Dostupni linkovi

logo-print

Kada prva vest na većini televizija sa nacionalnom frekvencijom i na naslovnim stranama prestoničkih novina bude ishod lokalnih izbora u Medveđi, onda neinformisan čovek pomisli da je ta Medveđa sigurno neko strašno važno mesto, ako ne baš glavni grad države, a onda svakako nešto otprilike tog ranga. Informisan čovek, naravno, ne pomisli to, nego rezignirano pomisli kako u zemlji Srbiji nema ništa novo pod suncem...

Opština Medveđa je mala, siromašna, slabo naseljena, zaturena na krajnjem jugu zemlje. Neka se niko ne uvredi, ali to je svojevrsna „nedođija“, jedno od onih tipičnih „no-go“ mesta, koja su i u mnogo prosperitretnijim vremenima od ovih dobra samo kao polazna tačka za raseljavanje, dakako, iz ekonomskih motiva. Ta varošica i sela oko nje zapravo bi u svesti prosečnog građanina Srbije ostali potpuno anonimni da nema (geo)političkog konteksta, to jest da Medveđa nije pre nekih petnaestak godina naglo uplovila blizu epicentra javnog diskursa kao deo priče o „Bujanovcu, Preševu i Medveđi“ kao svojevrsnoj enklavi etničkih Albanaca unutar „uže“ Srbije. Mada je Medveđa tek uslovno pripadala tom društvu, jer u toj opštini Albanci nemaju ni približno onu većinu kakvu imaju u preostale dve opštine – gotovo da bi cinik rekao da je Medveđa pridružena tom društvu zato što su tri više nego dva, i zato što nabrajanje ta tri mesta u nizu naprosto bolje, „muzikalnije“ zvuči. A i nekako neubedljivo deluje da pravite „zajednicu opština“ od dve opštine, zar ne?

Šta god bilo u pitanju, eto su u Medveđi održani izbori, i eto je na njima Srpska napredna stranka, prema nezvaničnim rezultatima, osvojila oko 60% glasova, a dve koalicije albanskih stranaka ni pola od toga, to jest oko četvrtine ukupnih glasova. Pa dobro, vox populi vox Dei, ali odakle sve to u televizijskim breaking news, i na vrhovima info ponude drugih medija? I šta nam to govori – ne o Medveđi, nego o sadašnjoj Srbiji?

Najpre, SNS je inače uveo manir da je izborna borba za svaku mesnu zajednicu pitanje života i smrti, da joj se pristupa kao ratu koji se mora dobiti (a u prateću logistiku nekako uvek pripadnu i dobro razvijeni momci obrijanih glava, koji su tu da razveju eventualne izborne nedoumice politički labilnijih građana), a da se potom izvojevana pobeda slavi kao epohalni događaj nakon kojeg više ništa neće biti isto; ne samo u toj mesnoj zajednici, nego svugde dokle dopire duga naprednjačka ruka. I ovaj put je sve to tako, baš kao što je i lični angažman premijera Vučića (koji se audio putem obratio Medveđanima) nešto već viđeno, ali nije to sve, ima ovde i „nešto više“. To „više“ je, nazovimo to tako, etnička stvar: ubedljiva pobeda SNS-a ne predstavlja se samo kao trijumf konkretne političke stranke, nego kao patriotski čin, kao „srpska pobeda“ nad mutnim albanskim separatističkim silama. Ministar unutrašnjih poslova i visoki naprednjački funkcioner Nebojša Stefanović čak je dozvolio sebi da javno izrazi zadovoljstvo što je za SNS „glasalo oko 60 % birača, a iz srpskog korpusa oko 80%“. Prvo pitanje glasi: da li bi bio ljubazan da objasni zašto ga tačno ta „simpatična“ diferencija toliko raduje, i u čemu je precizno izvor njegovog ponosa? Drugo, kako je ministar uopšte došao do tog drugog procenta? Metodima naučnim (kojim?), ili špijunskim, ili naprosto vradžbinama? U ovoj zemlji birači se ne registruju po nacionalnosti i veroispovesti, a glasanje je ionako anonimno, tako da je ta degutantna primenjena statistika nešto zbog čega bi negde gde se drži do elementarnih standarda javne komunikacije Stefanović već u ovom trenutku bio nepovratno bivši ministar.

Ceo kontekstualni okvir u kojem su se izbori u Medveđi održavali bio je fokusiran negde izvan granica političkog legitimiteta za društvo koje ne živi u permanentnom vanrednom stanju.

Ceo kontekstualni okvir u kojem su se izbori u Medveđi održavali bio je fokusiran negde izvan granica političkog legitimiteta za društvo koje ne živi u permanentnom vanrednom stanju. Politički (kroz iskaze fukcionera države i SNS) i medijski, izbori su prikazani kao borba „Srba“ i „Albanaca“ ( u kojoj su, ura, pobedili „Srbi“), a ne ovih ili onih podjednako legalnih i legitimnih izbornih lista. Na taj način, između ostalog, SNS praktično kidnapuje sve što se naziva „srpsko“, poistovećujući se s time, a „albansko“ prepušta nekome drugom, naravno, tek nakon što ga je dovoljno demonizovala. Može li uopšte biti slobodnih izbora tamo gde se ravnopravne liste unapred dele na, recimo tako, „prodržavne“ i „antidržavne“? Gde se gotovo eksplicitno podrazumeva da „srpski“ glasači ima da glasaju za SNS, a „albanski“ su ionako na rubu legaliteta, i otvoreni je cilj da ih bude što manje? U vezi s tim, došlo je i do sveopšte medijske histerije, takođe dirigovane, oko „autobusa koji su organizovano dovozili Albance s Kosova da glasaju u Medveđi“. Najpre, svako ko je zaveden u birački spisak ima pravo da glasa bez obzira da li je u međuvremenu de facto promenio boravište; da nije tako, ne bi bezbrojne hiljade ljudi (recimo, studenata) putovale u zavičaj na glasanje prilikom svakih izbora u Srbiji, i ne samo u Srbiji. To je scena koja se viđa manje-više svugde, naročito u zemljama u kojima se birački spiskovi ne ažuriraju baš ažurno... A Srbija je i te kako među takvima, nije to nikakva specifičnost Medveđe. Pa, zašto onda to odjednom svima javno smeta baš ovde? Po čemu su izbori u Medveđi drugačiji od onih na Voždovcu ili u Ljigu?

Drugačiji su, dakako, po tome što niz ovakvih detalja – koji zajedno tvore ubedljivu, a neveselu celinu – pokazuje koliko je današnja Srpska napredna stranka, mimo slatkorečivih deklaracija uglavnom za strane uši, malo promenila političku narav iliti ćud, onu koja se ideološki vaspitavala ne na Maksu Veberu, nego na nekoj sasvim drugačijoj, izrazito (č)etničkoj literaturi. Jasno, takva promena i nije laka stvar, ali ne bi se reklo ni da se stvarno trude – ako truda ima, on je usmeren u sakrivanje pravih motiva. A čak i takav trud nije baš prejak.

Lako je slikati se s srpskim policajcem, etničkim Albancem, koji je s razlogom pokupio sveopšte simpatije zbog fotografije sa sirijskim dečakom; teže je, ali i jedino bitno, i kao političar i kao državni funkcioner stvarno raditi na tome da Srbija zaista, a ne samo u patetičnim i samozaljubljenim proklamacija njenih lidera sa užasnim ličnim političkim istorijama, bude zemlja ravnopravnih građanki i građana, bez obzira na nacionalnu, versku ili, da prostite, političku pripadnost.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG