Ko su i šta žele mladi iz levičarskih organizacija koji radikalnim protestima, kao što su prekidanje oficijelnih političkih skupova ili tribina, pokušavaju da šire svoje ideje, pita se javnost u Srbiji. Kako su rekli za RSE, uprkos medijima koji ih vide kao izazivače incidenata, sebe najpre smatraju borcima za socijalnu pravdu.
Poslednje predavanje na beogradskom Fakultetu političkih nauka, kako je za RSE potvrdio Aleksandar Đenić, prvi sekretar SKOJ-a, prekinuto je zbog protesta pripadnika te političke organizacije - koja je podmladak Nove komunističke partije.
„Samo smo iskazali protest protiv politike Srbije koja vodi ka NATO i članstvu u Evropskoj uniji. Smatramo da je njen cilj da siromašni narodi budu još siromašniji, a da potlačeni budu još više eksploatisani.“
Nekoliko skojevaca policija u civilu udaljila je iz sale FPN-a uoči predavanja šefa Delegacije Evropske unije Majkla Devenporta.
Slični incidenti, u kojima je učestvovao SKOJ, nedavno su se dogodili na debati u Beogradu o američkoj spoljnoj politici, gde su ambasadoru SAD skandirali „Napolje NATO fašisti“, kao i na konferenciji Centra za evroatlantske studije o ruskom uticaju u Srbiji.
Reč je o radikalnoj levici, kaže za RSE Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka, koja je u suštini antikapitalistička i koja u Srbiji raste od početka globalne krize.
“Još onda se videlo da jača ta vrsta orjentacije. Da se pojavljuje, makar i na marginama, i da postaje sve prisutnija. Posebno je dobila na opsegu u trenutku kada smo, iz nekog osećaja i priče da smo ekonomski lideri na Balkanu, ušli u krizu. Porasli su siromaštvo i nezaposlenost, i mladi ljudi su potražili alternativu.”
Pripadnici SKOJ-a (Savez komunističke omladine Jugoslavije), organizacije MARKS21, koja se sama određuje kao revolucionarna socijalistička organizacija, Levog samita Srbije, i još par sličnih, često se mogu videti i u sindikalnim protestima, ali i na antifašističkim skupovima – kao što su bila okupljanja protiv rehabilitacija Draže Mihailovića i Milana Nedića.
Posebno im je stalo do antifašističke tradicije, što su i pokazali na ulicama se suprotstavljajući ultradesničarima, od kojih ih najčešće razdvajaju kordoni policije. Nismo ekstremisti ali se ne plašimo ekstremista, kaže Đenić.
“Ne, apsolutno ne… To su neke grupacije koje u čitavom Beogradu imaju 15 do 20 ljudi, koji su u stvari na platnom spisku policije i države.”
Oni se ne libe, kada za to imaju priliku jer ih u medijima nema, da kažu da vlast u Srbiji vide kao izdajničku, jer smatraju da su štetni svi ugovori koje je potpisala sa Evropskom unijom i NATO savezom.
U toj priči, ni prema Rusiji nemaju blagonaklon odnos.
“Današnja Rusija je kapitalistička zemlja u kojoj vlada kompradorska buržoazija. Mi smo za saradnju sa svima koji žele saradnju na ravnopravnim osnovama. I sa zemljama Evropske unije, ali ne za ulazak u nekakvu tamnicu naroda. Isto tako i sa Rusijom.”
Akcije ovih pokreta najčešće su na medijskoj margini, a obično ih čine mlađi ljudi koji, osim na ulici i protestima, uglavnom deluju preko društvenih mreža.
Dragan Popović, iz političke partije Levica Srbije, čiji lider je bivši demokrata Borislav Stefanović, kaže za RSE da je njihova pojava reakcija na decenijsko marginalizovanje levice, ali da ih ne vidi kao eventualne političke partnere.
“To je apsolutno nemoguće i potpuno isključeno. Zato što njihov program dobrim delom izlazi iz okvira političkog dijaloga. Samim tim što su oni protiv demokratije kao takve. Oni se zalažu za rušenje celokupnog političkog sistema koji je trenutno dominantan u našem delu sveta. To je parlamentarna demokratija i kapitalističko društveno uređenje. Odatle proizlaze radikalne akcije koje oni preduzimaju.”
“Socijalistička alternativa – komunistička perspektiva” jedan je od slogana SKOJ-a. Ako dođu na vlast, kako sami tvrde, sredstva za proizvodnju biće u kolektivnim rukama, krupna industrija nacionalizovana, a školstvo i zdravstvo besplatni.
Njihov realan domet, zaključuje profesor Zoran Stojiljković, nije veliki.
“Teško će ući u nekakav politički mejnstrim. To su pre svega neokomunističke organizacije. Nešto što su tendencije koje postoje u evropskim socijalnim pokretima i mrežama već dvadesetak godina. Konačno su prisutne i u Srbiji. Kod nas je prazno polje te alterglobalističke levice, koja bi mogla da artikuliše to što su recimo Siriza i Podemos u Grčkoj i Španiji, ali je dug period inkubacije takvog političkog profila. Sačekaćemo da vidimo šta će od tih grupa biti.”
