Dostupni linkovi

logo-print

Lugansk: Život se odlaže za ko zna kad


Lugansk aerodrom

Lugansk aerodrom

Piše: Jana Viktorova (Priredila: Anamaria Ramač Furman)

"O čemu bismo razgovarali u ovo vreme pre tri godine? Pa o tome da je do leta ostalo još tri meseca i da ćemo kroz tri meseca poći na odmor na Krim. U aprilu bismo govorili da je ostalo još samo dva meseca. Svi naši problemi svodili su se na to kad ćemo na odmor", kaže danas koleginica na poslu.

U maju imamo gotovo dve nedelje neradnih dana. Tradicionalni majski praznici završavaju se netradicionalno – "danom republike", što znači da ćemo imati dve nedelje praznovanja s kratkim "radnim predasima". Možda i da se posadi krompir, s nadom da ćemo ga i izvaditi.

Danas sam razgovarala sa studentima o tome kako ko planira da provede dugi majski odmor. Ispostavilo se da niko ništa ne planira. Putovanje je skupo i teško ostvarljivo. Izlazak na reku je opasan; u šumama ima mnogo mina; na dačama na teritoriji "republike" nema vode. Ispada da ostaje samo grad i četiri zida, bar za one koji nemaju kuću, već žive u stanu.

U Lugansk niko ne dolazi bez preke potrebe

Na kraju krajeva, ako se imaju u vidu problemi nezaposlenosti i skupoće, dokolica i nije neki problem... Samo, koliko dugo čovek može da odlaže život za kasnije, za – jednom? Godinu, dve godine?

Ovo pitanje mladih ljudi zvuči izuzetno turobno. Na vidiku nema ničeg od onoga što je bilo uobičajeno ranijih godina, bilo da je reč o moru, putovanju u inostranstvo ili odlasku kod bake na selo.

Odlaganje znači – ne putovati, ne pisati pisma, ne slati i ne primati pakete, ne družiti se s prijateljima koji na poziv odgovaraju "bolje vi dođite kod nas".

"Mine", zabilježeno u regiji Luganska, mart 2016.

"Mine", zabilježeno u regiji Luganska, mart 2016.

Takvo je vreme. Ovde niko ne dolazi bez preke potrebe. Ovde nije mesto za provođenje odmora. Gde su sada prijatelji? Kako sad izgleda nekad živahna i prijatna železnička stanica, delo savremene arhitekture od betona i stakla, koja je nekoliko puta proglašavana najlepšom u Ukrajini?

Život kao da je zamrznut, poput mesa u zamrzivaču. Ništa nije kao što je bilo. Možete se pretvarati da je sve odlično, da se ništa ne dešava, možete se doterivati i osmehivati, jer život je samo jedan! Može se razmišljati o onome što je izgubljeno i padati u depresiju...

Ima i onih koji umeju da iz svega izvuku korist, koji uspešno žive od danas do sutra, kao leptir koji živi samo jedan dan. Takvima je sve lepo. Odlaze u kafiće, druže se, sve im je lako. Oni ništa ne uzimaju suviše ozbiljno, jer to i inače ne bi radili. Danas sam pitala mlađariju da li idu u bioskop. Ne idu jer nema novih filmova. Daju se samo filmovi skinuti s interneta. Za njih ne vredi kupovati ulaznicu, mogu da se gledaju i kod kuće.

Putovanja su samo za najupornije

Putovanja spadaju u oblast nadrealnog. Kod nas rade turoperateri koji mogu da obezbede karte i iz Rusije i iz Ukrajine. Šta god poželite. Ali, zamislite putovanje do polazišta, bez obzira da li je to aerodrom u Rostovu ili u Kijevu! Koliko ranije treba krenuti da biste stigli?

Nijedan prevoznik ne može da kaže kada ćete stići u Ukrajnu ili Rusiju i koliko vremena ćete potrošiti na čekanje. Kako da onda pomišljate na putovanje? I koliko jaka mora biti težnja za odmorom da biste se odlučili za mnogočasovna čekanja na granicama?

To je što se tiče pitanja "Kako?" Drugo pitanje glasi – "Za koje novce?" U "republici" je "zvanična valuta" ruska rublja. Ako pomišljate na odmor na teritoriji koju kontroliše Ukrajina, potrebne su vam grivne.

Odmor u Rusiji nedostupan je onima koji imaju ovdašnje plate i penzije, koje se zvanično isplaćuju po kursu – jedna grivna za dve ruske rublje.

Ruska rublja, ilustrativna fotografija

Ruska rublja, ilustrativna fotografija

Dakle, ispostavlja se da za svoju platu možete da se odmarate samo na teritoriji "republike". Ukoliko imate kola i dovoljno hrabrosti, možete da se odmarate na nekom od ovdašnjih jezeraca.

Dakle, sve se svodi na to da možemo pisati pisma sami sebi i da se odmaramo tu gde smo.

Moja prijateljica otputovala je u Rusiju. Nada se da će tamo početi novi život. Pitala sam je šta ju je navelo da ostavi stan u Lugansku i odluči se na tako veliku promenu.

"Naravno da će ovde jednom biti bolje. Ali, to će biti najmanje kroz 15-20 godina, a to je moj život, dobar deo mog života. Nisam spremna da toliko čekam i trpim dok ne bude bolje", odgovorila je.

Ostajući ovde, mi neprestano osećamo da je život odložen za – ko zna kad. Ko zna kad ćemo se videti s rođacima, ko zna kad ćemo da odemo na odmor, ko zna kad ćemo se svi okupiti oko stola, ko zna kad ćemo srediti ono što smo nameravali da sredimo pre rata. Ko zna kad.

Hoće li naš život da potraje do ko zna kad?

*** Autorka je prosvetna radnica u Lugansku

XS
SM
MD
LG