.


Aleksandar Popov: Spomenuli ste komisiju koju je 2004. godine formirala vlada Republike Srpske i koja je usvojila izveštaj o Srebrenici. To se desilo u vreme kada je međunarodna zajednica bila daleko prisutnija u Bosni i Hercegovini nego danas. I deklaracija skupštine Srbije doneta je pod pritiskom međunarodne zajednice, a tog pritiska danas nema.

Omer Karabeg: S obzirom da nema saglasnosti oko činjenica, s obzirom da svako ima svoju istoriju, da svako ima svoje činjenice, može li se desiti da Srebrenica doživi sudbinu Jasenovca? Svako će pričati svoju priču i to će trajno ostati predmet sporenja?


Povjerovaću da ima neke nade u bolje sutra kada vidim tri vodeća političara iz tri naroda kako zajednički obilaze stratišta u Bosni i Hercegovini

Vehid Šehić: Ne bih rekao da će se to dogoditi, jer postoji mnogo ljudi koji znaju šta se desilo u Srebrenici. Ali svakako treba spriječiti da politika time manipuliše, jer niko nema pravo da manipuliše žrtvama Srebrenici, kao ni žrtvama na Kazanima, u Vozući, Prijedoru ili Grabovici. Svi ovdje govore da se treba pokloniti žrtvama ratnih zločina, da zločinci treba da budu kažnjeni, ali povjerovaću u to kada vidim da su tri vjerska poglavara iz tri vjerske zajednice - islamske, katoličke i pravoslavne - zajedno otišli i poklonili se u Srebrenici, na Kazanima, u Grabovici, Vozući i Prijedoru. Da su se poklonili žrtvama kao božjim bićima. Povjerovaću da ima neke nade u bolje sutra kada vidim tri vodeća političara iz tri naroda kako zajednički obilaze stratišta u Bosni i Hercegovini. Ne, oni to ne žele, iako stalno govore da moramo imati pijetet prema žrtvama. Ako svi tvrde da svaka majka isto pati - onda nemoj u majci gledati Bošnjakinju, Srpkinju ili Hrvaticu. To je problem ove države. I moram reći, da je meni, premda sam ateista, jedan čovjek, koji nije sa ovih prostora, probudio nadu da možemo biti ljudi. Taj čovjek je papa Franjo čije su riječi prilikom posjete Bosni i Hercegovini u meni probudile nadu. Želio bih da naši poltičari prihvate makar deset posto od onog što je on poručio. Međutim, čim su mu vidjeli leđa oni nastavili da rade po svom.

Omer Karabeg: Aleksandar Vučić vrlo često govori o pomirenju i kaže da se zalaže za pomirenje. Njegova formula pomirenja je sledeća - svi su činili zločine i zato zaboravimo prošlost i okrenimo se budućnsti. Izgleda da ga u tome podržavaju neki iz međunarodne zajednice. Može li se na toj osnovi postići pomirenje?


Ako idemo s tezom da su svi krivi, onda niko nije kriv

Aleksandar Popov: Ako idemo s tezom da su svi krivi, onda niko nije kriv. Ali ovde političari gledaju šta može dobro da odjekne u javnosti, jer upravo idemo u susret izborima. Imali smo takvo ponašanje i pre Vučića. Setimo se samo Vuka Jeremića za vreme vlasti Borisa Tadića. Umesto da nas kao ministar inostranih poslova miri sa susedima - on se sa njima stalno svađao. Tako da je ovo što se sada dešava samo nastavak političke prakse koja pre svega vodi računa o dnevno-političkim poenima, bez obzira na dugoročnu štetu koju takva praksa prouzrokuje.

Vehid Šehić

Vehid Šehić

Vehid Šehić: To je apsurdno jer bi to onda značilo da svaka stana ima isti broj osuđenih i osumnjičenih, a to nije tako. Ali svaki zločin je zločin i ne treba ih prebrojavati. Ovdje u Bosni i Hercegovini su dominantne tri nacionalne poluistine, a poluistina je vrlo često gora od laži. Mi se moramo boriti protiv tih poluistina i graditi naše odnose na uvažavanju činjenica. Ovdje nema pobjednika i niko nema pravo da jedino on određuje šta je istina, kao što neki pokušavaju. Istinu pišu činjenice, a ne ideologije.

Omer Karabeg: Znači, nema pomirenje dok se ne priznaju činjenice?


Vehid Šehić: Apsolutno. Kod nas u Bosni i Hercegovima ima poslovica - bolja je istina koja trenutno škodi nego laž koja godi. Mi ne smijemo živjeti u lažima. Moramo priznati činjenice i to će nam omogućiti da stvorimo pretpostavke za bolji i dostojanstveniji život na ovim prostorima.

Aleksandar Popov: Kada učenici u celom regionu budu učili istoriju iz istog udžbenika, tek onda ćemo moći da govorimo o nekoj normalnosti i obnovi razumevanja i poverenja na ovim prostorima.

Omer Karabeg: Da li je danas pomirenje Bošnjaka i Srba dalje neko ikad?


Vehid Šehić: Ne želim da govorim o pomirenju Bošnjaka i Srba, Srba i Hrvata, Hrvata i Bošnjaka, naročito kada je Bosna i Hercegovina u pitanju. Uvjeren sam da među građanima Bosne i Hercegovine različitih nacionalnosti nema tog stepena nepovjerenja i nerazumijevanja, kao što je to slučaj sa političarima. Ovde ljudi žele da zajedno žive. Ljudi ne žele suživot, oni žele da grade zajednički život.

Dokle god budemo imali neodgovorne političke elite, kakve su naše, mi se nećemo odlepiti od devedesetih godina

Aleksandar Popov: Dokle god budemo imali neodgovorne političke elite, kakve su naše, mi se nećemo odlepiti od devedesetih godina. Stalno ćemo imati nekakva varničenja bilo povodom neke presude, bilo povodom neke godišnjice i stalno ćemo se vrteti u začaranom krugu. Dok se ne oslobodimo matrice devedesetih, mi ćemo biti zarobljenici prošlosti i nećemo otvarati vrata budućnosti.

  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG