Dostupni linkovi

logo-print

Ljudi se i u autobusima krste kada prolaze pored crkve


Stefan Aleksić

Stefan Aleksić

Stefan Aleksić je antropolog i magistar političkih nauka. Nezaposlen je i potiče iz radničke porodice, pa ne treba da čudi ni to što je levičar. Njegovi se tekstovi mogu čitati na Peščaniku, Dvogledu, Akuzativu, u Republici i drugim medijima. On smatra da je pisanje rite de passage (obred prelaza). Sluša jazz, a omiljeni muzičari su Avishai Cohen, Omer Avital, Daniel Zamir i Esbjörn Svensson.


Subota, 12. april

Dvadeset četiri sata Slobodana Radulovića. Danas se sve vesti sastoje od Radulovića u velikim količinama, otprilike ništa se drugo i nije moglo čuti. Radulović, Radulović, da li je sedeo do prozora ili prolaza, da li je jeo i pio, šta će reći, šta je rekao pre pet, šta pre deset godina, nešto bilo u Ukrajini, vremenska prognoza na brzinu i kraj dnevnika.

Ni vreme ne možeš da čuješ kao čovek od supersonične antikorupcionaške kampanje koja treba da prekrije notornu činjenicu da je korupcija strukturni uslov kapitalizma i da se ona iz njega ne može iščačkati.

Možemo, na primer, pričati o vremenu, ali da je jučerašnji dan bio tema išlo bi daleko lakše: bio je to jedan od onih dana kada se od mogućih pet, izmeni svih dvanaest godišnjih doba, a sa neba ne padaju samo još slonovi. Što me i podseti: jedan moj rođak je svojevremeno čačkao zadrte Miloševićevce da mu navedu barem jednu stvar koja se od njegovog dolaska nije pokvarila, a u računicu je ubacivao i klimu. Pitam se da li se nešto slično može primeniti i na elite nakon pada Miloševića? Izgleda da su se globalno zagrevanje i klima ispala iz zgloba sjajno sinhronizovali sa zagrevanjem balkanskog socijalnog lonca.

Nedelja, 13. april

Možda smo maksimu "nije bilo na televiziji-nije se ni desilo" najčešće povezivali sa idejom nekog globalnog velikog brata koji nešto opasno sakriva medijskim ignorisanjem. Ili smo, eventualno, mislili na neku NSA koja ulaže kvadrilione dolara u špijuniranje švalerskih razgovora i ljubavnih drama, ali garantujem Vam da ovu izreku daleko bolje reflektuju varoši i mali gradovi. Iako se u njima možete dovikivati sa kraja na kraj, uticaj magične kutije je toliko veliki da ona od početka do kraja kreira svakodnevicu.

Ilustracija

Ilustracija

Nedeljom se obično ništa ne dešava, ali se kuva u redakcijama lokalnih televizija, pa je tako i u mom gradu. Njegovi se stanovnici svake nedelje u osam časova sjate ispred malih ekrana i zablenu u nedeljnu emisiju lokalne televizije i pored toga što iz nedelje u nedelju ovakve emisije jedna na drugu neodoljivo liče.

Red dečje predstave, red otvaranja nekakve staze, teretana na otvorenom za siromašnije siledžije, književno veče, reklama, nagradna igra i to je to. Imam utisak da se u malim mestima stvari dešavaju samo da bi se od nečega napravio prilog nedeljom uveče.

Ponedeljak, 14. april

Danas se pitam: koliko puta se istorija može ponoviti. Arapska ulica, uglavnom je na vlast dovela religijske fundamentaliste iako je davala nadu da će doneti makar mogućnosti demokratizacije i socijalne pravde. U istočnoj Evropi proces traje duže i temeljnije, ali mi liči da će i on na kraju veličanstveno krahirati. Od obećanja o vrlom novom svetu ostali su samo dronjci.

Izgleda da se svuda u centar političkog vratila ova evropska verzija fundamentalizma: nacionalizam. Iako Balkanci vole da misle da "raskršće svetova" prolazi baš kroz njihove države-patuljke, pre će biti da to raskršće prolazi kroz Ukrajinu. Danas je ona ponovo rascepkana, ovog puta između nekih unutrašnjih ekstremista i neumoljivih spoljašnjih interesa. A kada oni progovore, obični ljudi ćute i čuvaju sopstvenu glavu, jer će je podjednako skinuti i jedni i drugi. A možete biti sigurni da će i jedni i drugi solidno profitirati. Što se Ukrajinaca tiče, ne zna se šta je gore.

Ne mogu a da se opet ne setim da je tačno stotinu godina od početka Prvog svetskog rata. Ne samo zbog okrugle godišnjice, već i zbog činjenice da 2014. neodoljivo podseća na 1914. - imperije kasape društva u svojoj okolini, ljudi su hipnotisani razvojem, supersoničnim tehničkim uspesima pa ne primećujemo strukturne uslove za sledeći veliki sukob. Ljudi su 1914. bili zatelebesani u brze vozove, parne mašine i mamutske drednote, danas su zatelebesani u procesore i dronove. Istorija je takav upravnik pozorišta da svaku predstavu pušta po nekoliko puta, a čovečanstvo je toliko glupa publika pa je plaća i kao tragediju i kao farsu i kao teatar apsurda.

Utorak, 15. april

Danas je četvrt veka od nesreće na meču između Liverpula i Notingem Foresta. 94 osobe su izgubile život, što je najpre posledica loše i arogantne policijske odluke. Ne bi li lakše kontrolisala navijače, policija je ubrzala protok posetilaca na stadion i pretrpala jednu od tribina. Od težine ljudi su se počeli gušiti i ostalo je istorija.

