Dostupni linkovi

logo-print

Miki Manojlović za RSE: Potrebni su nam pojedinci svesni tega prošlosti


Miki Manojlović

Miki Manojlović

Na festivalu u Mitrovici spojio je mlade ljude sa obe strane barikadama podeljenog grada. I to je ono što smatra važnim. Balkanska formula – „use, nase i podase“ nije mu dovoljna da bi se osećao živim. Predrag Miki Manojlović, jedan od najboljih glumaca jugoslovenske kinematografije, u intervjuu za RSE govori o čeličnim mostovima koje rat nije mogao da sruši, odnosu prema prošlosti, društvenim vrednostima i položaju kulture u Srbiji.

RSE: Nedavno ste bili gost festivala "Da li me čuješ" (Do you read me) u južnoj Mitrovici, koji okuplja umetnike iz Srbije i sa Kosova, te čitavog regiona. Kako ste doživeli onaj most i barikadama podeljeni grad?

Manojlović: Da bih ušao u južnu Mitrovicu, prvo sam ušao u severnu Mitrovicu. Tamo sam proveo vreme koje mi je bilo vrlo zanimljivo zato što tamo žive moji sunarodnici. Prvo sam bio gladan, pa sam pojeo burek, a onda sam otišao da popijem kafu i dobio sam jednu poruku na papiriću u kojoj me puno pozdravlja jedna grupa studenata. Izašao sam, oni su bili napolju i bilo mi je veoma zanimljivo da sa njima razgovaram o tome kako su, šta studiraju, kako im je tu. A onda su oni mene pitali zašto sam ja tu. Rekao sam im da idem na taj festival i rekao sam im da dođu. I došli su, prešli su taj most i došli su. I meni je bilo jako drago. To su mladi ljudi, i važno je kada mladi ljudi s jedne strane mosta makar sede sa mladim ljudima sa druge strane mosta u istoj sali.

RSE: Bili ste na tom festivalu u društvu prijatelja. Jednom ste rekli kako vaše veze rat nije pokidao, da ih je čak učinio i čvršćim. Da li mladi ljudi koji su bili na ovom festivalu, uprkos tim barikadama na mostu, mogu uspostavljati veze kakve ste vi stvarali?

Manojlović: Mogu. Postoje razni pristupi i činjenice u istorijskim događajima, pa se može reći da pojedinac menja svet. A opet se može reći da baš i nije tako. Da li se svet uopšte menja, koliko i na koji način. Ali, u ovoj našoj neizdrživoj situaciji u kojoj se nalaze Srbija i Kosovo, mislim da su pojedinci izuzetno važni. Pogotovo pojedinci koji su svesni tega prošlosti i uzroka nesporazuma, i zaista krvave zajedničke prošlosti između nas i Albanaca i još šire u regiji. Takvih ljudi koji imaju tu svest i potrebu da se to prevazilazi nema puno. Danas su neophodni ljudi koji su zbilja spremni da prevaziđu prvobitno razočarenje ili reakciju na bilo kakvu vrstu ubijanja na ovome tlu koje se zvalo Jugoslavija, da pokušaju to da prevaziđu dobrim vibracijama, akcijama i pacifikovanjem sredina, prvo svoje. I ključ napretka ovog regiona, ako uopšte postoji brava, je u obrazovanju i kulturi. To je put, to je brava koju treba otvoriti i otvarati stalno. E, sada dolazimo do paradoksa da smo mi, kreativni ljudi, imali zaista betonske, čelične mostove sa drugim sredinama koje niko nije mogao nikada da sruši. I zato sam rekao da rat nije srušio moje mostove, čak je neke i ojačao. I nastavljam da ih jačam.

RSE: Prepoznajete li danas pojave od kojih ste se sklonili 1993. godine kada ste napustili Jugoslaviju? U medijima na primer, koji se na isti način obračunavaju sa nekim ljudima kao i devedesetih godina?

Manojlović: Naravno. Stvari se pomeraju toliko sporo da se pitam da li se uopšte pomeraju. Među pojedincima, u koje ja spadam, takve stvari ne postoje. Ali na jednom širem planu postoje. Ne znam koliko su obaveze političkih uposlenika obavezujuće i zašto mora da se prati negativni duh prošlosti i da se na njemu baziraju eventualne političke odluke, tužbe.. I onda je to sve vezano, počinju da se vrte stare formule kojima se pojedinci, države, narodi, obeležavaju i žigošu. Sve je to vrlo, vrlo primitivno. Moj tata, koji je nažalost otišao, čuvao je sve moje intervjue, pa ja to pronađem, listam šta je on to skupljao i u jednom razgovoru sam rekao da je mašta o načinima ubijanja na Balkanu zaista vrlo bogata.

RSE: Kada gledate pojedine mlade ljude danas, kod kojih vidimo tu istu retoriku i postupke, šta pomislite, znaju li oni o čemu pričaju?

Manojlović: Oni znaju o čemu pričaju. Oni pričaju o nekim bazičnim nagonima i to im je domet. Dalje od toga ne. I nemaju ni nameru da znaju. Zašto bi znali nešto više od toga.

RSE: Uz brojna međunarodna priznanja i karijeru u inostranstvu, odlučili ste da se vratite. I povukli ste se, čini se, u vašu oazu u beogradskoj Savamali koju nije lako pronaći - “Radionicu integracije”. Od koga ste se sklonili?

Manojlović: Nisam nikada odlazio odavde. To sve ima više nivoa. Jedan profesionalni, koji je za mene bio krajnje izazovan i dalje je. Postoji jedan nivo koji je suština ovog načina izražavanja, kojim ja pokušavam da se izražavam i pokatkad uspem, a koji se zove gluma, igra duha, pozorište, nazovite ga kako god hoćete. Počeo sam odavno da ga izučavam, i isključivo se sastoji u razmeni talentovanog sveta, koji se za mene završio 1985. na teritoriji Jugoslavije. Ti krugovi razmene su se širili i razvijali i imao sam potrebu da ih promenim. To je bio jedan od razloga odlaska. Drugi je bio taj što nisam želeo da mi bilo koja politika kroji uniformu. Ni ranije nisam bio neko ko je bio na ‘inventima’, ko je bio viđen. Voleo sam da budem sa ljudima sa kojima želim da budem, a ne sa ljudima koje neočekivano vidim.

RSE: U vašem pozorištu, “Radionici integracije”, radite sa slepima i slabovidima, sa marginalizovanim grupama. Oni su i učesnici, a ne samo posmatrači.

Manojlović: Radionica integracije je usmerena ka odabranim, ciljnim grupama koje nisu samo osobe sa hendikepom, nego i druge marginalizovane grupe i pojedinci. Do mnogih još nismo ni došli, a doći ćemo jednoga dana, nadam se. Meni balkanska formula ‘use, nase i podase’ nije dovoljna da se osećam živim i korisnim. Potrebno je, pogotovo ako imate prepoznatljive oči kao što su moje ili ime kao što je moje, ukazati i drugima da bi takozvano društevno odgovorno ponašanje moglo da postane malo masovnija pojava u našem gradu, državi i reginu, što je Radionica i činila i čini. Moram reći da ona zrači i da nije neprimećena. Postoji evo već šest godina. Ovde imamo jedno u narodu omraženo javno preduzeće Železnice Srbije. Da nije Železnica i da nije njihovog razumevanja, teško da bi bilo i Radionice integracije. Uz, naravno, druge koji su to izneli, uz našu volju, snagu, naše projekte i naše pare koje smo uneli sa željom da pomognemo. Sada živimo u jednom periodu kada smo bez ikakve pomoći i da nema Železnica i Telenor fondacije, ne bismo mogli da imamo taj minimum aktivnosti koje imamo sada, a koje su nam neophodne.

RSE: Uložili ste puno truda, energije i vlastitog novca, ali odgovor društva na vaše inicijative ipak je, kako ste sami rekli, minoran. Ne gajite iluzije da će se nešto krupno promeniti?

Manojlović: Ti sitni koraci su maksimalno dugi koraci koje mi možemo da pravimo. I valjda će se tim sitnim koracima, oni malo umnožiti, ubrzati i dobiti na ritmu, tako da se nadam da se taj odnos polako menja. Nisam neki veliki optimista, ali nisam ni glupi pesimista, pa tako mislim da je korisno to što radimo i da stalno skreće pažnju na ljude koji su bez razloga marginalizovani, koji imaju ogromne sposobnosti i koji mogu da rade sve poslove kao i mi.

RSE: Prepoznajete li takav odnos i prema drugim grupama? Svedoci smo još jednog u nizu protesta građana koji se protive dolasku azilanata u njihovo susedstvo. Vaše vreme nije bilo takvo, šta se dogodilo ljudima u Srbiji? Odakle tolika netrpeljivost i odsustvo empatije?

Manojlović: Javnost treba ozbiljno, uporno i detaljno pripremati, objašnjavati joj prednosti i vredosti dosegnute u Evropskoj uniji, što se ne čini u ovom trenutku. To isto važi za ljude koji prepreče neki put, ili upale baraku. Njima treba da bude jasno zbog čega tim ljudima koji dolaze ovde to ne treba činiti i zbog čega im moramo pomoći, pa ako hoćete i po hrišćanskom nasleđu. Crkva se ovde često oglašava, a ne vidim da se sada nešto oglašava. A trebalo bi. Hrišćanski je pomoći nekome – pa hajte. Dakle, mislim da je to jedan ozbiljan proces edukacije. Opet se vraćam na tu bravu, taj ključ koji je zapravo učenje, znanje. Edukacija i kultura.

RSE: Jedan ste od oštrih kritičara odnosa države prema kulturi. Kakve još posledice ta nebriga donosi?

Uništili smo uzore, nismo stvorili nove, potpuno smo ukinuli bilo kakvo razumevanje i prepoznavanje vrednosti i imamo samo tri vijuge za fiziološke potrebe i možda poneko ima još neku vijugicu.
Manojlović: Ja sam jedan od onih primera naše stare poslovice – pas laje, vetar nosi. To što ja, i drugi ljudi, lajemo i govorimo, vetar negde odnosi i to se gubi u razumevanju. Šta je zapravo baza države? Pa to nije Ju-Es stil koji dođe pa ode ili bilo koja kratkoročna ekonomska ‘kombinacija’, to je omiljeni izraz u Srba - kombinacija. Iz jednog temeljnog odnosa i razumevanja sveta koji živimo proizilazi da Ju-Es stil ako dođe ne ode.

Kultura je baza svake države. Ekonomski najjače države su prvo kulturno jačale. Drug Tito je osećao i znao zašto je to potrebno. Kako je drug Tito znao, ako je on bio mašinbravar i nije bio školovan čovek? A mi danas imamo školovane ljude koji su u politici i koji ne umeju da prepoznaju Vagnerova prva tri takta. Ručice gore, veselo i daj ovog trenutka šta mogu da maznem, ja ću to uraditi i biću srećan čovek jer se živi se samo danas i samo jednom. To je vrednost koju smo mi usvojili i pritom ukinuli i uništili generacije koje mogu uopšte i da prepoznaju ovo o čemu ja sad govorim. Oni ne mogu da razumeju šta sad priča ovaj Manojlović, o čemu on govori. Dakle, uništili smo uzore, nismo stvorili nove, potpuno smo ukinuli bilo kakvo razumevanje i prepoznavanje vrednosti i imamo samo tri vijuge za fiziološke potrebe i možda poneko ima još neku vijugicu.

RSE: Kako i kada će se takav odnos promeniti?

Manojlović: Činjenice, procesi, pravi procesi koji donose rezultate, a ne iluzije. Pošten i ljudski prilaz svemu, svakom poslu. A ne gledanje kako da se jako brzo zaradi. Oni najpametniji su to i uradili, jako brzo. I evo, nema ih. A ovi drugi se nisu zaustavili, ne znaju da stanu. I onda to postaje jedna igranka koja je mnogo komplikovanija jer kada čovek ne može da se zaustavi i želi da ostane tu, pokreće sve mehanizme koji uopšte nisu slabi i mali. A mi svi onda dvanaest godina letimo u mestu.

RSE: Neki su ovogodišnje Sterijino pozorje označili kao njegovu propast. Kako ga vi vidite?

Manojlović: Slažem se sa njima. Sterijino pozorje je stvorio drug Tito i kada je bila Jugoslavija ono je imalo svoj pun smisao. Dakle, Sterijino pozorje još uvek traži svoj profil koji je izgubilo raspadom Jugoslavije. I onda imate to da dolazi nekakva politička influenca koja kaže hajmo sad malo ovo, a onda imate žiri od pet članova koji je ove godine bio jako zanimljiv. Mislio sam da su Predrag Ejdus i Tabački ljudi od integriteta i ukusa. Većina dodeljenih nagrada govori suprotno. Mislim da je insistiranje na nacionalnoj drami i održavanje ovakvog festivala kakav jeste prevaziđeno. Mi nemamo takve resurse da svake godine izbacujemo pet novih fantastičnih komada.

RSE: Cenzura u Kulturnom centru Novog Sada dovela je do snažnog otpora novosadske umetničke scene. Šta to govori o aktuelnoj politici prema kulturnim institucijama? Mnoge je to podsetilo na devedesete. Koliko u tome ima istine?

Manojlović: Nisam video tu sliku, ali ne volim kada se nešto zabranjuje. Nikako to ne volim. Pazite, “Golubnjača” je skinuta posle deset izvođenja. To je potpuna nemoć političkih usposlenika grada Novog Sada. To govori o njihovoj potpunoj nedoraslosti situaciji. To je za mene neverovatan događaj danas.

RSE: Ministarstvo kulture je nedavno raskinulo saradnju sa Nezavisnom kulturnom scenom. Koliko je to bio loš potez i koliko je ova scena značajna?

Manojlović: Ta scena je veoma važna, a posledice ili benefite ćemo tek videti. One se osećaju, nezavisna scena će jako teško preživeti, a šta će nam Ministarstvo doneti svojim drugim pristupom, ne znam. Za sada možemo da naslutimo negativne strane te odluke. Pozitivne još ne vidim.

RSE: Polažete nade u evropske integracije i taj put smatrate onim pravim. Koliko se krećemo u tom pravcu?

Manojlović: Pa krećemo se, ali jako sporo. Ako pogledate napore koje pravimo i koje predsednik i prvi potpredsednik Vlade čine, naše učešće u Evropskom parlamentu, dogovore sa Prištinom, tako teško dostignute, to sve ide ka tome. Ali vrlo, vrlo sporo. Da znam kako brže, ja bih vam rekao ili bih se bavio politikom. Implementacija i primena zakona je preduslov, ne evropskih integracija, već bilo kakvih vredosti. Znači, zakoni koji su doneti valjaju se poštovati i treba ih se držati. To je nešto što još uvek osvajamo.

RSE: Za kraj, šta to u narednom periodu planirate u “Radionici integracije”?

Manojlović: Mira Furlan je napisala jedan tekst pre 12, 13 godina koji je zove “Dok nas smrt ne razdvoji” i to je nešto što je svojim kvalitetom i sadržajem zaista skrenulo pažnju naše, i drugih sredina u regionu. 14. i 15. decembra imaćemo te predstave. 12. decembra ćemo imati koncert grupe Tri ili Trisel, to je mlada grupa koja svira surf rock i biće mi jako zanimljivo da vidim koja će vrsta publike biti tu. Onda 21. imamo divnu Stanu Krstajić, flautistkinju i imamo Edina Karamazova, koji je eto, isto jedan od onih ljudi koji dolaze i koji kaže – samo me ako možete sačekajte, ja ću doći.
  • 16x9 Image

    Iva Martinović

    Posle petooktobarskih promena počinje da radi na beogradskom radiju Studio B, u početku kao novinar-reporter, a potom i kao urednik informativnih emisija. U aprilu 2007. prelazi na RSE, gde radi kao novinar-reporter i voditelj dnevnih informativnih emisija.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG