Dostupni linkovi

logo-print

Balkanizacija Evrope


Dubravka Stojanović i Tvrtko Jakovina

Dubravka Stojanović i Tvrtko Jakovina

U Mostu RSE razgovaralo se o tome da li Evropi preti balkanizacija. Da li se balkanizacija - termin koji je nastao u Evropi početkom 20. veka da bi se njime obeležila atmosfera podela, sukoba, nacionalne mržnje i ksenofobije, karakteristična za balkanske države - sada vraća svojim tvorcima?

Sagovornici su bili dva istoričara - Dubravka Stojanović iz Beograda i Tvrtko Jakovina iz Zagreba.

Bilo je reči o tome zašto je baš izbeglička kriza otkrila ružno lice Evrope, zašto je najizrazitija ksenofobija u evropskim zemljama koje su nekada pripadale Istočnom bloku, kako populistički političari u Mađarskoj, Slovačkoj, Českoj i Poljskoj koriste izbegličku krizu da bi ojačali svoju vlast, zašto Brisel ne reaguje na jačanje nacionalizma, autoritarnih tendencija i gušenja slobode medija u Mađarskoj i Poljskoj, o paradoksu da Brisel od kandidata za Evropsku uniju zahteva da striktno poštuju evropske vrednosti koje ne poštuju pojedine zemlje članice, kao i o tome zašto bi atomizacija Evrope bila katastrofalna za sve njene narode.

Omer Karabeg: Zašto je baš izbeglička kriza otkrila nekadašnje ružno lice Evrope za koje smo mislili da ga nikada više nećemo ugledati?

Dubravka Stojanović: Mislim da je izbeglička kriza okidač, a da dubinska kriza traje mnogo duže, sigurno od 2008. godine, kada je počela ekonomska kriza, za koju se još uvek ne vidi rešenje i uglavnom se primenjuju pogrešni lekovi. To je u stvari kriza same Evropske unije koja nije imala hrabrosti da napravi sledeći korak ka svom većem povezivanju i koja je ostala nedorečena.

Evropska unija već neko vrijeme razmišlja hoće li se dalje širiti i tražiti izlaz iz krize ili će doći do rastave.

Tvrtko Jakovina: Složio bih se da je to bio okidač, ali to je i katalizator. Da li je to kraj Evropske unije ili je to, možda, samo jedna od porođajnih muka - to ćemo tek vidjeti. Evropska unija već neko vrijeme razmišlja hoće li se dalje širiti i tražiti izlaz iz krize ili će doći do rastave.
Omer Karabeg: Zašto je najveći udar na bitne evropske vrednosti - a to su tolerancija i poštovanje kulturnih razlika - došao baš iz zemalja istočne i srednje Evrope koje su nekada pripadale sovjetskom bloku - iz Mađarske, Slovačke, Češke i Poljske?
Dubravka Stojanović: Taj zaključak se nameće. Te zemlje nisu prošle ono što su prošle zapadnoevropske države posle 1945. godine. One nisu prošle ni proces denacifikacije, ni proces sazrevanja demokratskih institucija i demokratske političke kulture, ni proces sazrevanje građanstva i civilnog društva. To se sada vidi.

Meni kao istoričararki zanimljivo je da je srednja Evropa bila veoma hvaljena u vreme pada Berlinskog zida - tada se govorilo o starim građanskim društvima, o velikoj kulturi, o tradiciji demokratije koju poseduju te zemlje. Sada se pokazalo da su kasniji nanosi, nanosi Istočnog bloka, ostavili trajne posledice. Samim tim se postavlja i pitanje koliko su te starije tradicije bile stvarne.

Omer Karabeg: Nedavno je Miljenko Jergović rekao da nije slučajno što su najodlučniji u odbijanju izbeglica Mađari, Slovaci, Česi i Poljaci, čije su domovine pre sedamdesetak godina temeljno očišćene od Jevreja.

Tvrtko Jakovina: Židovske zajednice nisu bile očišćene isključivo u istočnoj i srednjoj Evropi, očišćene su i u velikom dijelu Evrope, uz vrlo minimalne izuzetke. Uostalom, možda bi i Bugari mogli nešto reći u vlastitu korist, pa još poneki od istočnjaka na evropskom kontinentu. Željeznu zavjesu, koja je podijelila evropski kontinent, prvi je spomenuo Vinston Čerčil u svom slavnom govoru u američkom gradu Fultonu, u Misuriju 1946. godine, a danas svjedočimo jednoj drugačijoj zavjesi ili jednom drugačijem razdoblju u srednjoj i istočnoj Evropi.

Omer Karabeg: Širenje ksenofobije prema izbeglicama postalo je vrlo pogodno sredstvo za jačanje vlasti populističkih političara. Ne govorim sada o mađarskom premijeru Orbanu, niti o slovačkom premijeru Ficu, koji su poznati po ksenofobičnim izjavama, ali sada se čak i češki političari, koji važe za tolerantne, nadmeću ko će više da uplaši narod, govoreći o opasnosti od izbeglica, koji navodno prete njihovoj kulturi. A u Češkoj je svega 95 sirijskih izbeglica.

Ono što istočna i srednja Evropa nalaze kao rešenje je najgore moguće - to su populistički režimi.

Dubravka Stojanović: Događaji u Americi, pre svega ono što se dešava u predizbornoj kampanji, govore da je demokratija u krizi i da glasači traže neku novu vrstu političara, a u Sjedinjenim Američkim Državama nema sirijskih izbeglica. To pokazuju, s jedne strane, popularnost Donalda Trampa, a s druge neočekivani uspeh Bernija Sandersa koji dolazi sa margine. I u Evropi se trenutno preispituje oblik sadašnje demokratije. Ono što istočna i srednja Evropa nalaze kao rešenje je najgore moguće - to su populistički režimi.

Mislim da ti režimi koriste izbegličku krizu, kao što populistički režimi uvek koriste takve situacije. To smo i mi u Jugoslaviji naučili krajem osamdesetih. Naši populisti razbuktali su nacionalizam i napravili rat da bi vladali na svoje populističke načine. Populisti će uvek naći neku situaciju, a izbeglice su idealne, jer pružaju mogućnost da se govori o katoličkim ili pravoslavnim vrednostima, o ugroženosti hrišćnstva.

Tvrtko Jakovina: Pomenuli ste jedva stotinjak sirijskih izbeglica u Češkoj. Ne trebate imati velike brojeve da biste stvorili histeriju. Dovoljno je da ih bude jedan posto, pa da imate sasvim dovoljno materijala da neprestano plašite ljude. Inače, naš tip demokracije, a i demokracija uopće, se pokazuje totalno nesposobanom da odgovori na ovo što nam se sada događa sa izbjeglicama. Demokracije ne mogu normalno planirati. Od rušenja režima u sjevernoj Africi i pokreta izbjeglica preko Libije na talijanski poluotok moglo se pretpostaviti da će val izbjeglica u jednom trenutku krenuti dalje.

Svaka zemalja srednje i istočne Evrope je svoje manjine svela na statističku pogrešku.

Arapsko proljeće je bilo jednim dijelom inspirisano blizinom boljeg svijeta koji je udaljen svega dva sata leta. Demokracije na to ne mogu reagirati, jer zamislite jednog demokratski izabranog političara koji će, dok je opasnost negdje daleko, graditi prihvatne centre i odvajati novce za njihovu izgradnju. To bi svakoga koštalo izbora. I nama u regionu jedina je briga da nam izbjeglice slučajno ne ostanu. To je veliki problem i svih vlasti u srednjoj i istočnoj Evropi. Svaka od tih zemalja je svoje manjine svela na statističku pogrešku.

Omer Karabeg: Populistički istočnoevropski i srednjoevropski lideri uporno krše evropske vrednosti - ne poštuju ljudska prava, pravnu državu i slobodu medija, a Brisel im ne može ništa. Kada su evropski zvaničnici kritikovali vladajuću poljsku desničarsku stranku "Pravo i pravednost", ovi su im žestoko odgovorili, pa je Brisel zaćutao. Orbana su davno prestali da kritikuju.

Dubravka Stojanović: To je deo krize Evropske unije. Nadam se da će Evropa iz toga izaći jača i bolja, ali to za sada baš tako ne izgleda. Kada je pre petnaestak godina u Austriji na vlast došao ultradesničar Jerg Hajder, tada je Evropska unija, u tom trenutku još uvek samosvesna i veoma snažna, žestoko odgovorila i uvele neku vrstu sankcija Austriji. To je očigledno imalo efekta i Hajder je izgubio na sledećim izborima. Ovo što se sada dešava je simptom slabosti Evrope. Brisel više ne može na taj način da reaguje.

U građevini Evropske unije očigledno nešto nije dobro postavljeno. Svi mi na Balkanu znamo koliko dugo traje procedura ulaska u Evropsku uniju koja propisuje veoma stroge uslove - i treba da budu takvi - za zemlje kandidate. Međutim, u samoj Evropskoj uniji nisu predviđeni nikakavi politički i diplomatski instrumeniti koje treba primeniti, kada neka od članica počne da se ponaša suprotno evropskim idealima.

Tvrtko Jakovina: Nakon Mađarske, koja je sve šokirala, pojavila se i Poljska, država sa mnogo više stanovnika i sa mnogo većom težinom koju je imala i kada je bila sovjetski setelit, a ima je i sada kada je dio evropske zajednice. Ali, imate i druge zemlje Evropske unije koje nisu do te mjere crvene krpe kao što su Mađarska i Poljska. Hrvatska se sve više uključuje u taj krug, a i Slovačka i Češka.

Ja mislim da Evropska unija tek mora pokušati doći do mehanizama kojima bi na to reagirala. Austrija nije imala Hajdera. Nešto ranije imala je slučaj sa predsjednikom Valdhajmom koji je, nakon što je u javnost izbila priča o njegovoj nacističkoj prošlosti, takođe bio izoliran. Pokazalo se da svijet, ako želi, može utjecati da se stvari mijenjaju, međutim za to trebate imati publiku koja je spremna to prihvatiti.

Demokratija u Briselu ne može da nađe odgovor kada neko kaže - neću da te slušam, radiću po svome, neću da prihvatim kvote, neću da primim izbeglice.

Dubravka Stojanović: Teško je reagovati na adekvatan način kada se neki režimi do te mere otrgnu. Jer institucionalizovana, mnogi bi rekli birokratizovana, demokratija u Briselu ne može da nađe odgovor kada neko kaže - neću da te slušam, radiću po svome, neću da prihvatim kvote, neću da primim izbeglice, ukinuću slobodu medija, promeniću ustavni sud preko noći. Tu nekako demokratija staje i nije prvi put da to vidimo. Videli smo to u mnogo slučajeva tokom dvadestog veka, setimo se samo Slobodana Miloševića.

Teško je naći odgovor na situaciju kada neko neće da prihvati nikakva pravila. Do sada je demokratija na kraju dobro prolazila, ali bilo je veoma velikih potresa u koje spada i Drugi svetski rat. I on je u krajnjoj liniji proizašao iz toga što su neke zemlje odlučile da se ne drže ni međunarodnog prava, ni potpisanih ugovora, niti bilo čega.

Omer Karabeg: Što je najgore - Brisel ne samo da toleriše to što se događa u zemljama istočne i srednje Evrope, nego mađarski i slovački premijeri Orban i Fico i češki predsednik Zeman drže lekcije Angeli Merkel o izbeglicama i one imaju odjeka u Evropi.

Dubravka Stojanović: Da, situacija je sasvim paradoksalna, ali i govori o tome u kojoj se meri Nemačka promenila, bez obzira što Angela Merkel ima ozbiljnu opoziciju u samoj Nemačkoj.

Tvrtko Jakovina: Čini mi se da prihvatanje izbjeglica nije potez kojeg Njemačka čini samo zato što je humana ili što se na neki način želi iskupiti za neke stvari iz prošlosti, nego naprosto zato što je svjesna da je ulazak nove radne snage koristan i potreban njenoj privredi.

Omer Karabeg: Sećate se kako smo devedesetih godina žestoko kritikovali Semjuela Hantingtona zbog njegove teorije o sukobu civilizacija. Sada pristalice te teorije likuju tvrdeći da odnos Evrope prema sirijskim i iračkim izbeglicama, koji ne pripadaju hrišćanskoj civilizaciji, potvrđuje tu teoriju?

Tvrtko Jakovina: Ja nisam bio sklon pristati uz tu teoriju, iako u nekim njezinim elementima možete pronaći dijelove koji mogu zvučati više ili manje uvjerljivo. Činjenica je da evropska društva nisu do kraja integrirana. Ako pogledate Sjedinjene Američke Države, tamo i danas - nakon svih stoljeća suživota i činjenice da su crnci dobili i svoga predsjednika i da su imali državnog tajnika i tolike slavne ličnosti - još uvijek imate jasnu podjelu na Afroamerikance i bijele Amerikance.

Rekao bih da, možda, i ne trebamo razmišljati u apsolutnim kategorijama potpunog povezivanja i potpune sljepoće na sve razlike. Možda je to na ovom stupnju razvoja čovječanstva nemoguće postići, međutim to ne znači da moramo živjeti u odvojenim torovima.

Dubravka Stojanović: Podele i razlike su tu. One su prosto merljive, one postoje među ljudima raznih boja kože i raznih veroispovesti, ali ja nikada nisam prihvatila teoriju Semjuela Hantigtona - ni onda kada se ona pojavila, a ni sada - zato što je ona determinišuća i podrazumeva da se uvek i u svakoj istorijskoj situaciji morate svrstavati u torove o kojima govori kolega Jakovina. Ja mislim da se u krizama zloupotrebljavaju te razlike. Ako bismo Hantigtonovu teoriju primenili na raspad Jugoslavije, to bi značilo da su jugoslovenski narodi iz verskih razloga i zbog verske netrpeljivosti ušli u rat. Bilo je mnogo istoričara i političara koji su to govorili.

Ta tobožnja odbrana hrišćanske Evrope od muslimanskih izbeglica je nešto što veoma koristi populističkim režimima.

Ja sam uvek mislila suprotno - da su te razlike iskorišćene da bi se proizveo rat koji je odgovarao određenim društvenim, političkim, privrednim i intelektualnim elitama. One su imale svoje interese u tom ratu i mislim da se to danas dešava i u Evropi. To pravljenje panike, ta tobožnja odbrana hrišćanske Evrope od muslimanskih izbeglica je nešto što veoma koristi populističkim režimima da dođu na vlast, da se zadrže na vlasti i da, koliko god mogu, ograniče demokratiju.

Omer Karabeg: Uslov za ulazak balkanskih zemalja u Evropsku uniju je da one prihvate evropske vrednosti. Kako da ih prihvate kad pojedini evropski lideri ugrožavaju te vrednosti? Kakav im uzor mogu biti Orban, Zeman, Fico ili Jaroslav Kačinski, šef poljske stranke "Pravo i pravednost", koji smenjuje direktore medija i ograničava nadležnosti ustavnog suda?

Tvrtko Jakovina: Ako pogledate šta se dešava u Hrvatskoj, onda lideri, koje ste spomenuli, mogu biti najveći uzori sadašnjoj vladajućoj garnituri u Hrvatskoj. I ljudi sa kojima treba stvarati savez. Ali, ja ne bih previše razbijao glavu time kako pomiriti Angelu Merkel i Viktora Orbana, jer će se to riješiti na nekoj drugoj razini. Međutim, činjenica je da put, koji su izabrali ti lideri, znači manje Evrope i manje demokracije i da će dugoročno i predstavljati katastrofu upravo za te nacije.

Osobno mislim da nije u interesu ni Hrvatske, ni Poljske, ni Mađarske, niti ijedne od zemalja koje žele ući u Evropsku uniju, da budu sličnije Putinovoj Rusiji nego liberalnoj Švedskoj ili Nizozemskoj.

Uvjeren sam da je dugo sticanom ugledu Poljske mnogo veću štetu nanijela nova vlast onim što je uradila za svega nekoliko mjeseci, nego što bi to mogao učiniti bilo kakav neprijatelj - bio on u Moskvi, Berlinu ili bilo gdje. To jest problem. Osobno mislim da nije u interesu ni Hrvatske, ni Poljske, ni Mađarske, niti ijedne od zemalja koje žele ući u Evropsku uniju, da budu sličnije Putinovoj Rusiji nego liberalnoj Švedskoj ili Nizozemskoj.

Dubravka Stojanović: Mene ovo što se dešava u Poljskoj i Mađarskoj plaši zbog toga što su i u Srbiji, i u Bosni i Hercegovini, i u Makedoniji, i na Kosovu, dakle u svim kandidatima za Evropsku uniju iz regije, glasovi protiv Evropske unije veoma jaki, pa i glasniji nego što su bili. Oni kažu - čekajte, zašto mi uopšte idemo u Evropsku uniju, zašto da spovodimo te, kako oni kažu, naredbe iz Brisela, kada vidimo da se same članice Unije ne ponašaju tako. To daje vetar u leđa svim antievropskim snagama. To sigurno nikako nije dobro za region, a što se tiče zemalja istočne i srednje Evrope, mislim da je veliki problem u tome što su one sebe uvek doživljavale kao žrtvu velikih sila, u poslednje vreme pre svega Sovjetskog saveza, a da same nisu ušle ni u kakvo kritičko preispitivanje vlastitog ponašanja u prošlosti. Tamo vlada logika - mi smo bili takvi zato što smo bili pod Sovjetskim savezom ili zato što smo bili podeljeni kao Poljska, ili zato što smo bili pod Nemcima ili pod Austrougarskom, i tako dalje.

Uvek se nađu neka istorijska opravdanja, uvek je kriv drugi, a oni su idealni i vrlo demokratični. Sada vidimo da je realnost drugačija i da ta društva za poslednjih 25 godina, otkada je pao Berlinski zid, nisu napravila kritičku analizu samih sebe. Mislim da bi bio krajnji trenutak da preispitaju zašto su se sada našli u ovakvoj, vrlo opasnoj situaciji, pre svega za njih same.

Omer Karabeg: Do sada je uvek iz Brisela poručivano balkanskim zemljama koje se stalno prepiru oko granica i teritorija - kada uđete u Evropsku uniju ta pitanja postaju ireleventna pošto tamo nema granica. Sada se, međutim, u Evropi ponovo uspostavljaju granice.
Na granicama se postavljaju žice što zaista izgleda kao zadah pradavne prošlosti.

Tvrtko Jakovina: I to granice gdje ih nikada prije nije bilo, pa čak i puno strože od onih koje su postojale u vrijeme Željezne zavjese. Postavljaju se žice, kao one između Slovenije i Hrvatske koje stanovništvo u pograničnim pojasevima - i sa jedne i sa druge strane - noću reže i uklanja. To su neugodna pitanja koja nemaju veze sa Šengenom, jer granice postaju tvrđave što se u potpunosti kosi, ne samo sa idejom Evropske unije, nego i sa konceptom slobodnog protoka kapitala i ideja u svijetu u kome, zahvaljujući svim mrežama i tehničkim pomagalima, možete besplatno razgovarati i u isto vrijeme se gledati. To zaista izgleda kao zadah pradavne prošlosti.

Sve bi bilo u redu da žicom možete zaustaviti tisuće ljudi koji bježe od rata. To nije moguće, ali teško je to govoriti onima koji upravo na pravljenju žica mogu homogenizirati svoje birače, bilo na vjerskoj liniji, bilo na ideje nacije, bilo na širenju straha da će sve te velike kulture srednje i istočne Evrope tobože biti ugrožene.

Omer Karabeg: Gospođo Stojanović, ko će sada ubediti balkanske lidere da granice nisu važne?

Dubravka Stojanović: Ostajemo bez argumenata i, nažalost, u poslednjih desetak godina na mnoge teme smo ostali bez argumenata - od neobičnih presuda Haškog tribuinala do ovoga što vi sada pominjete, Ali, bez obzira na to, evropske vrednosti su pravi put. E sada - što se taj put našao u ozbiljnoj krizi, što je na mnogim mestima presečen bodljikavom žicom - zaista je zabrinajvajuće, ali ostajem pri tome da je to jedini mogući put ka Evropskoj uniji.

Omer Karabeg: Može li se reći da danas umesto evropeizacije Balkana, u šta smo čvrsto verovali, imamo balkanizaciju Evrope?

Tvrtko Jakovina: Kad je počeo rat na području bivše Jugoslavije onda su Libanonci, koji su završavali sa svojim užasnim razdobljem, rekli - konačno će termin libanonizacija biti zamijenjen terminom balkanizacija i nisu htjeli da ih se uspoređuje sa onim što se tada događalo na balkanskom poluotoku. Mislim da danas postoji nekoliko vrlo neugodnih trendova. U Francuskoj je sve organiziranija i agresivnija desnica koja vrlo dobro surađuje sa sličnim političkim partijama u srednjoj i istočnoj Evropi, a i sa onima koje su izvan Evropske unije.

Postoji skupina političara koji smatraju da je evropska ideja temeljno loša. Bez obzira na njihov porast, volio bih vjerovati da je još uvijek puno više onih koji smatraju da će nam biti bolje u zajedničkoj Evropi, da je ideja otvorenosti i slobode bolja, i da je period članstva u Evropskoj uniji bio ako ne zlatno, onda svakako optimistično razdoblje, u razvoju država bivšeg Istočnog bloka. Mislim da bi balkanizaciju trebalo ostaviti kao povijesni termin i da ga ne bi trebalo upotrebljavati u modernom smislu, jer ako se to dogodi - neće nam biti dobro.

Atomizacija Evrope i njeno ponovno razgrađivanje bili bi zaista katastrofalni za sve evropske narode.

Dubravka Stojanović: Vidimo da su u Poljskoj reakcije javnosti vrlo burne, da to što radi tamošnja vlast ne prolazi baš lako, tako da želim da verujem da će u sledećem pomeranju političkog klatna sve krenuti u boljem pravcu. Ali, slažem se sa kolegom Jakovinom da bi atomizacija Evrope i njeno ponovno razgrađivanje bili zaista katastrofalni za sve evropske narode i o tome prosto odbijam da mislim.

  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG