Dostupni linkovi

logo-print

Maratonska završnica "Pesničenja"


Foto: pesnicenje.org

Foto: pesnicenje.org

Recitovanje, horsko pevanje, kantautorska muzika, poezija u rimama ili slobodnom stihu – sve su to forme zastupljene na književnom festivalu „Pesničenje“. Ovaj, kako ga organizatori zovu, trening aktivne poezije obeležio je nedavno petogodišnjicu postojanja maratonskim, četvorosatnim javnim čitanjem poezije u beogradskom Kulturnom centru Rex. Proslava prve petoljetke, na kojoj se pred publikom smenjivalo 30-ak autorki i autora, ujedno je bila i poetski oproštaj od 2013. godine, ali – još važnije – i od samog „Pesničenja“.

Dupke puna sala Kulturnog centra Rex poslednje subote u decembru. Publika je zauzela sve stolice, pa deo prisutnih sedi na jastučićima razbacanim ispred i oko bine, na kojoj se pesnici i „pesnice“ smenjuju na četvorosatnom „Pesničenju“. Iako neupućenima može zvučati tako, nije reč ni o kakvom boks meču. Umesto šakama i borilačkim veštinama, učesnici ove manifestacije služe se rečima i stihovima.

Kombinujući socrealističku tradiciju javnih čitanja i zapadne varijante pesničkih noćnih klubova, „Pesničenje“ već pet godina otvara javni prostor, kako za već profilisane pesnike, tako i za takozvane pesnike namernike koji nikada do tada nisu javno čitali svoje stihove.

Manifestacija, koju je inicirao umetnički kolektiv Škart, nastala je kao odgovor na okoštali književni establišment. Ona je tako postala mesto susreta autora i ljubitelja poezije, kaže Dragan Protić Prota, član Škarta.

„Dakle, pesničko veče koje je oduvek bilo za potencijalno izbegavanje i za bibliotekarku i njene dve prijateljice sada je postala nova forma susreta i različitog pristupa političkom i nekom novom ofanzivnom govoru koji sadrži kritičku misao, koji sadrži poziciju borbe za pravo na izbor, opredeljenje, suživot, ravnopravnost“, objašnjava Protić.

Pesničke teme su, baš kao i forme, tokom svih ovih godina bile šarolike: recitovalo se o ljubavi – uzvraćenoj ili nesrećnoj – prirodi, gradu, politici, pobuni, prijateljstvu, kućnim ljubimcima, nadama, strahovima... Neki su poeziju recitovali iz glave, drugi su je čitali iz mobilnih telefona, u pratnji gitare ili nekog drugog instrumenta, neko, pak, uz video projekciju. Stihove su govorili aktivisti, muzičari, studenti, domaćice, glumci...

Prelaženje granica jedan je od osnovnih zadataka koje su organizatori festivala preuzeli na sebe. Osim pesnika i pesnica iz Srbije, „Pesničenje“ je od osnivanja bilo otvoreno za stihotvorce iz drugih zemalja.

Marko Pogačar, pesnik iz Splita, bio je čest gost festivala.

„To je regionalni program na razini bivše Jugoslavije koji je, mislim, najviše doprineo nekom, koliko god to glupo sad zvučalo, širenju područja borbe što se tiče pjesništva. Dopreo je do publike do koje inače ta čitanja ne dopire. S druge strane, uopće nenormalno je bilo za jugoslavenska područja da na pjesničkim čitanjima 200-300 ljudi sjedi satima i sluša poeziju. Ovo je presedan“, ističe Pogačar.

„Mislim da su“, dodaje, „ovakva javna čitanja generalno dobra, jer živimo u društvu spektakla koje događaju pridaje puno na važnosti. A, ovo jeste događaj u pravom smislu i na neki način pravi od toga spektakl. To možda u nekoj interpretaciji nije nužno dobro, ali pravi posao, dakle dovodi poeziju do ljudi koji je inače ne bi čitali.“

Uredničko oko

Od svog osnivanja „Pesničenje“ je funkcionisalo na osnovu principa koji organizatori nazivaju „perpetuum mobile“. Prihod od ulaznica po ceni od 100 dinara (nešto manje od jednog evra), korišćen je za štampanje zbirke pesama nekog od učesnika festivala. Zbirku su narednog meseca uz kupljenu kartu dobijali svi posetioci. Na taj način, neki autori su imali priliku da dobiju svoju prvu štampanu zbirku pesama.

Pesnik Radoslav Raša Kominac, s kojim razgovaramo nakon njegovog nastupa, međutim smatra da „Pesničenju“ nedostaje uredničko oko.

„To nije dobro za pesnike. Pesnik mora da ima urednika. Ovde ljudi dolaze, što je legitimno i to je dobro. Svako govori svoju poeziju, ali da bi se digla poezija na viši, kvalitetniji nivo, ona mora da ima urednika“, smatra Kominac.

Proslava petoljetke u Rexu označila je i zvanično gašenje „Pesničenja“, koje mnogi vide kao prostor umetničke slobode. Inicijatori „Pesničenja“ ne odustaju od promovisanja slobodne poezije, ali sada su pred njima novi izazovi, kaže Dragan Protić.

„U periodu kad smo počinjali, očekivali smo i nadali se da će se pojaviti više eksperimentalnijih formi, više izazova, više rizika. Međutim, oko 80 posto toga je jedna dosta klasična forma nastupa i pristupa poeziji. To je nešto što nas apsolutno ne zanima. Ono što nas zanima su još manje forme, što znači: sela, škole, bolnice, susedstva, kuhinje...“

Posetioci festivala s kojima smo razgovarali ovako komentarišu završetak „Pesničenja“:

„Pesničenje“ je otvorilo novi pogled na poeziju, kaže beogradski pesnik Marjan Čakarević i dodaje da sada, kada je ova petogodišnja priča gotova, treba izvući neke pouke.

„To što su“, kaže Čakarević, „oni radili jedanput mesečno dva sata, ne znači ništa ako se to ne nastavi. A, nastaviće se ako neko drugi razume to kao poruku da se treba samoorganizovati i nastaviti s tim.“

Iza male, ali entuzijastične ekipe koja je svih ovih godina organizovala ovu manifestaciju ostalo je na desetine pesničkih večeri, promovisanih pesnika i pesnica te 50 objavljenih poetskih zbirki. Iza posetilaca je, pak, ostalo vreme u kojem su tokom dvočasovnog programa otkrivali neke nove kreativne ljude.

Umetnica Milica Lapčević petogodišnje „Pesničenje“ sažela je u ovih nekoliko rečenica:

„Zabeležila sam da su ’Pesničenja’ bila prostor slobode, vreme za slušanje; pokazivanje hrabrosti i slušanje ohrabrenja; vreme sjajnih uzleta i simpatičnih padova; povratak svemu i mogućnost odlaska od svega; uviđenje koliko stvari nisu dobre i da su, ipak, takve kakve su najbolje, jer smo u njima zajedno.“
  • 16x9 Image

    Dušan Komarčević

    Rođen 1986. u Beogradu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na Katedri za skandinavske jezike i književnosti. Dopisnik beogradskog biroa RSE postao 2012. godine.

XS
SM
MD
LG