Razgovor Reus-ul-uleme Mustafe ef. Cerića i episkopa Zvorničko-Tuzlanskog Vasilija Kačavende.
- Halo, Vasilije! Mustafa ovdje... Čuješ li me?
- Čujem.
- Halo!
- Halo.
- Vasilije, jesi to ti?
- Valjda jesam.
- Kako valjda?
- Ne znam ni sam... Uvatila me neka kontemplacija, pa se mislim šta je čovek, ko je čovek uopšte, na šta čovek i čemu sve to...
- Jel te ufatila kontemplacija il te to drži mahmurluk?
- Kontemplacija, Mustafa moj, kontemplacija.
- Kako znaš da nije mahmurluk?
Vasilije Kačavenda, Pale ,08. septembar 2009.
- Kontemplacija ti mene drži za glavu samo jednom rukom, a mamurluk s obe.
- A mene ti, Vaso moj, drži bijes pravedni, i drži me rukama i nogama.
- Čuj, bes... A što bes, brate Mustafa?
- Kako, bolan, da me ne drži... Prokuho sam kad sam vidio ono tvoje saopćenje.
- Pa šta sam to saopštio?
- Kako šta? Ono da si neugodno
iznenađen marifetlucima onog Suljagića.
- A to... Pa da znaš da i jesam.
- Šta ima da budeš iznenađen?! Trebo bi da se iznenadiš da je taj bezbožnik i komunista donio neku odluku u korist vjeronauke, a ne što ju je zabranio.
- Nisam čuo da je zabranio veronauku. Bile su mi tu neke pevačice, pa nisam slušo vesti...
- Nije zabranio, al tek što nije. Ovo mu je prvi korak u tom pravcu. A tebe baš briga, ti šenlučiš s pjevačicama.
- Šta se sad otresaš na mene?!
- A na koga da se otresam?! Kad si već predsjednik Međureligijskog vijeća, onda se tako i ponašaj!
- Nemoj ti mene da krstiš šta ja treba da radim i nemoj da me vaspitavaš! A kad smo već kod religije, taj Emir je tvoj, a ne moj. Da je moj, zvao bi se Nemanja.
- Slušaj me, Vaso, šta ti govorim! Neće nama poslije Srebrenice niko ukidat vjeronauku! Nismo mi za to postradali!
- Nemoj sad opet to „vi“ i „mi“... Pa nismo mi krivi što vam i taj Emir nije postrado.
- Kako niste?! Nego ko je kriv? Da nismo možda mi?
- Pa dobro, majku mu... Kriva je situacija. Ne polazi čoveku baš uvek za rukom sve što poželi.
- Uvijek ti nađeš opravdanje...
- Kako ne razumeš?! To je bio opšti haos, ne možeš da se snađeš... A da smo se i snašli po pitanju tog Emira, ti bi nam i to nabijo na nos. Jel tako ili nije?
- Pa što se mora, nije teško.
- Znaš, Mustafa, mnogo velik namćor si posto... Ne može čovek nikako da ti ugodi! I nije taj Emir samo vama izbacio ocene iz veronauke iz svedočanstava, nego svima.
- Ali najviše nama. Pa nije on ministar kulture u Banja Luci ili Bijeljini, nego u Sarajevu.
- Ja tebe stvarno ne razumem. Pa nisam ti ja kriv što vas ima najviše u Sarajevu. E, kamo lepe sreće da vaš problem tamo nije najveći, da ga uopšte nema...
- A ko je kriv što nas nema najviše u Bijeljini i Banja Luci?
- Samo nam još i tamo falite. Pa da nam i tamo vaš ministar ukida veronauku.
- Nije taj Suljagić naš ministar!
Mustafa Cerić, Reis-ul-Ulema islamske zajednice u BiH, bez datuma
- Jok, nego je moj! Znaš šta, Mustafa, možemo mi ovako da se prepiremo vo vjeki vjekov, al to nema nikakvog smisla. Ajde, lepo ti meni reci šta ja sad da uradim.
- Šta ja znam... Izdaj novo saopćenje.
- I šta da saopštim? Da nisam neugodno iznenađen već da sam ugodno neiznenađen?
- Ako je to tebi ugodno, meni nije.
- Zezam se, čoveče. Šta drugo da radim?!
- E pa nemoj da se zezaš! I nemoj da se praviš da te se sve ovo ne tiče! Prati malo ovo što ja govorim i izjavljujem, pa iz toga nešto sastavi...
- Ej, Mustafa, nemoj da se ljutiš, al malo mi je bez veze da ja sad govorim što i ti...
- Šta ti je bez veze?
- Pa ono da oni koji leže na Kovačima nisu dali živote da bi Suljagić ukidao vjeronauku... To mi se malo kosi sa verskim ubeđenjem.
- Šta ti se kosi?
- Nisu oni uopšte dali živote nego im ih je naš Bog uzeo, zato što su digli ruku na srpstvo i na pravoslavlje.
- Lažeš ko pašče! Nema vaš Bog ništa sa životima naših šehida hrabro položenim na Allahovom putu!
- Nemoj ti sad mene da u to ubeđuješ. Ako treba, ja ću to i da ti potpišem.
- Kako sad to?
- Pa lepo.
- Stvarno ćeš da mi potpišeš?
- Oću, tako mi Svetoga Vasilija. Ti samo napiši tako kako si reko i lepo se potpiši, a ja ću da ti budem svedok. Svojim potpisom ću da garantujem da je sve tako ko što si napiso.
- Čekaj, kakav svjedok? Kome ćeš to da garantuješ?
- Pa sudijama u Hagu, dragi moj Mustafa.
- Halo, Vasilije! Mustafa ovdje... Čuješ li me?
- Čujem.
- Halo!
- Halo.
- Vasilije, jesi to ti?
- Valjda jesam.
- Kako valjda?
- Ne znam ni sam... Uvatila me neka kontemplacija, pa se mislim šta je čovek, ko je čovek uopšte, na šta čovek i čemu sve to...
- Jel te ufatila kontemplacija il te to drži mahmurluk?
- Kontemplacija, Mustafa moj, kontemplacija.
- Kako znaš da nije mahmurluk?
- A mene ti, Vaso moj, drži bijes pravedni, i drži me rukama i nogama.
- Čuj, bes... A što bes, brate Mustafa?
- Kako, bolan, da me ne drži... Prokuho sam kad sam vidio ono tvoje saopćenje.
- Pa šta sam to saopštio?
- Kako šta? Ono da si neugodno
iznenađen marifetlucima onog Suljagića.
- A to... Pa da znaš da i jesam.
- Šta ima da budeš iznenađen?! Trebo bi da se iznenadiš da je taj bezbožnik i komunista donio neku odluku u korist vjeronauke, a ne što ju je zabranio.
- Nisam čuo da je zabranio veronauku. Bile su mi tu neke pevačice, pa nisam slušo vesti...
- Nije zabranio, al tek što nije. Ovo mu je prvi korak u tom pravcu. A tebe baš briga, ti šenlučiš s pjevačicama.
- Šta se sad otresaš na mene?!
- A na koga da se otresam?! Kad si već predsjednik Međureligijskog vijeća, onda se tako i ponašaj!
- Nemoj ti mene da krstiš šta ja treba da radim i nemoj da me vaspitavaš! A kad smo već kod religije, taj Emir je tvoj, a ne moj. Da je moj, zvao bi se Nemanja.
- Slušaj me, Vaso, šta ti govorim! Neće nama poslije Srebrenice niko ukidat vjeronauku! Nismo mi za to postradali!
- Nemoj sad opet to „vi“ i „mi“... Pa nismo mi krivi što vam i taj Emir nije postrado.
- Kako niste?! Nego ko je kriv? Da nismo možda mi?
- Pa dobro, majku mu... Kriva je situacija. Ne polazi čoveku baš uvek za rukom sve što poželi.
- Uvijek ti nađeš opravdanje...
- Kako ne razumeš?! To je bio opšti haos, ne možeš da se snađeš... A da smo se i snašli po pitanju tog Emira, ti bi nam i to nabijo na nos. Jel tako ili nije?
- Pa što se mora, nije teško.
- Znaš, Mustafa, mnogo velik namćor si posto... Ne može čovek nikako da ti ugodi! I nije taj Emir samo vama izbacio ocene iz veronauke iz svedočanstava, nego svima.
- Ali najviše nama. Pa nije on ministar kulture u Banja Luci ili Bijeljini, nego u Sarajevu.
- Ja tebe stvarno ne razumem. Pa nisam ti ja kriv što vas ima najviše u Sarajevu. E, kamo lepe sreće da vaš problem tamo nije najveći, da ga uopšte nema...
- A ko je kriv što nas nema najviše u Bijeljini i Banja Luci?
- Samo nam još i tamo falite. Pa da nam i tamo vaš ministar ukida veronauku.
- Nije taj Suljagić naš ministar!
- Šta ja znam... Izdaj novo saopćenje.
- I šta da saopštim? Da nisam neugodno iznenađen već da sam ugodno neiznenađen?
- Ako je to tebi ugodno, meni nije.
- Zezam se, čoveče. Šta drugo da radim?!
- E pa nemoj da se zezaš! I nemoj da se praviš da te se sve ovo ne tiče! Prati malo ovo što ja govorim i izjavljujem, pa iz toga nešto sastavi...
- Ej, Mustafa, nemoj da se ljutiš, al malo mi je bez veze da ja sad govorim što i ti...
- Šta ti je bez veze?
- Pa ono da oni koji leže na Kovačima nisu dali živote da bi Suljagić ukidao vjeronauku... To mi se malo kosi sa verskim ubeđenjem.
- Šta ti se kosi?
- Nisu oni uopšte dali živote nego im ih je naš Bog uzeo, zato što su digli ruku na srpstvo i na pravoslavlje.
- Lažeš ko pašče! Nema vaš Bog ništa sa životima naših šehida hrabro položenim na Allahovom putu!
- Nemoj ti sad mene da u to ubeđuješ. Ako treba, ja ću to i da ti potpišem.
- Kako sad to?
- Pa lepo.
- Stvarno ćeš da mi potpišeš?
- Oću, tako mi Svetoga Vasilija. Ti samo napiši tako kako si reko i lepo se potpiši, a ja ću da ti budem svedok. Svojim potpisom ću da garantujem da je sve tako ko što si napiso.
- Čekaj, kakav svjedok? Kome ćeš to da garantuješ?
- Pa sudijama u Hagu, dragi moj Mustafa.
