Dostupni linkovi

logo-print

Pozorišna režiserka Lenka Udovički i njen suprug, istaknuti glumac Rade Šerbedžija, u petak i subotu su boravili u Sarajevu. Razlog dolaska je svjetska premijera dokumentarnog filma "Bosna ustaje" (Bosnia Rising) Carla Nere, sina cijenjene britanske glumice Vanesse Redgrave koja je, takođe, prisustvovala premijeri.

O počecima Ulysses teatra, Balkanu kao nepresušnom izvoru kreativnosti ali i ludila, o poznanstvima sa filmskim i drugim zvijezdama, te zašto kćerkama prije nije dopuštala da gledaju televiziju - otkriva Lenka Udovički u ekskluzivnom intervjuu za Radio Slobodna Evropa.

RSE: Pozorište Ulysses na Brijunima dogodine će proslaviti 15 godina rada. Kako biste sumirali njegov dosadašnji period budući da ovaj teatar okuplja one najbolje umjetnike ovog regiona?

Udovički: Apsolutno jeste, međutim, ne okuplja samo iz regije. Mi smo 2001. godine, odnosno 2000. otkrili fantastičku tvrđavu Minor na Malom Brijunu, za koju i dalje tvrdim da je najinspirativniji teatarski prostor jer se tu priroda stopila sa tvrđavom koja je 100 godina čekala kao kakva uspavana lepotica da je otkrijemo. Tada smo živeli u Londonu i to je bilo skoro deset godina nekog našeg izbivanja sa ovih prostora. Mada smo dolazili ovde, ali i naša situacija je bila isto tako luda i šizofrena - gde si negde, silom prilika, tamo započeo neki novi život, sa nekim novim umetnicima i zanimljivim ljudima, a opet nosiš sve ono što si odavde poneo i održavaš kontakt sa ljudima ovde.

Onda se javila strašna potreba da se neki prošli i sadašnji životi susretnu i da nastave zajedno dalje - zato smo i osnovali Ulysses i kao simbol nekog našeg lutanja i traženja neke Itake i želje za spajanjem. Tada je rat bio završen, ali su neki mentalni zidovi bili još uvek užasno jaki. Sada se i meni nekako to čini daleko, maltene i čudno jer regija sve više funkcioniše, razmenjuju se i predstave, ljudi putuju. Iako je u tom trenutku bilo još kontroverzi i otpora, hteli smo nešto novo započeti - i jesmo. Prva predstava je bila "Kralj Lir" (King Lear), od sarajevskih glumaca igrao je Josip Pejaković, simfonijski orkestar iz Mostara je taj dan i narednih 15 godina svirao. Imali smo umetnike iz Slovenije i Hrvatske, znači iz regije, ali i iz sveta. Evo i Vanessa Redgrave, koja je ovde u Sarajevu, i ona je radila, pa i Amanda Plummer iz Amerike, te mnogi drugi prijatelji iz sveta. Nama je bilo i ostalo bitno da se susrećemo, ali i da neke mlade generacije imaju prilike da upoznaju i ljude koji su tada bili otišli sa ovih prostora a koji se još uvek nisu bili vraćali, jer je tada sve bilo nekako drugačije.

Rade Šerbedžija u naslovnoj ulozi kralja Lira

Rade Šerbedžija u naslovnoj ulozi kralja Lira

Maločas ste me pitali u neformalnom razgovoru kako to da je "Kralj Lir" ostao sve ove godine na repertoaru. Njega je stvarno publika "odbranila" i izborila se za njega. Hteli smo posle nekoliko godina da ga skinemo sa programa, ali ta specijalna energija tih prvih godina nas je sve okupila. Rade, koji deset godina nije progovorio na svom jeziku na sceni, bio je željan ovakvih predstava.

Sve je to izrodilo neku fantastičnu, pre svega kreativnu, energiju koja je bila kontrapunkt godinama užasne destrukcije. Publika je to prepoznala i nekako je sva ova priča utkana u "Kralja Lira" i zbog toga mi je veoma drago. Baš smo ove godine bili i u Dubrovniku. Stvarno je bila divna predstava i tamo, tako da Teatar živi i dalje.

RSE: Sjetimo se samo da je devedesetih godina Ulysses bio i sjecište humanosti. Tada je tim entuzijasta dovodio na Brijune djecu iz Bosne i Hercegovine kako bi ona, barem na trenutak, zaboravila na ratne traume. Budući da vas i vašeg supruga ovdašnja regija izuzetno cijeni kao velike umjetnike, a svakako ne kao razmažene zvijezde, zašto ste odlučili ovako postupiti?

Udovički: Kad ovako to kažete nekako veliko zvuči, ali je, ustvari, sasvim logično i normalno da čovek bude što više otvoren a i toliko je, zapravo, potrebe za pozitivnim uticajem i spajanjem. Sve ove godine mi jesmo pomagali deci. Postoji i kamp muzičke terapije koju vodi Nigel Osborne - ja ga zovem renesansni čovek jer ima toliko talenata, a baza svega je dubok humanizam. On je bio i tokom opsade ulazio u Sarajevo i donosio muzičke instrumente za decu i uopšte pomagao ljudima, kao i u Mostaru. Taj muzički kamp radi sa decom koja dolaze iz mostarskog Centra za decu sa specijalnim potrebama "Los-Rosales", pa sa decom iz Pule i Srebrenice... Meni je žao da ne možemo više. Sve vreme se nadam jer potreba stalno postoji.

Imamo predstave za decu koje tokom nedelju dana vode studenti volonteri iz Edinburga, Bosne i Hercegovine i sa Sveučilišta u Rijeci. Oni rade sa decom i posle nedelju dana oni zajedno naprave jednu muzičko-scensku obradu neke teme, sami komponuju songove, pišu reči i muziku i na kraju izvedu tu predstavu. Moram da kažem - cela ekipa koja se tada nalazi na Brijunima, obično to bude pre podne, pogledamo predstavu a često glumci dođu i pomognu toj deci i sami učestvuju - da je to za mene vrhunac leta.

Međunarodna ljetna škola muzikoterapije, Brijuni

Međunarodna ljetna škola muzikoterapije, Brijuni

Znate, umetnici su divni, ali svi mi imamo ega i sujete, milion drugih stvari koje kuhaju, ključaju, izlaze na videlo... A, onda dođeš i vidiš tu decu koja se tako iskreno predaju, vidiš šta njima to znači, osetiš tu radost stvaranja i tu jednostavnost... To me, nekako, uvek vrati na onu stvarnu i primarnu suštinu onoga čime se bavim - nekom umetnošću, nekim teatrom.

Mislim da, kao ljudska bića, imamo moć i privilegiju za kreacijom, kreativnošću, za nekim oplemenjivanjem. Zbog toga nam je inteligencija i data. Nažalost, sve te moći vrlo često koristimo u jezive, strašne i destruktivne svrhe. Ali, ta predstava je stvarno privilegija i čast, toliko je osnažujuće videti kako i na decu to deluje i kako je, ustvari, malo potrebno da čovek napravi nešto lepo i da bude srećan.

RSE: Kakav je danas život pozorištâ i umjetnosti u Hrvatskoj, pogotovo nakon pristupanja Evropskoj uniji?

Udovički: Živimo u Hrvatskoj tek četiri godine, a Hrvatska je prošle godine ušla u EU. Da kažem da sada vidim neku veliku promenu - ne vidim. Postoje fondovi o kojima svi pričaju, mislim da je to isto kao i u BiH. Svi bi hteli i iščekuju nešto veliko. Međutim, to je uspelo Zagrebačkom kazalištu mladih i Dubravki Vrgoč koja je vodila taj teatar. Ona je sada postala intendantica Hrvatskog narodnog kazališta. Dubravka je uspela da pokrene i neke koprodukcije, ali za ostale čini se da još treba vremena, da ljudi nauče kako se to radi. Čini mi se da je to neka velika birokratija. Videćemo. Mislim da ljudi još uvek nisu dovoljno ni obučeni da bi izvukli neku konkretnu korist.

RSE: Da li se promijenio život prosječnog građanina Hrvatske u EU?

Udovički: Mislim da za sada još nije. Rano je još reći, ima tu raznih faktora. Pre svega je bitno napraviti pomak u svesti ljudi a to ne ide tako brzo.

RSE: Pretpostavljam da imate prijatelje i poznanike sa svih kontinenata. Kada im kažete da ste rodom iz Srbiji a živite u Hrvatskoj - kakvo je njihovo poimanje Balkana? Da li je ta percepcija u pozitivnom ili negativnom kontekstu iskazana?

Udovički: Kad im spomenete Beograd ili Hrvatsku ništa im, zapravo, puno ne znači. Ipak, rat koji je bio ostavio je snažan pečat užasa. Niko ne može da razume i uvek - posle nekog vremena kad se bolje upoznamo - ljudi masovno pitaju: "Pa dobro, šta se to desilo? Kako?" Onda satima pokušavamo objasniti i na kraju i sam kažeš: "Ne umem da ti objasnim kako je bilo moguće da se desi to što se desilo." Mnogi od tih ljudi su ranije bili ovde ili su putovali, recimo 70-im i 80-im godinama, i uvek kažu: "Imali ste tako divnu zemlju. Šta se to desilo?"

I stvarno, ljudi kada bi došli u Jugoslaviju većina bi se oduševila, oduševili bi se ljubaznošću, toplinom, gostoprimstvom, muzikom a ako bi išli u planine i predivnom prirodom, morem... Teško je naći načina da im objasnite, a iskreno da kažem, i kada se dešavao taj užas, ni sebi nisam do kraja mogla to da objasnim. Svi naši prijatelji žele nam neko dobro i žele ovom regionu dobro.

Znam da se u Beogradu, odnosno svugde u regionu, strateški radilo na tome da je "ostatak sveta protiv nas". I u svetu postoje ljudi sa pozitivnim i konstruktivnim energijama, ali i sile mraka, gramzivosti, destrukcije, velikih profita koje nemilosrdno idu i jedu sve pred sobom. Ni svet vani nije unificiran. Mislim da se na globalnom nivou uvek vodi neka bitka dobra i zla. Gde god da je čovek, uvek se može uključiti i dati svoj doprinos konstruktivnim snagama.

RSE: Može li Balkan poslužiti kao dobra inspiracija umjetnicima jer ga doista krasi to bogatstvo različitosti. Vaša prijateljica, hollywoodska glumica Angelina Jolie je boravila na Brijunima, a na nagovor Vanesse Redgrave stupila u kontakt sa Radetom Šerbedžijom i snimila u Bosni i Hercegovini film "U zemlji krvi i meda" koji progovara o ratu devedesetih. Primijećujete li sve više inostranstva na području zemalja Zapadnog Balkana?

Kad živiš vani setiš se svih onih stvari na Balkanu, odličnih i neobičnih ljudi, da ne kažem božanstvenih ludaka koje je teško sresti bilo gde drugde

Udovički: Više je faktora. Balkan u sebi ima fantastičnu, zamamnu snagu u toj mešavini kultura, religija, u burnoj historiji, u ljudima koji u sebi imaju strasti... Na kraju krajeva, Balkan ima i tu iracionalnost u haosu koja, ponekad, može biti itekako kreativna. I stvarno, toliko često sam o tome razmišljala da, kad živiš u inostranstvu, posle nekog vremena potisneš sve ono što te nervira, što je strašno ili nemoguće i onda nostalgija počne dolaziti do izražaja - setiš se svih onih stvari na Balkanu, odličnih i neobičnih ljudi, da ne kažem božanstvenih ludaka koje je teško sresti bilo gde drugde.

Nemojmo zaboraviti i tu prisnost, druženje, gostoljubivost ljudi, direktnost u komunikaciji. Naprimer, moja i Radetova deca, koja su rođena u inostranstvu gde su se većinom i školovala - koliko su mladi ljudi oduševljeni kada dođu u bilo koju balkansku zemlju. Postoji jedna energija života koja je zamamna. Sa druge strane, kada se to okrene na zlo, to zlo je strašno...

RSE: Da li je moguće izmijeniti taj imidž koji je ukorijenjen na ovom prostoru?

Udovički: Postoji određena i zanimljivost zato što se ovde u ovakvoj sredini, koja ima sve te prednosti i zamamnosti, pre 23 godine desilo jedno stravično zlo i to jeste ljudima u umetnosti - koji se bave preispitivanjem ljudske prirode i duše - nešto opipljivo; ta kontradiktornost postaje intrigantna jer u radikalnim situacijama, kao što je rat, dolaze do izražaja najstrašnije stvari u ljudskoj prirodi, ali i neke najplemenitije. Ovo je, možda, razlog zašto se ljudi spolja okreću ka Balkanu. Kada je rat počinjao mediji su odigrali jednu stravičnu ulogu u zahuktavanju te ratne mašinerije, u prenošenju straha i potenciranju svega najgoreg i u građenju tih prvih zidova i granica, udaljavanju ljudi jednih od drugih, omogućavanju da kasnije dođe i do krvoprolića.

Lenka Udovički u Sarajevu, 2014.

Lenka Udovički u Sarajevu, 2014.

Paralelno, bilo je i primera ljudske solidarnosti i pokušaja da se izbegne taj rat. Kako danas izmeniti i nekako potencirati sve ono što je na ovim prostorima pozitivno i lepo je, pre svega, kroz umetnost jer u regiji ima toliko darovitih ljudi, ljudi koji imaju o čemu da pričaju. Ljudi su ovde veoma snalažljivi. U nekom pozorištu u Bosni i Hercegovini ljudi i sa deset reflektora mogu da nešto naprave a što nije slučaj u nekim sređenim sredinama, gde ne pomaže ni 50 reflektora. Upravo ta energija snalažljivosti vas primorava da se snađete. Sada, kad bi to moglo da se gura dalje, da se i na ostalim frontovima probija i ide... Potencijal ove regije je savršen, samo kad bi nekako uspeli sa ljudima i njihovim glavama, da se otvore neki prozori i da se krene napred.

RSE: Da li su se ti prozori nedavno otvorili nakon što je u Beogradu održana Parada ponosa. Kako vi, kao Beograđanka, komentarišete činjenicu da se poslije četiri godine i to ostvarilo?

Udovički: Ja u Beogradu ne živim više od 20 godina. Ipak, ne bih mogla da kažem "da se sada napokon i to desilo", zato što - ako čovek pogleda količinu obezbeđenja - je to još uvek daleko od toga da se stvarno desio taj civilizacijski pomak. Ali, eto, bar je državni aparat zvanično stao iza, obezbedio i tog dana pružio svim građanima neku osnovnu sigurnost. Ali, to je, nažalost, još uvek daleko od onog trenutka kada će svako imati pravo na ljubav kakvu želi, da ima toliko drugih kojima trebamo da se bavimo, a ovo je osnovno ljudsko pravo - i tu nema zbora.

Moja deca su išla u škole u Londonu i Los Angelesu. Kada smo došli u Hrvatsku moje ćerke, dve njih, su već bile u srednjoj školi i posle par meseci prva stvar na koju su začuđene došle meni i rekle: "Mama, ovde su svi rasisti. Ovde ima rasizma i homofobije." Ja ih pitam: "Kako?" One odgovaraju: "Način na koji se ljudi odnose, naprimer, prema Romima, pa ih nazivaju Cigići." To je nešto čega ni sama nisam bila toliko svesna, pogotovo one koje su u svojim razredima imale decu svih rasa. Najedanput ih je odnos prema Romima na ovim prostorima vrlo potresao na negativan način. Kada smo živeli vani, ćerke nisu ni primećivale da je neko druge boje kože, istovremeno, bilo je sasvim normalno da imaju prijatelje čiji su roditelji istog pola, što uopšte nije problematično - naprotiv - to su vrlo harmonične porodice. Verujem da će to pitanje za nekih 10-15 godina i ovde prestati biti sporno.

RSE: Jedne prilike vaš suprug je izjavio, citiram: "Lenka ne depušta kćerkama da gledaju televiziju." Zašto takva odluka?

Rade Šerbedžija i Lenka Udovički

Rade Šerbedžija i Lenka Udovički

Udovički: Rade voli tako da priča i da preteruje (smijeh). To je ona klasična situacija kada deca dođu iz škole i zalepe se za televizor i tako mogu da provedu sate. Ja sam primetila, to je bilo prije više godina, da one provedu 3-4 sata sedenja a ja, recimo u kuhinji, samo čujem agresivne zvuke tih tada raznih dečijih serija i crtanih koji su užasno histerični a montaža je postala tako brza...

RSE: Govorite li o inostranim TV programima ili..?

Udovički: Ovo je bilo u Americi. Imaš 150 programa na kojima se stalno nešto vrti i gomila toga je toliko loša, toliko nisko, toliko su ti razni reality showovi nešto najgore na način na koji ulaze u ljudske živote i intime. Sa druge strane, imate i te serije koje promoviraju gluposti. Onda sednemo da večeramo i primetim kod dece tu jednu nabijenu nervozu, neku histeriju. Mnogo je zdravije izaći i istrčati se, igrati se vani, međutim, toga je sve manje. Tada je bila prava bitka u kući. Nisam htela da se pretplatimo na neke TV programe. Onda je Rade tada rekao "da im ne dam da gledaju TV" (smijeh). Nikad nisam uspela ćerkama da nešto ne dam, ali tada nisam kupila gomilu nekih programa koji su se nudili i jedno vreme nismo imali ništa na televizoru. Međutim, ćerke su se brzo snašle sa internetom. Ali, eto, bar postoji taj napor da traže na internetu šta stvarno hoće da gledaju, ili možeš da sjediš ispred televizora i imaš hiljadu kanala od kojih su 99 posto takve gluposti da je to strašno.

RSE: Ranije ste spomenuli da imate mnoge prijatelje od kojih su neki prave zvijezde. Kako je družiti se u takvom krugu ljudi - vrsnih glumaca, producenata, režisera, umjetnika svih oblika stvaralaštva, ali i uticajnih ličnosti drugih struka?

Udovički: Ne bih rekla da postoji nešto da bi se sada moglo definisati i generalizovati. Svako od tih ljudi je neka individua i sa svakom od tih osoba je odnos drugačiji. Ceo taj celebrity sistem, koji je globalan i koji se poslednih godina još zavrteo, komercijalno se eksploatiše. Upravo to što nama štampa i mediji prikazuju i fabrikuju nečije živote je, na neki način otuđilo te ljude. Taj medijski spin off i glad za vestima i ulazak u intimu raznih celebrityja, potreba za slikanje sa njima - mislim da nas udaljuju sve više od onoga što te osobe zapravo jesu. Takođe, svaka od tih osoba je drugačija, neki su ovakvi, neki su onakvi, kompleksni, imaju svoje živote i sve je to, u suštini, mnogo normalnije od onoga kako mediji to koriste i prikazuju. Ljudi su i jako puno zauzeti.

Rade Šerbedžija u društvu Zane Marjanović, Angeline Jolie i Vesne Glođo na premijeri filma "U zemlji krvi i meda", Sarajevo 2012.

Rade Šerbedžija u društvu Zane Marjanović, Angeline Jolie i Vesne Glođo na premijeri filma "U zemlji krvi i meda", Sarajevo 2012.

Iskreno, sa mnogim od tih ljudi je teško družiti se na način na koji mi druženje podrazumevamo - gde ti ovde, kad god hoćeš, digneš telefonsku slušalicu i kažeš: "Halo, gde si? Evo mene ovde. Hajmo na kafu." Mnoge ove stvari među celebrityjima su nemoguće. Znate ono kad neki kažu: "Jao, pa vi se družite sa ovim ljudima!" Sa nekim ljudima relativno nešto slično možeš da postigneš, dok je sa drugima prosto nemoguće jer je toliki pritisak. Ali, u svakom slučaju, mislim da se - zahvaljujući medijima i načinu na koji se sve više današnji svet ustrojava - od svega toga pravi jedna fantazija koja sa stvarnošću i sa pitanjima ljudske duše nema toliko veze.

Svi ljudi su samo ljudi, smrtni, probude se ovakvi a zaspu onakvi, promene se pet puta tokom dana, bore se sa svojim unutrašnjim brigama ili sa svetom, imaju divne trenutke ali i padove. Ustvari, svako u životu, pa i u jednom danu, manje-više, prolazi kroz slične probleme i suočava se sa sličnim izazovima bilo da je na vrhu neke celebrity lestvice ili da je najobičniji čovek. Uvek ima nekih stvari koje su prednosti, a za svaku prednost koju imaš - imaš i tri stvari koje su otežavajuće okolnosti takvog života.

RSE: Može li Bosna i Hercegovina očekivati da u skorije vrijeme i ovdje postavite neku predstavu?

Udovički: Nadam se i jako bih volela. Ali, dok zavesa nije spremna da se digne teško mi je da govorim za medije i da najavljujem. Volela bih i mislim da će nešto uskoro i biti.

  • 16x9 Image

    Zvjezdan Živković

    Magistar komunikologije. Izvještava o kulturi, socijalnim temama i eurointegracijama. Kreira multimedijalne sadržaje i uređuje portal Balkanskog servisa RSE.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG