Komemorativni razgovor Ivice Dačića i Borisa Tadića
- Zdravo, Borise! Pa gde si, šta radiš?
- Evo šetam.
- Ako, ako... Zdravo je da se šeta.
- Zašto je zdravo?
- Pa radi zdravlja.
- Ne šetam ja radi zdravlja, već za Zorana.
- Kog Zorana? Živkovića?
- Nemoj da mi ga pominješ!
- Pa šta bi falilo da šetaš za njega?
- Ne ispunjava uslove. Šeta se za časne pokojnike.
Boris Tadić
- Zar Živković nije mrtav za DS?
- Valjda bi ti trebao da znaš da u Srbiji nisi mrtav sve dok nisi mrtav za DB. A kad si mrtav za DB, onda možeš da živiš ko oni metuzalemi s Kavkaza, ali džaba ti. Samo misliš da si živ...
- Nemoj ti, Borise, da se mešaš u unutrašnje poslove!
- Ne mešam se, samo konstatujem ko je u Srbiji živ, a ko nije...
- A ti misliš da ta Živkovićeva Nova stranka ima šanse da preživi?
- Ma boli me đon i za Živkovića i za njegovu stranku!
- Onda lepo šetaj... Kažem ti, šetnja je zdrava i za bol. Kad završiš sa šetnjom, i bol đona će da mine. Nećeš ni da se setiš šta te je bolelo, sve do iduće šetnje.
- Nemoj i ti da mi stavljaš so na ranu! Ko da mi je i bez tebe malo ludaka koji govore da se pokojnog Zorana setim samo na godišnjicu, kad dođe vreme da se šeta!
- Nisam ja na to mislio, Borise... Mislio sam na lekovitost šetnje onako uopšte, fenomenološki...
- Molim te, nemoj da me smaraš svojim teorijama šetnje! Pusti me da šetam, a ti vozi kud si krenuo!
- Ne vozim ja. I ja šetam za Zorana.
- Za kog Zorana?
- Za pokojnog, ko i ti.
- Pa kako šetaš? U kolima?
- Jeste. Šofer vozi, a ja tabanam. Evo, pogledaj pa ćeš da vidiš kako celo vreme radim nogama...
- A što ne izađeš pa ne hodaš ko čovek?
- Zato što sam premijer.
- Pa šta onda?
- Ako sam premijer, onda sam, radi ovog naroda, dužan da brinem za sopstvenu bezbednost. Znaš i sam šta premijeru Srbije može da se desi ako izađe iz kola. Ne bih hteo da danas-sutra šetaš i za mene.
- A što bih ja šetao za tebe?
- Pa zato što bi te valjda i za mene boleo đon.
- A da malo oladiš sa tim svojim kulovskim niskim aluzijama? Ako ćemo tako, mogu i ja da uzvratim istom merom.
- Hoćeš da kažeš da i mene boli đon?
- Hoću da kažem da se zna ko je i zašto ubio Zorana.
Ivica Dačić
- Onda i ja mogu da kažem ko ga nije oživeo i zašto.
- Misliš ti da se ne zna i ko je naručio ubistvo?
- A ti misliš da se ne zna kome je to ubistvo došlo ko naručeno?
- Izvini, ali stvarno je ispod svakog nivoa da o Zoranovom ubistvu pričamo ko na pijaci.
- U pravu si. Bolje da ćutimo i šetamo.
- Ja u koloni, a ti u kolima?
- Lako je tebi. Ti ne reskiraš ni bezbednost ni položaj premijera.
- Ono što se ti nikad nisi usudio da kažeš: da je gotovo deset godina Kosovo bilo tabu tema i da o njemu, zvanično, niko nije smeo da kaže istinu, da su pričane bajke...
- Hoćeš da kažeš da sam i ja pričao bajke?
- Sve ti lepo piše u NIN-u. Piše da nam se lagalo da je Kosovo naše i da je to čak ozvaničeno u Ustavu, premda taj isti Ustav ni najmanje ne pomaže, pošto na Kosovo danas ne može ni predsednik Srbije, ni predsednik Vlade, ni ministri, ni policija, ni vojska. I da je Srbima jedino dozvoljeno da, u svakom trenutku, napuste Kosovo. Eto, toliko je ono naše i toliko na njemu važi naš Ustav i naši zakoni. Ali je zato strašno važno što smo mi danas, kao Đinđić nekada, shvatili da ovo, ove činjenice o Kosovu, prosto moramo da kažemo.
- Jesi ti normalan? Šta da kažemo: da Kosovo nije naše?
- Ne, bre. Moramo da kažemo da je Zoran, a ne mi, shvatio da mora da se kaže da Kosovo nije naše.
- A šta smo to onda mi shvatili da moramo da kažemo?