Naravno, porodice poginulih i dan danas traže pravdu, ali odgovornih nema: policija dvadeset pet godina zvižduće i gleda u stranu.

Ali, podsećanje na ovu nesreću nije samo istorija: vodeći se pragmatičnim razlozima kontrole navijačke krize, policija je uzrokovala jednu od najvećih nesreća na fudbalskim stadionima čak iako navijačkog nasilja nije bilo ni u naznakama.

Ilustrativno za sadašnju globalnu situaciju u kojoj se pragmatični menadžment krizama nudi kao pravo i jedino rešenje za upravljanje pritiskom mase siromašnih sa donjih tribina.

Sreda, 16. april

Moglo se i pretpostaviti da će izložba "U ime naroda-politička represija u Srbiji" koja je postavljena u Istorijskom muzeju izazvati, blago rečeno, zanimljive reakcije. To su predvideli i organizatori, pa se na otvaranje nije moglo ući bez pozivnice. Ali, neme veze, izložba će trajati do septembra i imaćemo prilike da je vidimo naknadno.

Ilustracija

Ilustracija

Međutim, bilo je na otvaranju izložbe i detalja zanimljivijih od toga ko je ulaznicu imao, a ko ne: pripadnici SKOJ-a koji su protestvovali ispred muzeja. A u toj se skupini našao i antifašistički transparent koji je za jednu drugu skupinu bio poput crvenog plašta, pa ne znam kako drugačije da te druge nazovem nego antiantifašistima. U gužvi, jedan od pametnijih antiantifašista oteo je sporni transparent i oduševljeno se dao u trk, valjda kao svaki navijač koji otme zastavu ili transparent navijačima protivničkog tima. Bog me ubio ako razumem ovaj potez genija koji transparent na kojem stoji "fašizam neće proći" shvata kao protivnički.

Kako on sam sebi taj potez opravdava još mi je manje jasno: da sam urednik nekog medija, poslao bih sve novinare da ga nađu i stave pred kamere i mikrofone te da mu daju priliku da objasni (pre svega sebi, a zatim i meni) šta, zašto i kako?

Držim da ne bi mogao, ali potez genija iz redova anti-antifašista reflektuje jedan dublji fenomen: utisak je da se u poslednjih petnaestak godina u Srbiji ažurnije i ornije organizuju izložbe, podsećanja, memorijali i podizanja spomenika povodom poratnih događaja i poratnih žrtava nego povodom onih ratnih. Najdalje dokle su političko kulturne elite dogurale u obeležavanju zločina iz Drugog svetskog rata je bila ideja da se Staro sajmište pretvori u memorijalni šoping-mol.

Četvrtak, 17. april


Radio televizija Srbije pravi izuzetne emisije: još uvek me proganjaju košmari od poznate popodnevne emisije "Ovo je Srbija". Ovako koncipirana, ona je oduvek bila izvršilac grandioznog projekta zatupljivanja građana, jer se pušta u vreme porodičnog ručka, kada je efekat propagande najjači, pa ne treba da iznenadi ni činjenica da su i teme porodične, a takoreć i pastoralne.

Eto, danas smo obavešteni o sjajnom uspehu školskog sistema. Jedna uzorna osnovna obrazovna ustanova postigla je briljantni uspeh: gotovo sva deca su prezrivo okrenula leđa građanskom obrazovanju i krenula na veronauku. Možda sam ja taj koji je glup pa nisam isprva shvatio zašto se sagovornici emisije time hvale, jer bih se ja ovog podatka pre stideo.

Ilustrativna fotografija

Ilustrativna fotografija

Brojem učenika na veronauci su se šepurili i direktor i veroučitelj i pop, a vidim da je to takav uspeh da je zaslužio čak i pojavljivanje u prime time terminu na državnoj televiziji. Nisam do sada znao da je stvar prestiža ići na veronauku a još manje sam shvatao da je za škole stvar prestiža broj učenika koji veronauku pohađaju?

Ali religijsko pripadanje u neku ruku i jeste stvar prestiža i takmičenja. Sigurno ste primetili da se sve više ljudi krsti kada prolazi pored crkve. U autobusima je ovo najočiglednije. Mogli ste primetiti i da se neki krste po tri puta. Lidersku poziciju u prvenstvu imaju oni koji se krste po devet puta: ako ne znate zašto, onda evo i objašnjenja: tri puta po tri puta. Sigurno će neko podići lestvicu i na 27.

Petak, 18. april

Vreme je odvratno, pa ću još malo o crkvi i srodnim temama. Članovi udruženja "Ateisti" bogohulno su se juče pojavili na Sajmu obrazovanja koji je bio organizovan u jednoj srednjoj školi. Naravno, primetio ih je lokalni inkvizitor, pardon pop i prijavio svetovnim vlastima. Ako je verovati medijima, direktorka ih je sa sajma isterala uz komentar: "Ovo je sajam obrazovanja, a ne slobodne misli".

Ni manje ni više nego direktorka je odvojila obrazovanje i slobodno mišljenje.

A ja sam do sada mislio da obrazovanje služi da bi deca naučila da misle i da je osposobljavanje za zaposlenje tek sekundarni zadatak. Mislio sam i da je razlog jednostavan: kako stvari stoje, mnogi od učenika će biti trajno nezaposleni, ali i pored toga će imati neka građanska i politička prava, a ta ih nezaposlenost neće lišiti prava političkog delovanja čiji je uslov mogućnosti slobodno mišljenje. Ali, možda je sledeći korak ukidanje tih prava onima koji nemaju dovoljno enterprenualnog duha.

Škola će onda zaista postati rasadnik jeftine radne snage i vjerujućih, a ne mislećih građana.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG