Dostupni linkovi

Logoraši: Kako je Ljotić "prevaspitavao" skojevce


Sa sporne izložbe "Ni koledž, ni tamnica - vaspitni zavod u Smederevskoj Palanci od 1942-1944", foto: www.021.rs

Sa sporne izložbe "Ni koledž, ni tamnica - vaspitni zavod u Smederevskoj Palanci od 1942-1944", foto: www.021.rs

Nešto manje od 70 godina posle završetka Drugog svetskog rata u Srbiji postoje različita tumačenja da li je u Smederevskoj Palanci, gde su zatvarani pripadnici antifašističke omladine, tadašnji skojevci, bio klasičan logor ili kako je zvanično nazivan vaspitni zavod.

Antifašisti Novog Sada su nedavno žestoko reagovali na izložbu pod naslovom "Ni koledž, ni tamnica - vaspitni zavod u Smederevskoj Palanci od 1942-1944", ocenivši je kao pokušaj aboliranja kvislinškog režima Milana Nedića i fašističke organizacije Zbor Dimitrija Ljotića. RSE je krenula tragom te izložbe i zabeležila svedočenja troje bivših zatvorenika u Smederevskoj Palanci, Milana Joksimovića, Dragana Stojanovića i Milke Nedeljković.

Milan Joksimović je uhapšen i kao osamnaestogodišnjak prebačen u Smederevsku Palanku gde je bio zatvoren pune dve godine. Na pitanje da li je to bio logor ili vaspitni zavod, on kaže:

„Oni su ga zvali zavod, a mi logor. Zato što je imao bodljikave žice, zato što je imao bunkere, zato što su nas čuvale straže, kao svi logori. Imao je zadatak da bude i logor i da se prevaspitavamo, da budemo ljotićevci. Zato što je rukovodstvo bilo ljotićevsko. Upravnik logora je bio naklonjen Nediću, a njegova žena (upravnica ženskog dela logora) Ljotiću, bila je članica Zbora Dragojla Popovića", priseća se Joksimović.

„Ja sam za vreme rata bio u Palanci, a za vreme slobodne Jugoslavije, bio sam na Golom otoku. Smedervska Palanka je bila Hajat u odnosu na Goli otok koji je bio kao najprljavija udžerica“, kaže Dragan Stojanović koji je uhapšen kao SKOJ-evac u okupiranom Beogradu prilikom jedne provale (tako se zvalo hapšenje nakon što je neko od pripadnika pokreta progovorio tokom mučenja).

Proveo je nešto manje od dve godine u Smederevskoj Palanci. On kaže da je tada bilo teško, bio je to logor, ali iz današnje perspektive, sa istorijske distance, njemu to deluje drugačije.

„Tipičan logor“ kaže za Palanku, međutim, Milka Nedeljković koja je takođe posle rata iskusila i golootočki zatvor, ali njena sećanja na Palanku nisu ublažena.

“Sneg pada. Logor opasan žicom. Gore su karaule, mitraljezi i refelktori, tako da cele noći obasjavaju krug sa barakama“, seća se Milka Nedeljeković, koja je kao gimnazijalka uhapšena i zatvorena u Smederevskoj Palanci. "Truba zatrubi negde oko 6-7 sati i mi svi moramo u stroj, onda je prozivka, čete, onda se odredi gde ko radi“.

Prošlo je skoro sedam decenija od rasformiranja logora u Smederveskoj Palanci koji je za neke bio predvorje za zloglasnu Banjicu, za druge spas od te iste Banjice odakle su zatvorenici povremeno odvođeni na streljane i kao taoci. U Smederevskoj Palanci nije bilo streljanja, a da li je bilo fizičke torture? Milan Joksimović kaže da je bilo fizičke torture, ali vrlo ograničeno, više pedagoški.

„A bilo je udaranja“, seća se Joksimović.

Milka Nedeljković međutim svedoči da je bilo „i batina, nego šta, šibali su nas po noktima...“

Sećanja Dragana Stojanovića na zatvorsku upravu su drugačija od njegovih drugova iz logora sa kojima je ostao u kontaktu do današnjeg dana:

„Kad su jednom došli Nemci da uzmu taoce, uprava je rekla: vi prvo streljajte nas, pa onda radite šta hoćete. Oni su, gospođo, spasavali omladinu, Ljotić je sve spasao od Banjice. Njemu treba da se spomenik podigne, a ne da se govori da je fašista. Tek jednom, kada je jedan grupa zatvorenika pokušala da zauzme logor, naša srpska glupost, oni su ih otkrili, njih 11 pohapsili, poslali na Banjicu, njih deset je streljano, jedan je preživeo.“

Milka Nedeljković se seća kako su jednom zatvorenice bile kažnjene zbog šišanja.

„Proneo se glas da je Nedić naredio da nosimo duge kose. A dugu kosu je teško bilo održavati, nije se moglo prati pa je bilo ekcema, puna ambulanta bolesnih. I onda su devojke stale u red za odsecanje kika. Dođe upravnik, prekine i sve ih sasluša. I svaku je ispitivao da li je za kike ili protiv. NIjedna ne sme da kaže da je protiv kika. A on onda prokomentariše da je znao da smo svi za kiku-partizanku. I oterao je sve ošišane devojke u kažnjeničku ekipu", priča Nedeljković.

Lukave provere

Dragan Stojanović se seća da je bio crnomanjast, „kao Ciganče“, da se njegova majka bojala da će ga Nemci pokupiti i odvesti iz zatvora zajedno sa Ciganima.

Dimitrije Ljotić

Dimitrije Ljotić

Logor za antifašističku, odnosno komunističku omladinu, formiran je po ideji Dimitrija Ljotića, a u izvedbi Vlade Milana Nedića. Istoričar Milan Radanović koji je istraživao arhive, kaže da postoje dve neistine o Smederevskoj Palanci - jedna je da je to bio koncentracioni logor, a drugi da je bio samo vaspitni zavod. On tvrdi da nije bio zavod, ali da jeste bio logor.

Gimnazijalcima su, zaista, u logoru organizovani časovi, dolazili su profesori iz Palanke, dobijana su i svedočanstva. Zanimljivo je da je Zavod bio pod direktnom ingerencijom Ministartsva prosvete. Kako je izgledalo prevaspitavanje?

„Ja sam polugođe završila u logoru“, kaže Milka Nedeljković. „Dolazili su profesori iz Palanke da nam održe časove u barakama. A tamo, glad, beda, mi nosimo nešto da skuvamo... Tu je nas upravnik često saslušavao, a ako bi posumnjao u nekoga, držao bi ga po celu noć da piše na temu moj ilegalni rad u logoru“.

„Moj stariji brat je bio tvrdokorni komunista“, priča Dragan Stojanović, “i veoma je oštro diskutovao. I njega upravnica pita: Boro, šta bi ti radio kad bi ti nas zarobio? On kaže, ja bih vas streljao. Vidite koliko je bio slobodan. Zbog takvih stavova je bio, doduše, dva-tri puta u takozvanoj Beloj kući, u zatvoru u logoru“.

Milka Nedeljković se priseća kako je logorska uprava lukavo proveravala dokle se stiglo sa prevaspitavanjem zatvorenika.

„Imali su biblioteku i govorili nam da slobodno uzmemo da čitamo šta nas zanima. Pa onda otvore čitalački čas. Kad neko nasedne, pa kaže da je pročitao Maksima Gorkog ili neku sličnu knjigu, onda kazna dolazi sutradan. Nađe se neki razlog, kao zgazila je aleju i odmah odlazi u zatvor“, priča Nedeljković.

Dragan Stojanović se seća da su dolazili razni ljudi i držali predavanja, čitala se štampa.

„Nisu oni insistirali na fašizmu, nego na srpskoj nacionalnoj ideologiji i tražili su da se mi odreknemo komunista koji su zemlju vodili u propast.“

„Vaspitači su bili ljotićevci, fašističkih ideja, ali od tog njihovog pokušaja prevaspitavanja, nije bilo ništa“, kometariše Milka Nedeljković.

Podsećamo na kraju ovih svedočenja, da se u Srbiji ovih dana očekuje sudska odluka o rehabilitaciji Draže Mihailovića, da su već rehabilitovani pojedini ministri iz vlade Milana Nedića, a da je podnet sudski zahtev i za rehabilitaciju samog kvislinškog premijera. U tom svetlu se može razumeti bojazan da je izložba o logoru u Smederevskoj Palanci kao vaspitnom zavodu korak dalje u revidiranju istorije, kao pokušaj da se ljotićevci prikažu sa oreolom srpskih patriota.

A polemika o tome ko je ko traje do dan danas. Aktuelizovana je 90-ih godina, kada su zajedno vojnici sa petokrakama i paravojnici sa kokardama ratovali po Hrvatskoj i Bosni za iste ciljeve - za nove granice Srbije, a pod firmom patriotske borbe za zaštitu srpskog naroda.

  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG