Dostupni linkovi

logo-print

Ko kontroliše medije u Srbiji


Ilustrativna fotografija

Ilustrativna fotografija

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa tražimo odgovor na pitanje ko kontroliše medije u Srbiji. Sagovornice su bile Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije vlade Srbije, i Snježana Milivojević, profesorka Fakuleta političkih nauka u Beogradu.

Razgovaralo se o tome zašto se od javnosti kriju pravi vlasnici većine medija u Srbiji, da li su tačne pretpostavke da najveći spski tajkuni kontrolišu dobar deo štampe radija i televizije, kako ministri koriste pare iz budžeta da bi se reklamirali u medijima, u kojoj meri najveće marketinške agencije, čiji su vlasnici visoki funkcioneri, utiču na uređivačku politiku, kao i o tome da li je tačna tvrdnja da danas u Srbiji ima manje nezavisnih medija nego u Miloševićevo vreme.

Omer Karabeg: Savet za borbu protiv korupcije je nedavno napravio izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji. Vaš je zaključak, gospođo Barać, da je jedan od glavnih uzroka sadašnje loše medijske situacije u Srbiji to što se ne zna ko su vlasnici većine medija, odnosno njihova imena se kriju od javnosti? Zašto se to radi?

Verica Barać: Postoji više razloga za to. Ako se ne znaju vlasnici onda se ne može utvrditi da li ima nedozvoljene koncentracije vlasništva nad medijima. I što je još važnije želi se izbeći ispitivanje porekla novca kojim je novina, radio ili televizijska stanica kupljena.

Snježana Milivojević: I ja mislim da se imena vlasnika kriju da se ne bi otvorilo pitanje porekla novca. Naime većina komercijalnih medija nastala je u
Imena pravih vlasnika se kriju i zbog toga da se ne bi ustanovila veza između vlasnika i sadržaja koje njihovi mediji plasiraju jer se mediji često koriste za ostvarivanje političkih, komercijalnih i ličnih ciljeva.
devedesetim kada se novac sticao na misteriozan način. U to vreme su nas kolege istraživači iz inostranstva upozoravali da se ovde preko medija ili pere novac ili se on ulaže u medije da bi se obezbedio politički i ekonomski uticaj. Imena pravih vlasnika se kriju i zbog toga da se ne bi ustanovila veza između vlasnika i sadržaja koje njihovi mediji plasiraju jer se mediji često koriste za ostvarivanje političkih, komercijalnih i ličnih ciljeva. Stvar dodatno komplikuju činjenica što se pravi vlasnici kriju iza takozvanih off-shore kompanija.

Verica Barać: Kad krenete u potragu za tim off-shore kompanijama, koje se nalaze na egzotičnim lokacijama, uđete u lavirint iz koga nema izlaza. U najboljem slučaju možete saznati samo ime advokatske kancelarije koja zastupa pravog vlasnika. Sve to ima veze sa iznošenjem novca iz zemlje devedesetih godina čiji su tragovi brižljivo sakriveni. Stvoreni su mehanizmi koji omogućavaju da to ostane sakriveno. Sve što se želi sakriti, sakrije se.

Omer Karabeg: Da li bi vlast, kad bi htela, mogla da sazna ko su pravi vlasnici i ko stoji iza advokatskih kancelarija koje se pojavljuju kao formalni vlasnici medija u Srbiji.

Snježana Milivojević: Mislim da bi država mogla to da sazna, kada bi htela. To bi bilo i u duhu Zakona o radiodifuziji čija je intencija da se dođe do stvarnih vlasnika, a ne do nekih fantomskih organizacija i advokatskih kancelarija koje sa minimalnim novcem pokreću firme sa ogromnim ambicijama i kapitalom.

Omer Karabeg: Ima li indicija da je najveći srpski tajkun, Miroslav Mišković, vlasnik nekih medija ili da ima udeo u vlasništvu?

Verica Barać: Teško je to reći. Kao što sam rekla, sva važna pitanja u Srbiji su sakrivena. Mi smo postkomunistička zemlja koja je posle ratova, sankcija i svega što se dogodilo ušla u takozvane demokratske procedure, a da nije
Mi smo postkomunistička zemlja koja je posle ratova, sankcija i svega što se dogodilo ušla u takozvane demokratske procedure a da nije otvorila nijedan tajni dosije, nije raspustila ni civilnu, ni vojnu tajnu policiju, nije otvorila pitanje novca koji je iznet iz zemlje.

ptvorila nijedan tajni dosije, nije raspustila ni civilnu, ni vojnu tajnu policiju, nije otvorila pitanje novca koji je iznet iz zemlje. Ne zna se šta je bilo s tim novcem, šta je sa novcem od kriminala, od ratnih zločina, od droge. Jesmo li zaboravili da je u nekim bankama pronađeno i po 600 kilograma droge, da su mnogi kriminalci postali ugledni biznismeni? Sve se to izmešalo tako da možemo samo da nagađamo da li novcem koji je iznet iz zemlje još uvek raspolažu neke UDBE ili je on prebačen na privatne račune. Kada je Savet za borbu protiv korupcije istraživao nedavnu prodaju Miškovićeve Delte belgijskom Delezu, videli smo da Miškovićeva firma Hemslejd, koja se nalazi na Kipru i koja se pojavljivala kao kupac brojnih preduzeća u Srbiji, i danas ima vlasnika na nekoj off-shor destinaciji, a taj vlasnik je nepoznat. Naš savet je detaljno analizirao slučaj kupovine “Večernjih novosti“. To je organizovani kriminal uz pomoć državnih institucija. Ispostavilo se da su tri inostrane firme, koje su kupile “Večernje novosti“, samo formalno inostrane, a da iza njih stoji Milan Beko. To je omogućilo da procedura, koja je trebalo da bude poštovana prilikom kupovine akcija tog lista, bude prekršena. Zbog toga, naravno, niko nije odgovarao.

Snježana Milivojević: Ovo što je Savet za borbu protiv korupcije uradio je prvi izveštaj u kome se vlasnička struktura dovodi u direktnu vezu sa sadržajem medija. Izveštaj pokazuje da su neki mediji stavljeni u službu interesa njihovih vlasnika - tajkuna. Stvar sa medijskim vlasništvom je mnogo složenija neko sa vlasništvom privrednih firmi. Firme služe za sticanje profita, često i za pranje novca, za to mogu da služe i mediji, ali oni su i institucije za trgovanje uticajem.

Omer Karabeg: Tajkuni u Srbiji, dakle, kupuju medije da bi preko njih ostarivali svoje interese i uticali na javno mnjenje. Za razliku od vlasnika medija u Evropi njima nije glavni motiv profit. Navešću vam primer Česke. U toj zemlji je maltene celokupna štampa u rukama nemačkih medijskih koncerna, ali češke novine itekako kritički pišu o Nemačkoj. Publika voli takve tekstove i oni podižu tiraž. Nemačkim vlasnicima to ne smeta, njima je važno da novine donose profit.

Verica Barać: U Srbiji čak i onaj tajkun koji kupi medij radi profita ne
Naši mediji sve više postaju propagandni servis za plasiranje dirigovanih informacija. Umesto da istinito izveštavaju, oni kreiraju javno mnijenje onako kako to odgovara moćnicima.
ostvaruje taj profit na tržistu. Mnogo je lagodnije dobijati novac iz budžeta. U Srbiji skoro četvrtina novca koji se potroši za oglašavanje ide iz budžeta. Ministarstva i državne institucije troše ogroman novac na reklamiranje svojih aktivnosti i kampanja. Naši mediji sve više postaju propagandni servis za plasiranje dirigovanih informacija. Umesto da istinito izveštavaju, oni kreiraju javno mnijenje onako kako to odgovara moćnicima.

Omer Karabeg: Pomenuli ste korišćenje budžeta da bi se kontrolisali mediji. Na koji način se to radi?

Verica Barać: Ima mnogo načina. Pomenuću samo neke. Veoma često ministarstva daju medijima da im obave neka istraživanja. Umesto da sami to urade, što im je posao, oni to naruče od medija. Naravno, da se onda o tim ministarstvima ne piše kritički. Drugi način je zakup prostora za reklamne kampanje nakon kojih obavezno ide intervju sa ministrom. Tako se o trošku države promoviše ministar, a s njim i njegova politička stranka.

Snježana Milivojević

Snježana Milivojević

Snježana Milivojević: Jeste li videli da u Medijskoj strategiji Srbije, koju je nedavno usvojila vlada, stoji da država treba da se povuče iz medija. To bi bilo revolucionarno da je urađeno pre deset godina na početku tranzicije, a danas to zvuči smešno. Inače, glavni novac za finansiranje medija dolazi od države. Kroz razne forme oglašavanja država daje medijima oko 15 miliona evra godišnje, a između 21 i 25 miliona stiže po osnovu konkursa i raznih formi državne pomoći. Godišnji budžet za oglašavanje Telekoma, a to je javno preduzeće, iznosi 30 miliona evra. Kada tome dodate i druga javna preduzeća i činjenicu da se Radio televizija Srbije također finansira iz javnih prihoda ispostavlja se da je ceo kolač novca koji je na neki način vezan za državu gotovo jednak onoj sumi koji dolazi od agencija za oglašavanje.

Jak uticaj agencija
Omer Karabeg: Da se zadržimo na agencijama za oglašavanje koji su uz državu glavni izvor finansiranja medija. U kojoj meri te agencije utiču na uređivačku politiku?

Snježana Milivojević: Agencije imaju jako veliki uticaj. U Srbiji je došlo do koncentracije novca za oglašavanje, on je u rukama dve najveće agencije koje su povezane jedna sa Draganom Đilasom, a druga sa Srđanom Šaperom.
U Srbiji je došlo do koncentracije novca za oglašavanje, on je u rukama dve najveće agencije koje su povezane jedna sa Draganom Đilasom, a druga sa Srđanom Šaperom.

Struktura vlasništva tih agencija je jako komplikovana, ali njih dvojica su u najužem krugu vlasnika. Ovih dana bila sam u prilici da razgovaram o ulozi medija u predstojećoj izbornoj kampanji. Podaci nisu sasvim dostupni, ali verovatno će političke partije preko 60 odsto svog budžeta za kampanju potrošiti na oglašavanje u medijima. Zamislite onda koliko će biti objektivno informisanje o izbornoj ponudi pojedinih stranaka kada stranice novina i televizijski program budu preplavljeni reklamama u kojima se hvale polititičke stranke i njihovi lideri.

Omer Karabeg: Gospođa Milivojević je rekla da su visoki funkcioneri Srđan Šaper, savetnik predsednika Tadića, i Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda i potpredsednik vladajuće Demokratske stranke, faktički vlasnici najvećih agencija za oglašavanje. Zar to nije sukob interesa?

Verica Barać: Svakako da jeste, ali zakoni i institucije su tako napravljeni da se te stvari ne smatraju sukobom interesa. Ovde je sve to vidljivo, ali je na neki način i dozvoljeno. Kada im skrenete pažnju na to, oni kažu da ništa od toga
U Srbiji možete doneti dobar zakon, apsolutno po evropskim standardima, ali, ako pritom imate institucije koje su potpuno zavisna od izvršne vlasti i u kojima rade podobni kadrovi, pokazaće se da od toga nema nikakve koristi.
nije zabranjeno. Tvrde da su to privatne agencije koje uspešno posluju, ali kad tražite podatke ništa ne možete da dobijete jer je to poslovna tajna. Ovde imate još jedan apsurd. Finansijeri Demokratske stranke, kako to oni zvanično objavljuju, su, pored ostalih, i dve firme Dragana Đilasa, ali da biste videli ko zaista finansira tu stranku morali biste da znate s kim te firme posluju i od koga uzimaju novac, ali, kao što sam rekla, ti podaci nisu dostupni jer je to poslovna tajna. Tako su napravljeni zakoni. Ovde je, recimo, donet zakon o osnovanju Agencije za borbu protiv korupcije koja je počela sa radom početkom 2010. godine. Funkcioneri su obavezni da toj agenciji prijavljuju svoju imovinu, ali agencija nema pravo da kontroliše tačnost tih podataka. U Srbiji možete doneti dobar zakon, apsolutno po evropskim standardima, ali, ako pritom imate institucije koje su potpuno zavisna od izvršne vlasti i u kojima rade podobni kadrovi, pokazaće se da od toga nema nikakve koristi.

Neispunjena očekivanja

Omer Karabeg: Često čujem od kolega novinara da je danas stanje u medijima gore nego u Miloševićevo vreme i da danas ima manje nezavisnih medija. Da li je to preterivanje?

Snježana Milivojević: Meni se čini da jeste. Vrlo sam kritična prema sadašnjem stanju u medijima, ali ne mislim da su to uporedive stvari. Mislim da
Mislim da nije u redu porediti sadašnju situaciju u medijima sa onom u jednom diktatorskom ili bar autokratskom režimu, kakav je bio Miloševićev.
nije u redu porediti sadašnju situaciju u sa onom u jednom diktatorskom ili bar autokratskom režimu. Naravno da se treba pitati zašto smo u ovom trenutku tako daleko od Evrope. Problem je u tome što su u prvim godinama tranzicije donošeni zakoni po evropskim standardima, posebno u medijskoj oblasti, s ciljem da se pokaže da smo mi na evropskom putu, ali ne i sa namerom da se oni primene. Nezadovoljstvo novinara dolazi pre svega zbog neispunjenih očekivanja da će se nakon pada Miloševića otvoriti nove mogućnosti i prostori za nezavisno novinarstvo. Umesto toga danas imamo medije izmrcvarene i izmučene tranzicijom kojoj se pre nekoliko godina pridružila i ekonomska kriza.

Verica Barać: Mislim da u tvrdnjama da je danas gore nego u Miloševićevo vreme ima dosta istine jer je u to vreme bilo medija koji se nisu plašili da puste informacije koje se nisu sviđale tadašnjem režimu. Kasnije to nije bilo tako. Navešću vam jedan primer. Verica Barać

Verica Barać

Kada je 2006. godine na referendumu usvojen novi ustav Srbije, jasno je bilo da se je tu radilo o prevari jer se ustavnom preambulom ne može rešiti problem Kosova. Da bi referendum uspeo pokradeni su glasovi. Kada su jedog stručnjaka iz CESIDA pitali zašto nisu organizovali nikakvu kontrolu glasanja on je doslovce rekao: ”Pa nismo očekivali da birački odbori ponovo pune glasačke kutije”. Ja sam tada pokušavala da o tome nešto kažem za medije koji su još uvek imali neku samostalnost, kao što je bio B92, ali niko to nije hteo da objavi. Tada je po meni krenula regresija u našoj tranziciji. Do tog vremena bilo je pokušaja da se nešto promeni, ali nakon donošenja novog ustava ušlo se u period restauracije. U poslednje dve-tri godine stanje se još vise pogoršalo, posebno u onim medijima kojima smo nekada verovali. Nedavno sam ušla u zgradu B92 i konstatovala da u holu nema više fotografije svih onih novinara kojima smo verovali, sve su sklonjene. Taj medij se u poslednje vreme bavi humanitarnim radom -
Mislim da u tvrdnjama da je danas gore nego u Miloševićevo vreme ima dosta istine jer je u to vreme bilo medija koji se nisu plašili da puste informacije koje se nisu sviđale tadašnjem režimu.
trenutno vodi akciju za prikupljanje sredstava za kupovinu inkubatora za bebe, a to treba da sakrije činjenicu da se više ne bavi onim čime bi trebalo da se bavi. Nesporno je da u ovoj zemlji treba inkubatora, ali je još važnije da se utvrdi gde je novac kojim je trebalo kupiti te inkubatore ili zašto se za deset godina nije mogao napraviti jedinstveni zdravstveni račun u ovoj zemlji. To je uloga medija. Mislim da su u poslednje dve-tri godine stvari krenule nizbrdo, da je došlo do restauracije onoga što smo imali devedesetih godina. Pri tome mislim na spregu krupnih kapitalista koji potiču iz tog vemena, ljudi koji su bili oslonac Miloševićevog režima, vrhova političkih stranaka (i vladajućih i opozicionih) i delova tajnih službi. Ta sprega je ovde potpuno instalirana i ona je nešto što predstavlja legalni sistem. To se odnosi i na medije. Mislim da odavno u Srbiji nije bilo tako teško saznati istinitu informaciju ili bar postaviti pravo pitanje. Pre mesec-dva premijer je novinarima rekao da je u jednom danu pozajmljeno milijardu dolara i da je to istorijski trenutak za Srbiju. Niko se nije našao da ga upita zašto je jedna prezadužena zemlja pozajmila toliki novac, na šta će se on utrošiti i ko će vršiti kontrolu trošenja tog novca.

Omer Karabeg: Ima li nade da se mediji u neko skorije vreme oslobode zagrljaja političara i tajkuna ili će ovo stanje još dugo trajati. Ne mislim da se potpuno oslobode, jer to se ne može dogoditi ni u mnogo razvijenijim zemljama, ali da taj zagrljaj bar malo da popusti?

Snježana Milivojević: Neki dan sam pročitala zanimljivu analizu jednog američkog teoretičara koji kaže: ”Sram bilo američke medije koji su sve do krize, koja je 2008. zapljusnula svet, hvalili korporativnu Ameriku i taj pravac razvoja, da ne pričamo o ratovima koji je vodila Bušova administracija”. Ne kažem
Ljudi sve više komuniciraju preko socijalnih mreža i novih medija koje niko ne može staviti pod kontrolu kao tradicionalne medije.
ovo da bih tražila alibi za ovdašnje medije, nego da naglasim koliko je to teško izvesti. Moram, međutim, reći da su naši mediji u ono užasno vreme devedesetih godina imali i finansijsku i moralnu i profesionalnu podršku demokratskog sveta. Tada su novinari imali osećaj da rade pravu stvar za demokratizaciju zemlje. Šta se desilo pa da nakon dolaska demokratrije skoro nijedan od tih medija nije preživeo, i to ne samo u Srbiji. Vidite šta se desilo sa Feralom. U celoj regiji izuzev u Poljskoj nema primera da je medij, koji se borio protiv totalitarnog ili autokratskog režima, preživeo izlazak na tržište. Zato treba postaviti pitanje zašto smo svi mi dozvolili da ostanemo bez medija koji su nam bili jedna od retkih svetlih tački u devedesetim godinama. Ipak, mislim da u javnosti postoji veliko nezadovoljstvo sadašnjim stanjem. Ljudi sve više komuniciraju preko socijalnih mreža i novih medija koje niko ne može staviti pod kontrolu kao tradicionalne medije. Sve one koji misle da to nije baš neka velika stvar podsetila bih na ono što je uradio Wikileaks i na pobunu građana protiv onoga što je Mardokova imperija radila u Britaniji. Ne bih to podcenjivala jer mislim da ta vrsta razmene informacija, kojom se na neki način uskraćuje poverenje tradicionalnim medijima, nosi značajan demokratski potencijal.

Verica Barać: Ova vlast je uradila nešto što ni komunizam nije uspeo da uradi. Ona je zajedno sa političkim strankama ušla u sva udruženja. Advokatska komora je, recimo, nekada bila utočište za nekoga koga je vlast isterala iz javne službe. Ako je bio profesionalac on je mogao da radi kao advokat i Advokatska komora ga je štitila. To je važilo i za mnoga druga profesionalna udruženja. Danas to više nije tako. Ova vlast je uspela da razbije i Advokatsku komoru kao i druga esnafska udruženja. Danas ni sindikati nisu više sindikati. Ali mislim da mora doći do promene. Verujem da i pritisak Evropske unije može da pomogne. Nikada nije bilo da vlast može sve da kontroliše. Tačno je da jer ona donela zakone po svojoj meri, da je formirala institucije koje joj odgovaraju, ali ona je neuspešna na svim poljima, njeni rezultati su jako loši i sam život će zahtevati promene.
  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG