Dostupni linkovi

logo-print

Ljubav Kremlja i evropske ultradesnice


Sa karnevala u Diseldorfu

Sa karnevala u Diseldorfu

Piše: Jaroslav Šimov (Priredila: Anamaria Ramač Furman)

Za svoje prvo međunarodno odredište novoizabrana predsednica Francuske Marin Le Pen 2017. godine izabrala je Moskvu. Posle njenih razgovora s Vladimirom Putinom objavljeno je da je potpisan obiman rusko-francuski sporazum o vojno-političkoj i ekonomskoj saradnji. Le Pen je izjavila da Francuska ograničava svoje učešće u vojnim strukturama NATO-a, kao što je to 1966. već uradio tadašnji predsednik De Gol i da će raspisati referendum o ostajanju zemlje u Evropskoj uniji.

Nakon što se Angela Merkel povukla iz političkog života, te godine formirali su vladu blok CDU/CSU koji je oštro zaokrenuo udesno i populistička "Alternativa za Nemačku", koja je postigla veliki uspeh na izborima. Na parlamentarnim izborima 2017/18. godine radikalni desničari ostvarili su veliki uspeh u Austriji, Belgiji, Mađarskoj, Holandiji, Slovačkoj i još nekim zemljama. Nove evropske vlade počele su razgovore o preispitivanju osnivačkih ugovora EU i formiranju umesto nje konzervativne i izolacionističke "Evrope nacije".

Ovo je zasad utopija, ili antiutopija, zavisno od toga kakva budućnost Starog sveta se smatra idealnom, ili makar prihvatljivom. Međutim, politolozi upozoravaju da konzervativna revolucija u Evropi može da postane stvarnost.

Pritom, oni ukazuju na nagli rast popularnosti radikalnih desnih snaga širom Evropske unije. Ovih dana objavljen je izveštaj eksperata Centra za evroazijska istraživanja, koji deluje u sastavu uticajne analitičke organizacije "Atlantski savet" (Atlantic Council). Naslov dokumenta glasi: "Šta će ostati od Evrope ako pobedi krajnja desnica?".

Jedan od autora, naučni saradnik Instituta za humanitarna istraživanja u Beču Anton Šehovcov, smatra da bi se Kremlj izuzetno obradovao ovakvom razvoju događaja, ali da Moskva nema dovoljno snaga i resursa za izazivanje sličnog političkog prevrata u zemljama EU.

RSE: Mogu li se teroristički akti u Briselu smatrati novim podsticajem za evropske ultradesničare? Sudeći po izborima koji su održani posle novembarskih terorističkih napada u Parizu, to se već desilo u nekim evropskim zemljama.

Šehovcov: Sve zavisi od reagovanja na te događaje standardnih, tzv. mejnstrim desnih i levih partija kako u Belgiji, tako i na nivou EU. Ukoliko one ispolje odlučnost, a istraga pronađe krivce i razotkrije terorističku mrežu koja deluje i u Belgiji i u Evropi u celini – mislim da ultradesničari neće izvući korist.

Što se tiče terorističkih napada u Parizu, francuski predsednik Fransoa Oland pokazao se kao efikasan krizni menadžer: postupci vlade delovali su ubedljivo. Nekoliko nedelja posle terorističkih napada u Francuskoj su održani regionalni izbori.

Uprkos velikom uspehu radikalnog desničarskog Nacionalnog fronta u prvom krugu, ispostavilo se da on u drugom krugu nije nigde pobedio, čak ni tamo gde su mu istraživanja javnog mnjenja predviđala sigurnu pobedu. Ultradesničari mogu da iskoriste politički efekat terorističkih napada samo u ograničenoj meri, i samo u slučaju ako "obične" partije ispolje slabost.

RSE: Vladajući socijalisti Fransoa Olanda i desnocentristički republikanci Nikole Sarkozija onemogućili su pobedu Nacionalnog fronta samo zahvaljujući tome, što su se faktički udružili protiv njega. Hoće li se takve situacije ponavljati u skladu s jačanjem ultradesničara u Evropi?

Šehovcov: Hoće, mislim da će biti takve saradnje, kako bi se izbegao dolazak na vlast krajnje desnice. Biće je, možda i u većini evropskih zemalja. Primera radi, nedavni izbori u Slovačkoj pokazali su obrnuto: da je moguća saradnja između relativno umerenih snaga kakva je (socijal-demokratska) partija "Smer" Roberta Fica i krajnje desnice – Slovačke nacionalne partije, koja je pristupila vladajućoj koaliciji. Međutim, u starim demokratijama Zapadne Evrope sigurno će biti saradnje kakvu smo videli u Francuskoj.

RSE: Kako je došlo do toga da danas, ako slušamo pojedine evropske političare, ne samo sa krajnje desnice nego i one koji se smatraju umerenima, oni ne retko iznose stavove kakvi su pre šest-sedam, pa i manje godina u liberalnoj Evropi smatrani nepristojnima. Granice između prihvatljivog i neprihvatljivog naročito je pomerila izbeglička kriza. Šta se događa? Da li to krajnja desnica nameće evropskoj politici svoje ideje?
Anton Šehovcov

Anton Šehovcov

Šehovcov: Danas u evropskoj politici vidimo dva gotovo istovremena procesa. Prvo: partije krajnje desnice počele su da shvataju da im je za postizanje značajnijih uspeha na izborima potrebno da izgledaju malo umerenije. Taj proces počeo je još devedesetih godina prošlog veka, kad je, recimo u Italiji, krajnja desnica promenila imidž, pa i ime partije i tako ušla u koalicionu vladu Silvija Berluskonija. Kasnije se taj proces u mnogim zemljama ubrzao i nastavio sve do danas.

Na primer, izuzetno se pomerio ka centru Nacionalni front Marin Le Pen, koja koristi mnogo umereniju retoriku nego njen otac i prethodnik na čelu partije Žan-Mari Le Pen. Slično postupaju i skandinavske partije krajnje desnice.

Međutim, postoji i obrnuti proces. Konkretno: pošto su počeli da gube podršku, desni centristi i konzervativne partije delimično počinju da prihvataju retoriku krajnje desnice kako bi time vratili deo birača koje su odvukli radikali.

RSE: Drugim rečima, krenuli su jedni prema drugima?

Šehovcov: Jeste, počeli su da se približavaju i da se nadmeću za isti elektorat. Problem je u tome što publika stvata odakle su ta gesla i koja retorika je krajnje desničarska. Stoga, ljudi nastavljaju da glasaju za one snage koje su prve govorile nešto što je danas postalo popularno – protiv migranata, manjina itd. Ljudi više vole original nego kopiju.

To se vidi na primeru Mađarske, gde je vladajuća partija "Fides" gospodina Viktora Orbana, u početku umereno desničarska, pa i liberalna, počela da prihvata retoriku, politiku pa i delove programa krajnje desničarske partije "Jobbik" ("Za bolju Mađarsku"). I šta se desilo? Ne nedavnim dopunskim izborima u jednom okrugu kandidat "Jobbika" pobedio je protivnika iz "Fidesa", usled čega je vladajuća partija izgubila jedno mesto u parlamentu, time i apsolutnu većinu. To je bilo baš bolno.

RSE: Dakle, današnji birači radije će glasati za izrazitog galamdžiju koji govori radikalne stvari, nego za pristojnog političara u sakou koji je naprasno odlučio da igra galamdžiju?

Šehovcov: Ne. Stvar je u tome da galamdžije prestaju da budu galamdžije i oblače sakoe. Pomenuti "Jobbik" u poslednje četiri godine – to više nisu ljudi koji su svojevremeno u uniformama marširali po ulicama mađarskih gradova.

Međutim, birači kojima su bliske radikalne ideje ipak će glasati za one koji su izvorno imali takve ideje u svojim programima. Doduše, takvi ljudi veoma retko čine većinu birača. Situacija se menja tek kad izbije ozbiljna kriza, kao što je bilo u Grčkoj. Dok je nema, ljudi nisu spremni da glasaju za ekstremiste, oni teže nečem normalnom.

Ali, u kriznim situacijama počinju da prevladavaju emocije, mnogi birači stiču uverenje da tako više nije moguće, da je potrebno na radikalan način menjati sistem. Odatle dolaze glasovi – kad smo već pomenuli Grčku – za neonaciste iz "Zlatne zore".

RSE: Prijateljstvo mnogih evropskih krajnih desničara s Kremljem odavno nije tajna. Za Vladimira Putina to je jedan od načina za slabljenje Evropske unije. A šta je Moskva za evropske ultradesničare? Samo taktički saradnik ili oni zaista smatraju da su postali "rođaci po vrednostima" s današnjim ruskim vlastima?

KGB je radio s krajnjom desnicom na Zapadu. Zatim su vidovi saradnje počeli da se menjaju. Zašto je to potrebno evropskim ultradesničarima? Zato što im je potreban ozbiljan saradnik izvan Evropske unije.

Šehovcov: I jedno i drugo. S jedne strane, to je efikasna taktička saradnja, a s druge – postoji i ideološka bliskost. Valja reći da je to počelo prilično davno, faktički još u vreme hladnog rata. Saradnja se izvesno vreme razvijala na nivou tajnih službi, KGB je radio s krajnjom desnicom na Zapadu. Zatim su vidovi saradnje počeli da se menjaju.

Zašto je to potrebno evropskim ultradesničarima? Zato što im je potreban ozbiljan saradnik izvan Evropske unije. Oni su sa svojim idejama dugo bili marginalna snaga, a sada vide da postoji velika država koja, uvereni su, živi u skladu s onim vrednostima za koje se oni zalažu u svojim zemljama.

Evropskim radikalima je važno da pokažu kako ideologija koju oni popularizuju nije marginalna na međunarodnom nivou. Pogledajte: postoji Rusija, postoji Vladimir Putin, a mi imamo iste ciljeve! Uz to, ta Rusija je veoma uspešna, tvrde oni na osnovu događaja na Krimu i ostalih postupaka Moskve u poslednje tri godine. Ona se suprotstavlja Sjedinjenim Američkim Državama, što je za njih takođe veoma važno, pošto je antiamerikanizam važan sastavni deo ideologije krajnje desnice u Evropi.

RSE: Da li tu igra ulogu i zajednička odbojnost Kremlja i evropskih desnih radikala prema Evropskoj uniji kao izvorno liberalnom projektu? Da li je to prijateljstvo protiv zajedničkog neprijatelja?

Šehovcov: Jeste, to je prijateljstvo protiv liberalne Evropske unije. Međutim, to ne znači da evropski ultradesničari ne razmišljaju o ujedinjenoj Evropi. Ali, njihov ideal ujedinjene Evrope je sasvim drugačiji. Oni je nazivaju ili "Evropa nacija" ili "Evropa otadžbina".

Današnji ruski rukovodioci i ideolozi žele drugačiju Evropu. U Kremlju žele da ta Evropa bude antiamerička i ujedinjena s Rusijom u okvirima zajedničke strukture bezbednosti.

S druge strane, antizapadni diskurs u Rusiji takođe ne podrazumeva odricanje od "velike Evrope" ili od Evrope kao takve. Radi se o tome da današnji ruski rukovodioci i ideolozi žele drugačiju Evropu. U Kremlju žele da ta Evropa bude antiamerička i ujedinjena s Rusijom u okvirima zajedničke strukture bezbednosti.

RSE: Umesto NATO-a nekakav blok koji bi uključivao Rusiju i suprotstavljao se Americi, zar ne?

Šehovcov: Jeste, tu se oni u retorici poklapaju s evropskim desnim radikalima, od kojih se može čuti zalaganje za veliku Evropu "od Dablina ili Lisabona do Vladivostoka". To je ideja francuskih i belgijskih ultradesničara, a te ideje sreću se i u Putinovim govorima.

RSE: Koliko je, po Vašem mišljenju, ostvarljiv taj antiliberalni ideal velike Evrope? Da li se već sada rešava hoće li Evropa biti liberalna odnosno radikalno-konzervativna, ili je to samo prilično katastrofični scenario koji ne treba smatrati realnim?

Šehovcov: Da, to je katastrofični scenario. Da bi se ostvario sličan projekat, neophodno je uništenje Evropske unije i liberalnih integracionih procesa u Evropi. Dakle, sve će da zavisi od toga hoće li se Ervropa održati pod pritiskom sadašnjih kriza, kojih ima nekoliko.

Ukoliko se održi, ovaj projekat se neće ostvariti. Rusija nema dovojlno snage i resursa da pomogne u njegovoj realizaciji dok postoji snažna Evropska unija. To je isto kao i s krajnjom desnicom u evropskoj politici: ako demokratske snage pokažu da su slabe, povećavaće se podrška krajnjoj desnici.

Rečeno važi i za nadmetanje Rusije i Evropske unije: ukoliko EU pokaže slabost, Kremlj može da to iskoristi. Ali ukoliko EU prebrodi krizu, možda će iz nje izaći još jača nego što je bila.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG