Dostupni linkovi

logo-print

Mogli smo znati da će nas Rusija napasti


Oleksandr Gljadjelov

Oleksandr Gljadjelov

Piše: Valentin Barišnjikov (Priredila Anamaria Ramač Furman)

Ukrajinski fotograf Oleksandr Gljadjelov ranjen je 21. augusta 2014. pod gradom Ilovajsk, pedesetak kilometara udaljenim od Donjecka. Toga dana Ukrajinska armija je pretrpjela težak poraz u ofanzivi protiv nadmoćnijeg protivnika. Iako Moskva nikada nije priznala, svi su bili uvereni da su toj bici učestvovali i pripadnici Ruske vojske, samo bez prepoznatljivih obeležja.

Hiljade ukrajinskih vojnika i boraca dobrovoljačkih bataljona u Ilovajsku našlo se u okruženju proruskih snaga. U borbama, te prilikom povlačenja, stotine je ljudi poginulo i zarobljeno. Kolona vojnika koja se provlačila kroz unapred dogovoreni “koridor” bila je obasuta paljbom. U Kijevu se u početku malo znalo o teškom položaju pod Ilovajskom.

Za poraz, te skrivanje istine o situaciji na istoku Ukrajine mnogi su optužili komandu ukrajinske armije. Parlamentarna komisija saopštila je da su za “neadekvatno delovanje” krivi ministar odbrane Valerij Heletej, načelnik Generalštaba Viktor Muženko i načelnik antiterorističke operacije Viktor Nazarenko. Ali zvanična istraga do danas nije završena, a krivci nisu imenovani.

Godinu dana nakon poraza kod Ilovajska u Kijevu je otvorena izložba četvorice fotografa koji su se u avgustu 2014. obreli pod Ilovajskom. Oleksandr Gljadjelov, Maksim Dondjuk, Maksim Levin i Markijan Lisenko su ovu izložbu napravili da bi se “prisetili i poginulih, i živih, i da bi dobili odgovore od ljudi koji su donosili odluke”.

Gljadjelov kaže da on nije ratni fotograf, tačnije – “nije fotograf rata”, ali se zatekao u Pridnjestrovju kada je tamo izbio rat. “Tamo sam prvi put bio ranjen praktično u prvom velikom sukobu pod Dubosarima”, kaže on.

U januaru 1994. bio je “na južnom frontu u Azerbejdžanu za vreme rata za Karabah”. Godine 1996 – u Čečeniji. Zatim, za vreme Drugog čečenskog rata fotografisao je izbeglice u Ingušetiji. Sa “Lekarima bez granica”, bio je u Somaliji i južnom Sudanu. Radio je u humanitarnoj misiji na jugu Kirgizije nakon etničkih sukoba u junu 2010. Podržao je Evromajdan.

“Fotografisao sam praktično od prve večeri, kada su na ulicu izašli studenti. Kao i većina Kijevljana, tokom tih meseci nisam bio na Majdanu samo kada sam bio bolestan – bilo je vlažno, hladno, četiri puta sam se prehladio za to vreme!”, priseća se Gljadjelov.

Na pitanje zašto je odlučio da ode na istok Ukrajine, odgovara:

“Odlučio sam da odem tamo jer je u mojoj zemlji rat. Svi smo shvatili da smo napadnuti – i da to nije pravedno. Ratišta sam počeo posećivati kad je već bilo očigledno da se radi o pravom ratu. Od sredine jula prošle godine, stalno sam bio na prvim linijama. Početkom avgusta, po dogovoru s komandom bataljona “Donbas” priključio sam im se s prijateljem Maksimom Dondjukom – obojica smo fotografi. Od početka avgusta pratili smo ih u svim akcijama, a prvi napad na Ilovajsk desio se 10. avgusta. Aktivni sukobi počeli su 17-og, a preko sela se napredovalo prema gradu u kojeg smo ušli 18-og uveče. Dvadeset prvog bio sam ranjen i evakuisan s ostalim ranjenicima iz Ilovajska."

RSE: U kakvim okolnostima ste ranjeni?

Gljadjelov: Na položaje bataljona Donbas otvorena je vatra iz automatskog statičkog minobacača i višecevnih raketnih bacača. Ujutro sam s prijateljem izašao da nađem vodu za kafu ili čaj, i baš u to vreme počela je pucnjava po školskoj zgradi. Šrapnel me pogodio u nogu. Iako rana nije izgledala teška, evakuisali su me jer su se bojali infekcije. Osim toga, ostao sam bez filmova u fotoaparatu.

Na bolničkom krevetu sam počeo da dobijam SMS poruke praktično s bojnog polja. S obzirom da sam bio tri nedelje među ljudima s mnogima sam uspostavio prijateljske odnose. Od jednoga od njih (on nakon zarobljeništva opet ratuje) počeo sam da dobijam poruke. Oni su odlično znali s kim ratuju, jer su se prilikom pregovora o primirju ti vojnici predstavili kao pripadnici ruske vojske.

Prema dokazima kojima sada raspolažemo, svi koji su učestvovali u uličnim bitkama još 19.08. tvrde da su među protivnicima jasno identifikovali specijalne jedinice Rusije – po uniformi, stilu vođenja bitke, jedinstvenom oružju…,Naši vojnici su se suočavali s njima u uličnim sukobima.

Na žalost, malo se priča o dešavanjima u koridoru između Donjeckog pobrđa i rusko-ukrajinske granice. Tamo su ukrajinske snage započele ofanzivu koja je u početku bila veoma uspešna, ali su zaustavljeni artiljerijskom vatrom koja je dolazila s ruskog teritorija. Međutim, tamo nije bilo novinara koji bi mogli obezbediti dokaze. To se desilo nešto pre Ilovajska. Pucalo se iz “uragana”, “tornada”, drugih vrsta naoružanja, teške artiljerije direktno s teritorije Rusije.

Samo u regionu Ilovajska je bilo potpuno očigledno učešće taktičkih grupa ruske armije, pripadnika desantne, tenkovske i drugih jedinica neophodnih za tako veliku vojnu operaciju. Oni su pokušavali da naprave opsadu u gotovo dva kruga – prema taktici iz Drugog svetskog rata. Poznajem tri čoveka koji su bili zarobljenici, nedavno su pušteni, a koji su držali odbranu u jednom od sela. Medju njihovim zarobljenicima su bili i pripadnici ruske desantne jedinice. Oni su ih ispitali, snimljen je video s tim ruskim vojnicima, a te su snimke sačuvali. Sva trojica su sada na slobodi, u Kijevu.

RSE: Rekli ste da se u Ukrajini o ovome nije dovoljno govorilo.

Gljadjelov: Ja sam rekao da se o ovome ne govori onako kako bi trebalo. Mi smo ovu izložbu napravili da bismo se na godišnjicu tragedije prisetili i poginulih, i živih, i svih koji su bili u vezi s ovim događajem. Mi tražimo odgovornost, tražimo odgovor od ljudi koji donose odluke. Najlakše je da se sada sve svali na napad ruske vojske: oni su nas razbili, šta možemo, bili su jači.

Mislim da treba da daju odgovor oni koji su odgovorni za vojne informacije, za izviđanje – i da nam kažu kako nisu primetili ulazak tih trupa. Za svaku akciju postoje oni koji donose odluke, moramo da saznamo koliko su one bile ispravne. Ako je neko pogrešio i izdao naređenje koje je bilo pogrešno, on treba za to da odgovara. Jer za sada svojim životima i svojim ranama odgovaraju samo ratnici na bojnom polju, kao i njihovi bliski, i svi ljudi koji stegnutih kaiševa pomažu svojoj zemlji da izdrži u ovom ratu.

Ne radi se o tome da želimo nekoga da kaznimo. Mi smo uvereni da efikasna armija ne može da se izgradi ako se ona zasniva na neodgovornosti. Pa čak ni država. Osoba koja donosi odluke i koja izdaje naredbe treba da snosi punu odgovornost za to što je naredila da se uradi, za rezultat.

RSE: Smatrate da je postojao veliki jaz između onih koji su ratovali i ostatka države, i da o tome šta se dešavalo pod Ilovajskom ili u drugim mestima država ne zna dovoljno?

Gljadjelov: Sada se zna. Na izložbi sam govorio o razlici između onoga šta su znali očevici, i onoga što su u to vreme saopštavail ukrajinski mediji. To je sve nas šokiralo – na mestima na kojima je postojala mobilna veza na smartfonima mogli su se videti naslovi vodećih izdanja i shvatiti da se radi ili o totalnoj obmani, ili o apsolutnom neznaju. Razlika između realnosti i onoga što izlazi u javnost izazivala je osećaj gađenja. Jedan od oficira bataljona nam je rekao: “Momci, vi ste novinari, а pogledajte šta se u Kijevu objavljuje”. Oni su bili šokirani, osećali smo veliki stid i pokušali smo nekako to da ispravimo, ali neuspešno.

RSE: Prošlo je godinu dana, da li imate osećaj da se situacija promenila, da sada taj jaz ne postoji, da su ukrajinska armija, ukrajinska javnost, ukrajinski mediji iz ovoga izvukli pouku?

Gljadjelov: Izvesne promene postoje. Oni se u trude da budu pažljiviji, ali od zime nije bilo takvih tragičnih događaja koji bi mogli izazvati slične sukobe.

RSE: Vi očigledno nastavljate da kontaktirate s vojnicima, da li su se oni za ovih godinu dana promenili?

Gljadjelov: Rat menja ljude. Oni koji su prošle godine došli da ratuju i koji i dalje nastavljaju da ratuju, oni su se sigurno promenili. I naravno, mi sada imamo armiju. Mi je kritikujemo, apelujemo da je ne grade prema uzoru na sovjetsku. U stvari, kada je došlo do sukoba u Ilovajsku već je bilo očigledno da se armija pojavila, da ona postoji, samo još nije naučila da ratuje onako kako treba.

RSE: Šta to znači da armija postoji? Šta vi pod tim rečima podrazumevate? Jesu li to ljudi, naoružanje, umeće ratovanja?

Gljadjelov: To je zbir svega što ste naveli. Plus sve više starešina s ratnim iskustvom. Nemam odgovor za to da li možemo da prihvatimo bilo kakav izazov, protiv nas stoji veoma velika i brojna armija relativno bogate države, bogate u smislu da može da napada…. Ali sada svakako oružane snage Ukrajine više nisu ono što su bile pre godinu dana. Želeo bih da dodam da je od dešavanja na Majdanu postalo očigledno da Ukrajina ima i građansko društvo. S obzirom da ono postoji, ono ne dozvoljava da se zaboravljaju važne stvari. Tamo gde država posustaje ili je nemoćna , civilno društvo preuzima na sebe pomоć i podršku ljudima koji učestvuju u ratu. Armija postoji, jer znamo to iz prve ruke. Ali, kako će se pokazati u direktnim sukobima s protivnikom kao što je Rusija, videćemo.

А evo čime bih hteo da završim: uz sav stid koji osećam uvek sam znao da će Rusija sigurno napasti Ukrajinu. Držao sam to su sebi, nisam želeo da verujem u to. Ja sam sin oficira, moj tata je bio pukovnik, Rus, armija mi je bila bliska od rođenja. Na izložbi su nedavno bili vojnici. Vodič im je bio borac iz bataljona “Donbas”, komandir voda s nadimkom “Artist”, koji se borio u Avganistanu, profesionalni vojnik.

On mi je potvrdio da je, ratujući na drugim teritorijama, duboko u sebi osećao da će se rat desiti i u njegovoj domovini. Mi se sada stidimo što smo te osećaje krili, što nismo o tome pričali i pripremili se za ovo što nam se sada dešava.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG