Dostupni linkovi

logo-print

Majkl Lepsli za RSE: Potreban nam je novi jezik kojim ćemo govoriti o našem bolu


Majkl Lepsli

Majkl Lepsli

Majkl Lepsli, anglikanski sveštenik, borac za ljudska prava i bliski saradnik Nelsona Mandele u borbi protiv aparthejda, posetio je ove sedmice Balkan. Na turneji po Bosni i Hercegovini, Srbiji i Hrvatskoj promovisao je svoju autobiografsku knjigu „Od žrtve do pobjednika“, koju je na našim prostorima objavila nevladina organizacija Gariwo. Sa Lepslijem razgovaramo o borbi protiv aparthejda, njegovim suočavanju s traumama, kao i o tome na koji način pojedinac i kolektiv mogu da se izdignu iznad uloge žrtve.

Život Majkla Lepslija, anglikanskog sveštenika koji se od 1970-ih u Južnoafričkoj Republici borio protiv aparthejda, iz korena se promenio kada je 1990. na njegovu adresu stigao paket sa verskim časopisima. Bila je to zapravo vešto napravljena bomba koju su mu poslali do danas nepoznati počinioci, za koje se veruje da su pripadali južnoafričkj tajnoj policiji.

Eksplozija mu je raznela obe ruke, izgubio je oko, a sluh mu je donekle oštećen. Tokom dugotrajne rehabilitacije dobio je podršku od prijatelja iz celog sveta, što mu je, kaže, pomoglo da se oslobodi uloge žrtve.

„Svi oni su mi“, kaže, „svojim molitvama, ljubavlju i podrškom omogućli da se spasim od tog bombaškog napada: da izaberem dobro umesto zla, život umesto smrti, da pređem put od žrtve – što sam bio – preko nekog ko je preživelo, do pobednika. Pobednika, u smislu, da povratim mogućnost da ne budem više zarobljenik onoga što mi se desilo, nego da vodim život onako kako verujem da treba – a to je da napravim bolji i pravedniji svet.“

U jednom od četiri dela koliko ima knjiga „Od žrtve do pobjednika“, Lepsli opisuje svoju borbu u Pokretu za slobodu Južne Afrike, gde je početkom sedamdesetih stigao sa Novog Zelanda. Ubrzo se, kao mladi sveštenik koji je držao propoved i crncima i belcima, susreo sa represijom aparthejda. Zajedno sa Nelsonom Mandelom upustio se u borbu protiv rasne segregacije.

Mandela je svojevremeno svog prijatelja opisao sledećim rečima: “Majklov život je prava metafora: čitali smo o strancu koji je došao u našu zemlju i bio transformisan nepravdama aparthejda. Život Majkla Lepslija je deo dugog puta i borbe našeg naroda“.

Promocija Lepslijeve knjige u Beogradu

Promocija Lepslijeve knjige u Beogradu

U toj borbi, Lepsi nije bio jedini sveštenik:

„U Južnoj Africi je političkom aparthedu prethodio verski. Postojali su beloputi hrišćani koji nisu želeli da na misama sede sa tamnoputim hrišćanima. Ali, u našem kontekstu je interesantno to što su prvi predstavnici Pokreta za oslobođenje bili sveštenici. Oni su čitali Bibliju kao priču o jednakosti, pravdi i slobodi za sve. Ali su imali iskustvo potlačenosti zbog boje svoje kože. To je za njih bila motivacija da kao hrišćani deluju i politički. Za južnoafrički kontekst je važno naglasiti da ljudi koji su se borili protiv apartheda nisu želeli da preuzmu ulogu tlačitelja. Borili su se za društvo koje će biti apsolutno jednako za sve.“

U biografiji Majkla Lepslija naći ćemo i podatak da je, iako odgajan na hrišćanskim učenjima, podržavao oruženu borbu potlačenog stanovništva. Naš sagovornik kaže da je južnoafrički narod uzeo oružje tek kada su bile iscrpljene sve mogućnosti da mirnim putem ostvare svoja prava.

„Važno je shvatiti da je južnoafrički narod proveo 50 godina boreći se nenasilnim metodama, nakon čega su uzeli oružje. Nakon brojnih pokolja, ljudi su rekli: imamo pravo da se branimo. Dok, zapadnoevropske zemlje razmisle samo pet minuta pre nego što potegnu oružje. No, ne želim da romantizujem opciju na koju smo bili prisiljeni. Jer, kad god čovek nekome oduzme život, koliko god to bilo opravdano, postoji duhovna i moralna cena po pojedinca i društvo. Uvek kažem da mi je drago kada ljudi imaju posttraumatski stresni poremećaj. To je zapravo dobar znak, znak naše ljudskosti, koji pokazuje da se razbolimo kada ubijemo nekoga“, objašnjava Lepsli.

Kraj aparthejda Lepsli je dočekao u Zimbabveu, gde je živeo u egzilu zbog pretnji kojima je bio izložen u Južnoj Africi. Tu je i doživeo bombaški napad. Nakon godina fizičke i psihičke rehabilitacije, shvatio je da je došlo vreme da se posveti drugim ljudima koji su bili žrtve nasilja. Takvih je širom sveta, nažalost, mnogo.

Krajem devedesetih, Lepsli u Kejptaunu osniva Institut za lečenje sećanja, u kojem radi sa traumatizovanim ljudima u Južnoafričkoj Republici i drugim zemljama.

„U Južnu Afriku sam se vratio nakon 14 godina i prvo što sam uočio bilo je da smo oštećen narod. Oštećeni smo u svojoj ljudskosti, oštećeni onim što smo uradili, što je nama učinjeno i onim što nismo uradili. Svi mi imamo neku priču. Međutim, za razliku od mene, milioni Južnoafrikanaca nisu imali prilike da ispričaju svoju priču. Mnogi od njih su imali samo svoju ulogu žrtve. Moje kolege i ja smatrali smo da je potrebno napraviti nešto što smo nazvali sigurnim i svetim mestima, gde bi ljudi mogli međusobno da pričaju svoje priče“, ističe Lepsli.

Lepsli kaže da se rad Instituta bazira na tome da žrtve razgovaraju o svojim traumama. Ta verbalizacija traumatičnih iskustava je ono što na kraju spaja žrtve iako su prethodno možda bile na suprotstavljenim stranama.

„Organizujemo iskustvene radionice na kojima ljudi svoje priče crtaju olovkom. Takođe, dajemo ljudima priliku da u malim grupama, od po šest do sedam učesnika, jedni drugima pričaju svoje priče, ali tako da saslušaju jedni druge. Na primer, majka belkinja priča svoju priču i kaže: moj sin je otišao u vojsku i vratio se zauvek oštećen. Majka crnkinja tiho kaže: moj sin je otišao u borbu i nikad se nije vratio. Odjednom, zajednička patnja povezuje te dve majke i spaja ih“, kaže naš sagovornik i dodaje:

„Tamo gde su društva podeljena, ne čujemo bol drugih. Ne shvatamo da oni pate na isti način kao i mi. I možda ne postoji jednakost istine i pravde na obe sukobljene strane, ali postoji zajednička ljudska patnja koju svi delimo, bez obzira na to da li smo na pravednoj strani ili ne.“
Majkl Lepsli na promociji knjige u Beogradu

Majkl Lepsli na promociji knjige u Beogradu

Jedan segment Lepslijeve knjige posvećen je iskustvima koje je stekao putujući i radeći s žrtvama širom sveta. Na Balkanu je prvi put boravio pre četiri godine, kada je posetio Bosnu i Hercegovinu. Ovog puta je osim te zemlje, posetio Zagreb i Beograd, gde je promovisao svoju knjigu.

Iako kaže da nije detaljano upoznat sa ovdašnjim dešavanjima, za Lepslija su protesti u BiH znak ohrabrenja:

„Neki ljudi su mi rekli da je ohrabrujuće to što protesti nisu zasnovani na nacioanlnosti, već na lošem radu javnih službi. To je za Balkan ohrabrujuće. Ne kažem da destruktivno nasilje treba podsticati, ali ljudi počinju da uviđaju da problem nije u tome koje su nacije, već kakvo društvo žele. Takođe, građani su rekli: svi mi snosimo odgovornost za naše društvo.“

Naš sagovornik smatra da su u procesu međunacionalnog pomirenja, kako na Balkanu tako i šire, potrebne promene na svim društvenim nivoima:

„Potreban nam je novi jezik kojim ćemo govoriti o našem bolu, ali su nam takođe potrebni uzori – ljudi koji su prepoznali sopstvene povrede i koji uprkos tome prema drugima imaju saosećanje. Ovu promociju organizovala je organizacija Gariwo i Svetlana Broz koja je napisala dobru knjigu pod naslovom ’Dobri ljudi u zlim vremenima’. Mislim da takve priče mogu inspirisati nove generacije. To su priče onih koji nisu videli svoju naciju i veru kao apsolut, već su se vodili humanošću.“

Ni danas, kao 64-godišnjak, Lepsli ne odustaje od misije u koju se upustio pre gotovo dve decenije.

„Ljudi koji su ozbiljno traumatizovani imaju dobar razlog da mrze, da traže osvetu i osećaju ogorčenost. Problem je u tome što na koncu ta osećanja ne uništavaju naše neprijatelje nego nas. Dakle, moramo da nađemo način da se detoksikujemo i izbacimo to što je u nama, ako želimo da postanemo slobodna ljudska bića“, zaključuje Majkl Lepsli.
  • 16x9 Image

    Dušan Komarčević

    Rođen 1986. u Beogradu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na Katedri za skandinavske jezike i književnosti. Dopisnik beogradskog biroa RSE postao 2012. godine.

XS
SM
MD
LG